Често се посредно или непосредно кроз историју Цркве постављало питање односа праксе и теорије богословствовања. Постојали су различити одговори. У случајевима супротстављања праксе и теорије долазило је до промашаја. Kада је давана искључива предност пракси као подвижничком живљењу долазило је до рађања умишљености. Она је заузимала место истините теорије. Гордост је помрачивала сазнајну службу ума, па је искључива пракса сама себи давала право да постане за себе истинита теорија. У случају када је давана искључива предност теорији као интелектуалном постигнућу долазило је до надмености. Без искуственог проживљавања подвига, теоретисање је остајало бесплодно. Оно што се рађало, била је поново умишљеност. Заузевши место праксе и прогласивши је непотребном, теорија је сама себи давала за право да постане истинита пракса.
У Житију за 11⁄28. децембар дат је упечатљив пример православног доживљаја и схватања односа праксе и теорије. Преподобномученик Стефан је овде приказан како на своја плећа ставља крст на коме су хоризонтала и вертикала биле представљене као пракса и теорија. Узрастајући у подвижничком живљењу као пракси служења браћи у манастиру, био је у току тада актуелних питања око икона. Од малена, по речима Житија, „беше веома ревностан у читању светих књига“. Теоријска разматрања за и против иконопоштовања будно је пратио и исповеднички бранио позиције за поштовање светих икона. Украшен светим врлинама побожног живљења био је и учитељ браћи сабраној око себе. Пракса и теорија су овде ишле руку под руку. Спремност да се једна потврди другом најбоље се пројавила у речима: „Kада у мени не би било више крви него за ову прегршт руке, ја је ни онда не бих поштедео пролити за икону Христову“ (у Житију за 11⁄28. децембар). Теоријска позиција одбране икона утврђена праксом подвига није штедела праксу. Последња кап крви била је залог снаге савеза праксе и теорије. Заиста, све до последње капи крви која се проливала по улицама Цариграда у 8. веку из многострадалног тела преподобномученика Стефана овај савез је потврђен.
Ово житије је само једно од сведочанстава о односу праксе и теорије по учењу Православне Цркве. Kао прилог историји догмата оно се издваја упечатљивом снагом спремности да разобличи свако изоловање било праксе било теорије као самог по себи аутентичног начина богословствовања. Вера без дела је мртва, али исто тако и теорија без праксе. Богословље као истинити живот чува важност како праксе, тако и теорије.
Протонамесник Александар Р. Јевтић, из књиге Господе, где станујеш?
извор: eparhija-zicka.rs
Нема коментара:
Постави коментар