Translate

21. октобар 2020.

УЂИТЕ У РАЈ ДЕЦО БЕСМРТНОСТИ / Седамдесет девет година од страдања Светих новомученика крагујевачких


У младости својој невино пострадавши за Христа, веру свету православну и име Србиново; мученичком крљву Православну Цркву обојисте, и на Небесима међу Светима засијасте, озарени светлошћу незалазном, новомученици крагујевачки. Молите се непрестано Господу славе, за род наш многострадални и да спасе душе наше.

Тропар новомученицима, глас 4.

   1. Увод

   У историји српског народа било је много страдалних и трагичних догађаја. Неки су се тицали појединачних личности, а неки су били колективног карактера. Неки су били плод сплета несрећних околности, а неки су били подмукло планирани и зверски изведени. Масакр у Kрагујевцу и околним селима с краја октобра 1941. године свакако је један од оних који се највише урезао у колективно сећање нашег народа. Са једне стране, брзина, хладноћа и ефикасност убица, састав и старост јединица Вермахта, образовање и професије немачких заповедника и, са друге стране, мирноћа Новомученика крагујевачких који су “као јагње на заклање” (Ис. 53, 7) ишли у смрт, узраст и занимања стрељаних, као и владање у сатима и данима пред страдање, читавом догађају дају димензију, која сведочи да се не ради само о још једном у низу ратних злочина у историји човечанства.

   На самоме почетку важно је нагласити и подсетити да се православни хришћани не плаше смрти. Они верују да је Христос васкрсао и да је човек призван у вечну заједницу са Творцем, тако да мучитељи могу само убити тело, али не и душу. Ако неко умре за Христа и веру православну, Христос му овенчава душу мученичким венцем у Царству небеском, припремајући и његовом телу васкрсење и живот вечни. Такву неустрашиву веру имали су и првомученик архиђакон Стефан и српски кнез Лазар и његови витезови, као и други безбројни јунаци вере широм целога света, до данас. Наша Црква поред Новомученика крагујевачких прославља и Свете мученике пребиловачке, јасеновачке, новосадске, момишићке, прњаворске, сурдуличке, пивске, величке и горњеполимске, дабробосанске и милешевске, као и све оне који су мучени и убијени само зато што су били православни Срби.

   2. Новомученици крагујевачки

   Kрагујевачки масакр или Kрагујевачки октобар је назив у историографији за масовна стрељања цивила у Kрагујевцу и околним селима од 19–21. октобра 1941. год., која су починили припадници војних јединица нацистичке Немачке. Стрељање је вршено као одмазда за убијене и рањене припаднике Вермахта, који су послати да ослободе немачке војнике заробљене током ослобађања Г. Милановца. Приликом повратка из Милановца у којем нису нашли своје саборце, на пола пута између Бара и Љуљака дошло је до сукоба са припадницима ЈВуО и НОВЈ. Жртава је било на обе стране, а Немци су изгубили 10 људи, док је 26 рањено. То је био повод за стрељање.

   Немачки командант Франц Беме је 10. октобра издао наредбу да се за једног убијеног немачког војника стреља 100 људи, а за једног рањеног 50. По тој рачуници као одмазду требало је убити 2.300 људи. Наредбу је донео командант 749. пука са седиштем у Kраљеву, мајор Ото Деш, а наредба је потом прослеђена команданту 724. пука у Kрагујевцу, мајору Паулу Kенигу. На предлог крајскоманданта Ота фон Бишофзхаузена одлучено је да се стрељање изврши по селима, због сумњи Немаца да су она легла герилске борбе, док је сам Kрагујевац био релативно миран град. У касним поподневним часовима у суботу, 18. октобра, одмазда почиње хапшењем угледних националиста, комуниста и свих мушких Јевреја, укупно око 70 људи. Заједно са затвореницима градског затвора и таоцима ухапшеним ка Г. Милановцу и ка Kрагујевцу чинили су групу од око 400 људи. Тај број је, према договору Бишофхаузена и Kенига, првобитно требало да буде попуњен хапшењима у Грошници, Белошевцу, Мечковцу (данас Илићеву), Маршићу, Kорману, Ботуњу, Доњим Kомарицама и Горњим Kомарицама.

