Велико се крије у једноставном и неизвештаченом, као грумење злата у недрима земље, бисери у шкољкама, а дијаманти у неугледним рударским коповима. Преподобни Сергије је светац у којем се иза наизглед оскудног, неупадљивог и смерно-кротког живота крије нешто неописиво драгоцено, блиско срцу и бескрајно значајно, али такво да се не може описати речима.
 |
| Покрај моштију преподобног Сергија Радоњешког у Тројице-Сергијевој Лаври |
Хоћемо ли наћи другу тако сиромашну обитељ приликом њеног оснивања? Хоћемо, али управо међу таквим подвижницима који су попут самог Сергија, а од којих су неки били његови ученици. Тиха светлост бакље, једноставни дрвени Путири за Литургију, одећа од јуте. Трошне келије у густој шуми. Али управо овде се чисто срце удостојило да постане обитељ Свете Тројице. Управо ова келија која је направљена од грубо тесаних борових стабала, примила је под своје сводове Небеску Царицу. Данас је на овом месту, где се некад налазила келија преподобног – Серапионова палата, и тамо је велика икона Јављања Мајке Божје светом Сергију.
Покушајте да се сетите бар једне поуке аве Сергија и нећете знати шта да кажете. Покушајте да пронађете бар једну његову проповед, поуку и посланицу, и то вам неће поћи за руком. Сачувало се једино краће завештање које садржи мали број речи, а које је у житију забележио његов пажљиви ученик Епифаније Премудри. Сергијев духовни геније састоји се у томе што он није размишљао о смирењу, већ је смерно живео. Преподобни није водио богословске разговоре о Тројици, он је созерцавао Тројицу. Созерцање се рађа у чистом срцу које као глатка површина бистре воде одражава светлост Сунца које је изашло. Христов дух примљен срцем грејао је и срца људи који су долазили код Сергија. И зато се кроз векове људски поглед и хотимице и нехотице устремљивао ка њему, ка преподобном кротком старцу.
Преподобни Сергије је назван сабирачем руског народа. Заиста, сви теже ка њему. Поштују га и учени и неуки, славни и непознати. Он је привлачио војсковође и сељаке, кнежеве и прост народ и свако је добијао нешто своје, оно што треба баш његовом срцу.
Да ли многи знају да је царица Kатарина II, која се занимала за стару руску књижевност била толико очарана преподобним Сергијем да је написала његово житије? Можда осећајући покајање због телесних немоћи, чезнући за истински чистим, правим и узвишеним; можда видећи у томе корист за грађане наше велике државе; а можда због једног и другог заједно – не знамо све. Јасно је само једно – владарка је нашла времена да својеручно напише житије преподобног Сергија, разуме се, базирајући се на древним казивањима.
Да ли многи знају да се преподобни Сергије лично јавио светитељу Филарету Московском кад је овај осећао известан страх одбивши захтев самодршца Николаја И да освешта Тријумфалну капију с ликовима античких паганских богова. Светитељу је претила немилост, душа му је туговала. И кад се свети Филарет већ спремао на починак, како сам каже: „Врата која обично закључавам тихо су се отворила и ушао је Преподобни, стар, сед, мршав, средњег раста, у мантији без епитрахиља, сагнуо се према кревету и рекао ми је: ‘Не тугуј, све ће проћи...’ И нестао је.“ Ево, ову утеху преподобни Сергије заиста даје свакоме ко је по својој души, по стремљењу свог срца – његов ученик.
Шта за мене лично значи преподобни Сергије Радоњешки? Он је отац, он је рођени покровитељ, он је помоћник и наставник пун љубави. Kао млад и духовно нејак ступио сам под сводове Сергијеве обитељи – у богословију код Тројице. Седам година сам се школовао под благодатним покровом Пречисте – Лавра се назива уделом Небеске Царице, јер је Она обећала Сергију да ће увек бити уз његову обитељ; једанаест година сам живео покрај обитељи, затим сам се након осам година лутања вратио у луку аве Сергија. Чинио сам грешке од којих ми се данас леди крв. Али ево шта је чудно: преподобни Сергије је био поред мене и у најтежим тренуцима. Несхватљиво је, али сам рукоположен у свештенички чин управо у обитељи Сергија на његов јесењи празник. Над моју породицу су се навлачили и изнад ње су се расејавали облаци. Kао слабе овчице прибијали смо се једни уз друге, прогањани тамо и овде, понекад у беспарици, понекад принуђени да лутамо због људске злобе. Људи су шутирали наша врата, као бесни пси су кидисали на нас тамо где смо живели и због људске мржње чешће смо долазили у Сергијеву обитељ, с малом децом смо проналазили уточиште у Лаври као у неизрецивом људском пристаништу.
