Translate

01. јул 2016.

ПРАВА УМЕТНОСТ ЈЕ ПО СВОМ ОПРЕДЕЉЕЊУ САВЕЗНИК ЦРКВЕ

Да ли Црква доживљава филм као средство православне мисије? Може ли филм бити православни? О томе говори владика Антоније-митрополит Бориспољски и Броварски.
    
-Владико, једном од, нажалост, познатих револуционарних лидера почетка ХХ в. су приписивали речи: „Од свих уметности, за нас је најважнији филм“. Од тада је прошло скоро сто година. Али, и данас филм наставља да игра најважнију улогу у нашој култури. Шта Ви мислите: зашто филмска уметност има јак утицај на човека?
   Она је синтеза најважнијих карактеристика неколико уметности одједном: много је позајмљено из књижевности, позоришта, музике и сликарства. Када гледамо филм, истовремено добијамо информацију, чујемо музику и видимо створене представе. Али, по свој прилици, најважније је то да је усвајање филмске уметности максимално олакшано. Ради упоређивања, узмимо књигу: да бисмо је прочитали, потребно је уложити напор који често није мали.
   А биоскоп? Гледалац се смешта у удобну фотељу и усваја филм као релаксацију. Филм је већ заузето тако чврсто место у свету, да је постао самостална врста уметности, без које је тешко замислити живот. Зато и није изненађујуће што је „видовити“ Лењин још 1922.г. призвао народног комесара просвете Луначарског да обрати посебну пажњу на развој филмске уметности.

– Долазимо до тога да је филм најмоћније пропагандно средство...

   Пропагандно средство може бити било која уметност. Али филм практично идеално одговара. Његов утицај на човека је вишестран. Многе владе и политички режими су тежили да поставе филм себи у службу. Совјетски Савез и Трећи рајх, трудили су се да утичу на своје грађане помоћу филма.
   Разуме се, права уметност је увек изнад узког пропагандног дискурса. Зато су уметници који се баве филмом често били у лошим односима са влашћу. Сетимо се само не тако лаких судбина Андреја Тарковског и Сергеја Параджанова...

- Данас Црква настоји да за своју мисију користи сва могућа техничка средства. У вези са тим, доста често се помиње „православни филм“. По вашем мишљењу, да ли је филмска уметност савезник Цркве?   

   –Свака уметност постаје могућа због присуства у човеку образа Божијег. Како је Господ Творац, тако и човек, у мери свог узраста, подражава Њему у својој ствалачкој делатности. Права уметност-достизање света, разоткривање његове богомдане лепоте, уздизање човека над свакодневницом. Она је према своме опредељењу савезник Цркве. Зато се, ради разоткривања истине о Богу, користе разна средства, а међу њима и филмска, која су вишестрана. Постоји не само играни, већ и документарни, анимирани филм.
   Под патронатом Цркве редовно се снимају анимирани филмови, посвећени библијским догађајима, црквеној историји, посебно поштованим светињама и манастирима. Последњих година појављују се и анимирани филмови, снимљени на библијске или црквено-историјске теме. На пример, 2007.г. изашао је вишесеријски анимирани филм „Повест о Крштењу Русије“, где се у популарној форми казује о догађајима који су повезани са примањем хришћанства.

                                                    „Метаморфоза није душекорисна“

- Како се Црква односи према играном филму?

   –Често је то много опширније питање о вештини глумаца. У првим вековима хришћанства Црква се врло негативно односила према позоришним глумцима: чак су забрањивали да се сахрањују на црквеном имању. Треба схватити да је у антици позориште било атрибут паганске културе. Позоришне представе су се одигравале у част паганских богова. Зато се глума у позоришту сматрала недопустивом за једног хришћанина. Али данас глумци и у позоришту и на филму не доживљавају своју уметност као служење паганству. Жестоке древне манифестације позоришне уметности нису применљиве у савременој ситуацији. Данас је са том професијом повезан други, ништа мање озбиљан, проблем: глумци се на даскама или на филму преображавају играјући многобројне улоге.
   Глумац мора да уме да се „уживи“ у улогу. Подједнако убедљиво да представи и хероја и негативца. Таква метаморфоза није душекорисна. За свештенике који узимају на себе духовно руководство глумцима, то је посебан и врло захтеван задатак. Зато Црква и сведочи о духовним опасностима које глума скрива у себи.

–Да ли то значи да Црква не прихвата играни филм као средство православне мисије?

   –Апсолутно не. Играни филм може донети гледаоцу високе идеале хришћанства. Међутим, однос Цркве и позоришне професије никада није био једнозначан.

–Кажу да је филм православан када су у кадру присутни храм и свештеник са мотивом црквеног живота. Да ли се слажете са тим?