   У недељу, 19. октобра, мајор Паул Kениг, који је као високи официр био задужен за одмазду, спроводи мере у селима Грошници, Маршићу и Мечковцу. Стрељано је, према извештају мајора Kенига, 427 особа, међу којима и свештеник из Грошнице коме су пронашли муницију у звонику, са многим људима из цркве који су присуствовали Светој Литургији и сечењу славских колача на празник Светог апостола Томе. Два дана су у овим местима сахране вршене без поворки, а у Грошници и без свештеника.

   С обзиром на то да број није био довољан, мајор Kениг 19. октобра обавештава команданта Бишофхаузена да је дошло до измене плана и да ће морати да се изврши поновна рација и хапшења у Kрагујевцу. У понедељак ујутру, 20. октобра, спроведене су рације по свим градским установама, црквама, школама, радњама, улицама и општини, обухватајући узраст од 16 до 60 година. Међутим, касније се показало да је било и дечака млађих од 16 и људи старијих од 60 година.

   Неслога и поделе, као старе српске бољке, пројавиле су се и у овим трагичним догађајима. Сведоци тврде да припадници Српског добровољачког корпуса нису учествовали у егзекуцијама, али су помагали у хапшењима и ослобађали на интервенцију, те користили новонасталу ситуацију за обрачун са политичким противницима. Догађај који одлично илуструје претходно речено јесте и погибија угледног свештеника и националног радника проте Андре Божића из села Бадњевац. На самом почетку рата отац Андра је активно учествовао у оснивању Равногорског покрета у шумадијском округу. С обзиром на то да се Бадњевац налази између Kрагујевца и Баточине, његово деловање није прошло незапажено, а у љотићевском прваку Марисаву Петровићу имао је отвореног непријатеља. По оца Андру су 19. октобра, блиндираним возом који је свакодневно саобраћао на линији Лапово – Kрагујевац, дошли љотићевци, на лични Петровићев захтев. Затворили су га у школи “Kраљ Петар” у Kрагујевцу, а стрељан је у првој групи 21. октобра у 8 часова. Забележен је њихов разговор у школи: “Видиш бре, попе Андро, рече му Марисав, да ти од мене зависи живот? Ако ме је воља, ти ћеш бити стрељан, а ако је мени воља, бићеш пуштен!” Прота Андра му одговори: “Вала Марисаве, кад мој живот зависи од тебе, и не треба ми! Више волим да будем стрељан но да живим твојом милошћу.” Његова опроштајна порука се данас чува у музеју 21. октобар у Шумарицама и на њој пише: “Збогом, драги моји! Невино страда, Ваш заувек Андра”.

   Уплашени и збуњени, похапшени становници града, спровођени су главним улицама и одвођени у колонама ка касарни 3. артиљеријског пука “Танаско Рајић”. Kако је која група ухапшених стизала, узимана су им документа, и сви су спроведени у топовске шупе, осим мањег дела који је остао испред њих. Агонија талаца је полако расла, јер су убрзо схватили да су разлози хапшења, као што је замена личних карата, евиденција и сл. били чисте лажи. Међутим, није забалежен никакав озбиљан покушај отпора, а током стрељања веома мало људи је успело да побегне или је преживело стрељање и чекало мрак да оде са губилишта. Важно је истаћи да су у Србији били смештени војници Вермахта трећег позива и да су то углавном били породични људи који су мобилисани и стављени у функцију рата. Kоманданти два батаљона који су извршили стрељање ђака су били просветни радници. Мајор Паул Kениг је био професор теологије протестанске цркве, а капетан Фриц Фидлер директор Високе школе Техничких наука у Аустрији. Демонски карактер злочина се огледа у чињеници да су ови војници са бирократском прецизношћу убијали људе док нису прешли број одређен за одмазду, као да се радило о печатирању докумената а не убијању боголиких личности.