Два пута се над мојом главом, како ми се чинило, надвијала страшна опасност од других људи, срце ми се стезало, светлост је тамнела у мојим очима. Међутим, срдачна молитва Преподобном би одједном растерала сва искушења, сплетке су нестајале, зле намере су се разбијале у парампарчад. Помоћ је долазила толико очигледно да сам се плашио тако очигледног одговора. Нисам имао чиме да узвратим, нисам имао одлучности да водим савршенији живот, поново сам падао у раније слабости и грехове. Истовремено сам примећивао: молитва из самог срца, из све дубине душе, из целог бића, прима се одмах. А преподобни Сергије је поред мене као духовни отац који ме воли.
Прошле су године, деценије. С чуђењем сам око себе приметио да многим мојим познаницима преподобни Сергије не само да је помогао, не само да се просто одазвао на молитву, већ се некима јавио непосредно, тешећи и спасавајући их,
Тако је било с нашем срцу драгим старцем архимандритом Kирилом (Павловом) чији рођендан, по неизрецивом Промислу Божјем пада на јесењи празник Преподобног. Заправо, отац Kирил је свима нама био као очигледна слика, као живи пример преподобног Сергија. У његовом животу је био случај кад су хтели да га истерају из манастира, практично да га отерају у прогонство, да га отерају некуда далеко од Лавре. А за многе оце Лавре – овде постоји једна специфична ствар – у срцу се гради, нећу се уплашити да то кажем, духовно сродство с преподобним Сергијем. Сродство такве врсте да просто не могу да замисле себе ван Лавре. Ни на какво епископство, ни на какве привилегије, статусе и дужности они неће пристати у замену за обитељ Преподобног. И отац Kирил је стално подсећао браћу на то: „Из Лавре преподобног не треба никуда одлазити по својој вољи.“ Али донета је одлука да се истера сам отац Kирил. Он је туговао и молио се, с људске тачке гледишта било је тешко нешто предузети.
Једном је целивао мошти преподобног Сергија, погнуо је главу до кивота. неки су приметили да није одмах подигао главу. Од тог тренутка се душа оца Kирила смирила. Није никуда отишао из Лавре. После извесног времена открио је блиским људима да је у том тренутку видео како му је сам преподобни Сергије загрлио главу и нежно рекао: „Нећу те пустити да одеш одавде.“
Преподобни Сергије је утешитељ, он је поред сваког свог ученика.
Ево, на пример, јеромонах И. Заједно смо студирали. Изузетно добар и кротак човек, он је и тада био ученик преподобног. Једном му се десила непријатност: за време ручка кост му је застала у грлу. Одвели смо га у амбуланту. Тамо није било лекара и неко је посаветовао да одемо у храм Свете Тројице код Преподобног док не дође лекар. Дакле, одвели смо га, немог, у храм где почивају мошти аве Сергија. Kасније је причао, кад је већ улазио у сам храм из припрате Тројичког храма, одједном је угледао преподобног Сергија, који му је пришао, дотакао му је руком грло и у том тренутку је све прошло, као да није било никакве кости.
Ово ни из далека није једини случај, нећемо препричавати (делимично смо их већ објавили). Једни су видели преподобног Сергија у свом детињству кад се мама бринула за дечицу, а овој дечици се у том тренутку јавио Преподобни тешећи и бодрећи их. Друге је исцелио од безнадежне болести. Треће је извео из замршених животних проблеми. Иза свих оваквих случајева осећа се кротка љубав и смирено срце аве Сергија. Чуда Преподобног нису толико позната, она не вичу о себи. Она се чине тихо. Kао што је и сам преподобни Сергије за свог живота остајао у сенци и непознат.
Oсим тога, ако човек унапред тражи чудо и мисли: помолићу се и добићу нешто натприродно, он је близу прелести. А кад се срце стеже због безизлазно тешке ситуације и кад смиривши се до саме дубине вапије из ове дубине молитву Богу и Његовим светима, долази помоћ.
Поред нас су такви заступници као што је преподобни Сергије Радоњешки. И то нам даје утеху.
Ми, мртви, идемо код њега живот како бисмо постали заједничари Живота чији је он заједничар постао у изобиљу. Ми, горди и ташти, и нехотице повијамо главе пред његовим смирењем, јер нам се у њему очигледно јавила Христова кротост. Ми, тешко поправљиви, налазимо код њега подршку и надахнуће тако да се понекад повлаче и најзапуштеније болести душе.
Преостаје нам само да од свег срца кажемо: „Преподобни оче наш Сергије, моли Бога за нас.“
Свештеник Валерије Духањин
Са руског Марина Тодић
10/10/2020.
извор: srpska.pravoslavie.ru
Нема коментара:
Постави коментар