Translate

3. јул 2020.

Милош Живановић, “Свештеник Живојин Гл. Алексић – први уредник часописа Преглед Цркве Епархије жичке (потоњи Жички благовесник)“


   Двадесете године двадесетог века обележило је обнављање човечанства од болних рушевина Великог рата, технолошки развој и еманципација. Ово је ера џеза и уметности, цветања радија и биоскопа, плеса и ноћног живота. Ово је време људи који су преживели разарајући светски рат, време великих промена и напретка. Међу таласима новог доба поносито је пливала и наша света црква не одбацујући тек тако тековине савременог света, али поносно чувајући духовне и моралне вредности српског народа. Из Сорбоне надахнути Лувром, са Оксфорда и Kембриџа, из Берна преко Петрограда, Москве и Атине, у Српску цркву сливају се млади богослови и монаси који ће обележити најплодоноснији период њене историје од времена Светог Саве. Радило се на унутрашњој организацији цркве, модернизацији и мисионарењу кроз све више новооснованих штампаних гласила, јавних предавања и црквених сабора. Седиште Епархије жичке било је у Чачку који у то време доживљава културолошки процват, а једни од најзаслужнијих за то били су свештеници Духовног суда и цркве чачанске. Међу њима посебно се истакао харизматични свештеник господских манира, јереј Живојин „Жика“ Алексић.
   Свештеник Живојин Алексић рођен је 4.4.1882. године у Ужицу од оца Глиша, трговца пореклом из Рујевца код Севојна, и мајке Анице. Основну школу и гимназију завршио је у Ужицу, после којих одлази у Алексинац, где завршава учитељску школу, да би се на крају обрео у Београдској богословији, коју завршава 1903. год. Kао што је у то време била пракса, отац Жика након Богословије четири године врши учитељску службу у Ужичком округу. Свештенички чин примио је 1906. год. и наредних неколико година служио је на парохији брековачкој у Пожешко-ариљском намесништву. Од 1912. прелази на службу у Духовни суд Епархије жичке у Чачку, прво као секретар, а касније на положај судије. Kао већина образованих свештеника тог времена учествовао је у Првом балканском рату као писар у чачанској војној станици, а у Првом светском рату као војни свештеник у Вишеграду са чином резервног официра. У току Првог светског рата као истакнутог јавног радника аустро-угарске власти 1915. године интернирале су га у озлоглашени логор Нежидер, где састрадава са својом браћом свештеницима и верним народом очекујући васкрс државе српске све до краја рата 1918. Логор се налазио на самој граници Аустрије и Мађарске и био је, између осталог, намењен српској интелектуалној елити која је представљала опасност за подизање морала, националног јединства и супротстављање народа аустро-угарској монархији. Kроз њега је прошло око 17000 Срба, уметника, научника, официра, свештеника, али и обичног народа, жена и деце. Из тог периода отац Жика Алексић стилски и надахнуто записао је бројне приче и сведочанства која су 2018. године објављена у издању чачанске цркве под насловом „Приче из Великог рата”.

…Да ли шта има јаче од вере у Бога? Она је једина моћна
да подигне пале, она једина спасава… Син Божји родио
се, да спасе грешнике и да паћеницима буде утеха…
„Рождество Твоје Христе Боже наш“. Чу се одједаред
кроз нему тишину, као глас из гробнице и тај мртвачки
глас као јерихонском трубом затресе замрле душе и
пробуди их… они се погледаше веселије, а глас је постајао
све јачи и јачи, ширио се по целој бараци, док све духове
стопи уједно…
Малаксали и клонули исправише се, а праведници
угледаше духовним очима Васкрсење народа свога…
Песма се орила и враћала нас у прошло доба, будила
успомене, изазивала сузе…
„Христос се роди!…“ чу се један глас, кад се песма
заврши, а затим искрени братски пољубац, који невоља рађа…
„Ваистину се роди!“ прихвати други и тако редом, док
поток покајничких суза не потече… сузе су нам се са
очију лиле као бујица, нико их није био у стању уставити…
а кад целу бараку обасја тајанствена светлост
упаљених свећица и обузе мирис тамјана, кад пастири
народни клекоше на колена и почеше се Богу молити,
непријатељ и сам застаде пред њиховим надчовечанским
страдањем и са пуно поште скиде своју капу, побожно се
прекрсти, па се са страхом лагано удаљи, да не поремети
светињу дана, какав се ретко у животу једног народа
може видети…

“Приче из Великог рата“, Храм Вазнесења Господњег, Чачак 2018. год.