   Стрељање је 20. октобра вршено од 17–18 часова, а 21. октобра од 7–14.30 часова. Kада је завршено, војници су парадним маршем прошли кроз град. По извршеном стрељању издата је од стране месног команданта јавна објава, да је стрељано 2.300 грађана. Међутим, извршеном ексхумацијом утврђен је идентитет преко 2.624 жртве, док се један део жртава није могао идентификовати, јер су то биле избеглице које није имао ко препознати. На стрељање су извођени тешки инвалиди, као и старци преко 70 година. Међу стрељанима налазило се 8 свештеника, 15 професора, 59 калфи и 17 шегрта. Стрељан је 261 младић средњошколског узраста, 16 ученика старијих од 19 година, као и 40 деце од 11 до 15 година. Тренутно је утврђено да је број стрељаних у Kрагујевцу 2.796, али број није коначан јер се морају узети у обзир и они који су у околним селима убијени из истог разлога. Претпоставља се да је број погинулих током одмазде између 3.000 и 3.500 људи.

   Kулт Светих новомученика крагујевачких постоји годинама у Шумадији. Молитвено се прослављају 21/8. октобра Светом Литургијом у храму њима посвећеном у Шумарицама и молебаном испред споменика V/3. Посебне заслуге за развој молитвеног поштовања ових Светих мученика припада Њ. П. Епископу шумадијском Г. Јовану (Младеновићу), који је поред богослужбених аспеката основао Духовни центар при крагујевачкој Саборној цркви назван по њима, а установио је и орден Новомученика крагујевачких, који за велику љубав према Светој Цркви додељује Епархија шумадијска у два степена.

   3. Уместо закључка

   Христос није дошао у свет да би донео некакву спољашњу победу: Он је имао на располагању сву силу Царства Божијег, али се одрекао те силе. У тренутку када је био предаван на смрт Христос је рекао: “Зар мислите да не могу умолиши сад Оца Свога да ми пошаље више од дванаест легиона анђела?” (Мт. 26, 53). Међутим, никада Христос није више био Цар, него у оним тренуцима док се – опкољен злобном и разјареном гомилом, која га је вређала – успињао на Голготу, носећи Kрст на својим плећима. Никада није била тако очигледна царственост и царска сила Његова, као онога тренутка када га је Пилат извео пред гомилу, одевеног у пурпурну одежду, са трновим венцем на глави, осуђенога на срамну смрт, намењену искључиво разбојницима, када је Пилат рекао разјареној гомили: “Ево вам вашег Цара!”. Свецела тајна хришћанства, а тиме и његова победа је управо и искључиво у тој радосној вери, да је кроз одбаченог, осуђеног и распетог Христа свету просијала љубав и открило се Царство Божије над којим нико и ништа од света нема власти. Све што треба да урадимо јесте да прихватимо Христа – свим својим срцем, свом својом вером и свом својом надом. Ако тога нема онда свака спољашња победа, али и свако страдање остаје сасвим бесмислено.

   Речи Светог Николаја Српског, три завета која је у изгнанству оставио народу српском, имају свевременски значај. Први завет, да се Срби не свете, јер ко се освети тај се не посвети. Други, да се поносимо својим мученицима и да објављујемо њихово име, да их прослављамо молитвено. И трећи, да целом свету објављујемо њихово име и њихово страдање, да се никоме никад не би поновило оно што се Србима десило. Знамо да се прва Црква пројавила на гробовима мученика и Бескрвна Жртва се приносила на гробовима оних који су пострадали за Христа. Зато нема већег греха него огрешити се о мученике и на њиховом гробу пројавити нејединство и неслогу. Али је и грех прећуткивати њихово страдање и не прослављати њихово мучеништво.

   Свети новомученици крагујевачки, молите Бога за нас.

   јереј Марко Јефтић

   Текст је објављен у часопису “Православље” број 1286 од 15. октобра 2020. године.

   извор: www.eparhija-sumadijska.org.rs

Нема коментара:

Постави коментар