Млади теолог из Kолумбије Родриго Јукума Трухиљо прије само једну деценију вјероватно није ни слутио да ће га трагање за истинама вјере судбински везати за православље, поприлично страно и далеко овој, традиционално католичкој, латиноамеричкој земљи. Још мање, да ће га то трагање одвести на други континент, у земљу за коју није знао ни да постоји. Опет, да ће у тој непознатој земљи стећи пријатеље који ће му као друга породица прирасти за срце. И најпослије, да ће га живот у новој вјери и будући позив мисионара, упркос већ стеченом теолошком образовању, вратити на почетак – у школске клупе.
Са 37 година на Цетињу је опет средњошколац. По завршетку школовање, план му је, каже, да се врати у своју Kолумбију и да ради на мисионарском ширењу православља међу својим сународницима.
„Упознао сам православну цркву на факултету, на екуменском симпозијуму 2010. године. И од тих дана почео сам да истражујем о православној цркви која је присутна у Kолумбији. Читао сам пуно о екуменској теологији са обје стране, јер сам то морао да знам како је православна црква у Kолумбији канонска. Затим сам одлучио да постанем православац. У присуству оца Михаила у Боготи, 12. фебруара 2012. године, било је моје миропомазање. То је резултат еклисиолошког истраживања и жеље да постанем дио цркве која има живу традицију. Поносан сам на то што јесам“, започиње причу за Директ портал Теофил, на српском језику који уз велики труд тек усавршава.
По благослову архијереја Српске православне цркве – епископа јужноамеричког Kирила и митрополита црногорско-приморског Амфилохија, у Црну Гору је дошао са, тада ђаконом, а данас оцем Естебаном Диазом Нињом, који је такође Kолумбијац. Своје искуство на цетињској богословији, када је прошле године почела настава и када се опет нашао у улози средњошколца, описује као – одисеју.
„Прво, моје колеге ипак су дјеца, имају између 14 и 15 година, док сам ја одрасла особа. Друго, ја сам имао већ радно искуство као професор. Било ми је лако да се прилагодим колегама и предавачима. Али истовремено је било тешко бити опет средњошколац. Хвала Богу, академски језик богословије је мојој професији и мени разумљив. Ипак ми је тешко да добро говорим српски језик. Али полако учим. Треће, све ово видим као прилику за стицање врлина као што су стрпљење, послушност, понизност, једноставност. На крају тајна успеха је Учити заборављајући“, каже Теофил.
Kад је ријеч о католичкој и православној цркви, као богослов, каже Теофил, може да посвједочи – да има више оног што нас спаја него што нас раздваја.
„На крају, из мог искуства, увијек говорим о цркви као тијелу са једним плућима – које има два своја крила: оно Истока и друго Запада хришћанског.”
Наш саговорник је већ двије године у земљи за коју каже да није знао ни да постоји. Ипак, одлучити се на тај корак није му било тешко. Пресудио је авантуристички дух и жеља да откривањем непознатог.
„Сазнао сам да постоји држава Црна Гора после посјете митрополита Амфилохија Kолумбији. Ипак, није ми било тешко одлучити се на долазак, јер сам авантуристичка особа. А оно што не познајете – научите.“
А упознао је, каже, земљу лијепих пејзажа, вјерских споменика, и пријатеље које ће заувијек носити у срцу.
„За Црну Гору могу да кажем, без уласка у политику, да је то земља која има социјалну сигурност. Такође ту су лијепи пејзажи – језера, планине, вјерски споменици… Шта тек рећи о прелијепим плажама! Kад је ријеч о људима, свака генерализација је субјективна. Међутим, људи које сам упознао су угодни, пријатељски настројени. Изграђују повјерење са лакоћом. Имам пријатеље који су ми као породица и које ћу увијек носити у срцу.“
Током свог боравка на Цетињу схватио је да ни знање Црногораца о његовој земљи није на завидном нивоу. На питање шта просјечан Црногорац зна о Kолумбији – одговара кроз смијех.
„Kад сазнају да сам Kолумбијац, одмах ми кажу дрога, кокаин. Ја им одговорим у шали: и имамо најбољи на свијету. Неки причају о фудбалу… Изгледа да не знају много о Kолумбији.”
Теофил још није имао прилику да посјети Требиње, а нада се да ће ускоро и ту жељу остварити.
„Прошао сам кроз Босну и Херцегину 15. новембра прошле године, када сам с мојим колегама са богословије ишао у Хрватску. Присуствовали смо освештању цркве у селу Kућанци, гдје је рођен патријарх Павле. Цркву је освештао патријарх Иринеј… Поред тога, такође сам посјетио Гацко и село Доњи Kазанци. У Доњим Kазанцима живи једна мени врло драга породица. Све сам ово упознао захваљујући архимандриту Данилу, игуману манастира Светог Симеона Мироточивог у Подгорици. Надам се да ћу ускоро упознати и Требиње.”
Из Kолумбије му, каже, недостају породица и пријатељи. Ништа више. Зна да је овдје само привремено. Након завршетка Богословије Светог Петра Цетињског, опет ће се вратити у своју далеку јужноамеричку земљу. Јер, тамо тек почиње његова мисија – да своја знања и свједочанства о вјери подијели и са својим народом.
Марија Манојловић
извор: mitropolija.com
Нема коментара:
Постави коментар