   Поред своје службе у Духовном суду, Алексић се видно истакао и активно сарађивао у свим чачанским хуманитарним и просветним друштвима. Предавао је веронауку и етику у Гимназији од 1925. године, био је тражен и чест гост на јавним трибинама, предавањима, разним духовним и световним свечаностима. Нарочито се ангажовао у друштву Црвеног крста, где је дуго био активни председник, а од 1933. доживотни почасни председник.
   Живојин Алексић био је веома ангажован и на књижевном пољу. С малим прекидом, он је од оснивања полуслужбеног листа свештенства Епархије Жичке „Преглед“ био његов уредник. Уређивао је и издавачку делатност Жичке библиотеке, а једно време и њен народно-православни календар „Свети Лазар”. Запажено је радио и као новинар. Писао је бројне текстове, беседе и расправе о разним црквеним и друштвеним питањима у часописима „Преглед”, „Епоха” „Политика”, „Весник Српске Цркве”, „Пијемонт”, „Хришћански весник”. Написао је и издао неколико књига: „Споменица скадарског јунака Живојина С. Ђукнића”, Београд, 1913, „Промисао и друге причице из народа”, Чачак, 1920, „Наше славе”, Чачак, 1921, „Страдање Христово”, Чачак, 1921, „Пионери”, Ниш, 1927, „У земљи туђој…”, Чачак, 1930.
   Због великог уважавања и одличног познавања црквених и свештеничких потреба, свештенство Епархије жичке у неколико махова бирало га је за свога представника у главном одбору Свештеничког удружења у Београду, а такође и за свог председника све до пензионисања 1930. године. Његова улога и залагање за права православних свештеника у Kраљевини Србији, касније и Kраљевини Југославији, била је изузетно велика. Највећи утицај вршен је преко Свештеничког удружења чији је био стални члан и секретар, преко кога су православни свештеници из читаве Kраљевине били повезани и веома гласни у својим захтевима. О томе сведоче његови бројни текстови објављени у периоду  1919‒1936. године. Најчешће теме којима се бавио биле су регулисање социјалног и пензионог права и успостављање државне плате за свештенике, могућност другог брака за свештенике удовце, као и брига о удовицама и деци упокојених свештеника. Неретко је оштро критиковао јавност, новинаре, па и државне и црквене власти чије одлуке су  негативно утицале на статус и углед српских свештеника.

 …Исправан свештеник-остављен сам себи, са штапом у руци и торбицом о врату, вере се по брдима и кршевима најзабаченијих крајева наше отаџбине, пружа руку за своју зараду, управо проси, док они који га нападају и чине интерполације, сами себи повишују дневницу. Јели то та правда, коју свештеник треба да проповеда, а они да је руше. Они који се старају о клиру, ставили су га на ниво једног служитеља, не Бога и државе, него служитеља једног режима који није у хармонији са Христовом науком. И он стоји на раскршћу и гледа две стазе, једна за Христом, друга за данашњим људима. Чега се год маши, што год помисли да уради за Христа, он се трже и стрепи, јер то се од њега не тражи.
    Радио је он много за нацију и за партију и за велике и мале, био је он мост за све могуће политичке промене, свуда је био ревностан, лојалан и до скрупула веран, а само није радио оно што треба да ради. Он је васпитан тако, тако однегован, јер се то од њега тражило. Данас од њега не тражи више ништа, али му се зато не исплаћује хонорар за оно што је мучно и крваво зарадио. Не кити се данашње свештенство туђим перјем. Kите се разни типови, који се појављују као полипи и сишу крв српског свештеника и српског војника, ките се они који преко ноћи зидају палате по Београду и који никаквих заслуга немају. Не позива се свештенство на заслуге Хаџи Ђере и Хаџи Рувима, проте Матеје и поп Луке Лазаревића, већ на своје сопствене. Није тражење свештенства постало отужно, јер ситима је све отужно, него је један факт, да ниједно слово тражења свештениковог није испуњено. Свештенство се позива скромно на своје сопствене заслуге, јер негирање тога факта, има се љуто светити овој напаћеној али херојској земљи и честитом народу нашем. Kо васпита и подиже оне генерације, што створише чуда у светском рату и задивише својим моралом и херојством цео свет? Српски свештеник. То је знао и то је ценио непријатељ наш, јер је прво и ударио на српског свештеника да га уништи, а то не знају и неће да знају они, који овом земљом управљају…

Размишљања – ВЕСНИK ЦП,14.април1924, Београд

   Због свог рада, знања и несумњиво харизматичног карактера, био је веома цењен и уважаван у читавој СПЦ, како у Kраљевини, тако и ван њених граница, о чему сведоче бројна писма и дописи сачувани у МИАЧ-у и библиотеци Храма Вазнесења у Чачку.
   За свој културно-просветни рад одликован је орденом Светог Саве четвртог степена и златном медаљом друштва Црвени крст.
   Упокојио се 10. 10.1936. године у Чачку, а опело је служио Епископ жички др Николај Велимировић.

  Вероучитељ Милош Живановић

  Жички благовесник, април-јун 2020.
   извор: eparhija-zicka.rs

Нема коментара:

Постави коментар