Данас смо на литургији пре опроштаја од митрополита Амфилохија чули јеванђељску причу о сејачу и семену.
Не говори много о сејачу, али можемо да замислимо како се само радује сејач кад семе - Реч Божија донесе величанствен плод.
Све оно што није могао у својој присилној изолацији да уради учитељ - урадио је ученик. Kаква радост за учитеља!
Ни поред пута, ни на камен, ни у трње - Реч Божија коју је сејао Ава Јустин пала је на плодну земљу.
"А које је на доброј земљи, то су они који чувши ријеч, у доброме и чистом срцу држе је, и род доносе у трпљењу."
И ученик је чуо Реч Божију и држао је у чистом срцу и храбро, у трпљењу, донео је богат род. И сам је постао наш учитељ. И сам је засејао дивно семе.
А на нама је да код нас не остане то семе Речи Божије поред пута па да буде изгажено неверјем, да не остане плитког корена, на камену, па да се осуши у забораву, да не остане угушено у трњу светских брига и страсти. Да и ми сачувамо у срцу Реч Божу, и да донесемо и ми род колико нам Бог да, а на радост светих који се моле Богу за нас.
свештеник Ненад Илић
Наиме, пре много година, можда су касне 1950-е или ране 1960-е биле, комунизам у Србији био је на врхунцу моћи и улазио је у своју "златну еру". То је био и један од најтежих момената у историји Српске православне цркве. Патријарх је био Герман Ђорић, који се већ пошто се нашао на трону суочавао са бројним искушењима, међу којима и са македонским расколом (до њега ће доћи већ 1967) и најавама да до таквих проблема може доћи и у Црној Гори. Kомунисти су знали да ће паралелно са изградњом нових нација на српском етничком простору претходно морати да их отргну од утицаја СПЦ и патријаршије у Београду. Црквени живот у Србији као да је одумирао, око храмова су преостале мале заједнице, које су се понекад сводиле само на свештеника и црквењака. Била је то последица дуготрајног терора и репресије, током којих су архијереји и свештеници убијани, хапшени и мучени, црквена имовина отета, литије забрањене, а верници и њихове породице прогањани.
Далеко од центра свих збивања, један манастир у Жичкој епархији живео је својим скромним животом, паралелно са новом реалношћу земље. Сестринство је чинило свега неколико старица и неколико придошлих девојчица, старих свега 13-15 година. Једног летњег дана, у манастиру се појавила група студената Богословског факултета. У посети манастирима Жичке епархије свратили су и у обилазак овог. Сестринству су запали за око као млади и весели. Али један од њих био је нешто живахнији и - што је игуманији посебно засметало - носио је кратке панталоне или бермуде. Таман су почеле приче о томе ко су ови момци и јесу ли дорасли позиву будућих свештеника, када је овај веселко "снимио" старе гусле на зиду, потрчао и узео их у руке. И таман је игуманија кренула да га прекори, када су струне загудиле и пукла песма из грла младог богословца, од које су се проломиле околне шуме. Нити је дуго неко у њих засвирао, нити је ко смео да запева песме о националним јунацима. Стара игуманија, иначе блиска сатрудница владике Николаја из периода када су боравили у Македонији, била је у трену "купљена" песмом која је спајала љубав и храброст. Заборавила је на кратке панталоне и са љубављу угостила и испратила младе богословце. Питала их је за имена, а и онај најживахнији казао јој је своје: Ристо Радовић.
Kада су их испраћали свом сестринству је рекла нешто што су запамтили за цео живот: "Ово ће дете да пробуди Црну Гору."
Деценијама касније, показало се колико је била у праву. Митрополит Амфилохије пробудио је Црну Гору (и не само њу), а пред крај овоземаљског живота дочекао је и да се ослободи. Или бар да буде на корак од ослобођења. Нека нам његов живот и његова жртва вечито светле као пример, опомена и обавеза: да буде борба непрестана. И да међу Србима онда буде не само оно што мора бити, већ и оно што често бити не може: љубав, слога и Победа.
Био је један од наших највећих архијереја у свом времену, а можда и у историји Српске Православне Цркве јер се у једној личности спојио духовник, писац и теолог, обновитељ. Митрополит Амфилохије није био од овога света а његове речи сада се најјаче чују.
Мошо Одаловић |
Нема коментара:
Постави коментар