   –Било које уметничко дело, а у то спада и филм, доноси гледаоцу, пре свега одређене идеје. За хришћански филм није неопходно да су у кадру непрестано присутни спољни црквени атрибути. Чак,супротно: присуство кадрова храмова и свештеника још увек не значи да филм носи хришћанску идеју.
   На пример, у совјетско време био је снимљен филм „Отац Сергије“ по истоименој приповетци Лава Толстоја. У кадру су били и храмови и манастири и свештеници. Али по својој садржини, филм и његова књижевна основа били су добоко нецрквени, усмерени против Цркве и монаштва. Тако да спољашњост ништа не значи. Главно је унутрашњи садржај.
 
–Да ли сте у свом животу имали искуство сусрета са хришћанским моралом у совјетском филму, од којег се то никако није могло очекивати?


Више пута се догађало.Вероватно да се многи сећају изузетног филма „Бели Бим, Црно ухо“. У њему се повествује о безосећајности и милосрђу, о верности и издаји. Сав је прожет хришћанским моралом, иако ни једна реч не говори о Христу. Радња филма је о трагичној улози пса, чији је власник у болници. Овај филм оставља такав утисак на гледаоца (посебно ако је дете у питању) да нико не остаје равнодушан.

–Постоји читав низ филмова, снимљених по мотивима библијских казивања: „Страсти Христове“, „Земни живот Исуса Христа“, „Стварање света“ и многи, многи други. Какав је Ваш однос према таквим филмовима?

– Обично филмови на библијске теме производе на мене противречна осећања. Јасно да приликом преноса било ког текста са папира на филмско платно, долази до суштинске трансформације. Прави филмски уметник не може се ограничити механичким препричавањем текста. Увек на екрану видимо одређену интерпретацију библијских тема. У XVI в. када је Мартин Лутер издао свој превод Библије на немачки језик, опскрбио ју је многобројним илустрацијама. Као резултат се преко визуалних представа, посматрачу нудила протестанстка интерпретација текста. На филму се интерпретација још више осећа.
   Сценариста, режисер, композитор, уметници и сваки глумац придодају филмском платну црте сопственог разумевања Библије. Свака екранизација је самостално дело које не може (нити треба) у тачности да копира оригинал. То је први проблем са којим се сусреће било која екранизација библијских књига.
   Сем тога, приликом сличних екранизација, долази до неизбежног проблема приказивања тајанственог, духовног искуства лица која се помињу у Библији. По правилу, на екрану врло негативно узгледају покушаји глумаца да одглуме пророке или апостоле. Још сумњивије изгледају, без изузетака, покушаји да се одглуми Исус Христос.
   Глумац који се одлучи на такву улогу, увек ризикује богохуљењем. Јер је Христос Истинити Бог и Истинити Човек, Којег је немогуће одглумити. А изопачити лик Богочовека, врло је лако и просто. Лично, нисам присталица екранизације Јеванђеља. Нисам имао прилике да гледам филмове који су снимљени на новозаветне теме и који се могу назвати успешним.


                                                           „Овде се ђаво с Богом бори“

- Које филмове Ви сматрате увредљивим за црквену свест?

– Било их је доста. Једна од најупадљивијих слика је филм Мартина Скорсезеа „Последње Христово искушење“. Његово приказивање су у многим земљама пратили протести од стране хришћанских конфесија. Са критиком тог филма наступали су и православни и католици и протестанти. Такву интерпретацију Христовог лика треба признати недопустивом и дубоко богохулном. 1997.г. Свети Синод Руске Православне Цркве је дао посебну изјаву у вези са планом једне телекомпаније да прикаже тај филм. У изјави се наводило да филм Мартина Скорсезеа „дубоко вређа и повређује религиозна осећања православних хришћана“. Чини ми се да је то малтене једини случај у историји када је Свети Синод Руске Православне Цркве дао посебну изјаву по питању оцене уметничког филма.

–Али, постоје и позитивни примери. Да ли сте имали прилике да гледате успешне уметничке филмове библијске или црквене тематике?

   –Последњих година такви филмови су се у више наврата појављивали на екранима. Вероватно да је највећи одјек имао филм Павла Лунгина „Острво“. Врло добро је прихваћен у црквеној средини. Филм је у духовним школама приказиван студентима. Патријарх Алексиј ИИ је чак удостојио творце филма црквеним наградама. „Острво“ је одлично прихваћен и у другим Православним Црквама. Позитивне реакције сам чуо у Румунији, Србији, Бугарској. Вероватно, многи не знају да је за основу узето житије преподобног Теофила, Христа ради јуродивог, који се подвизавао у Кијеву у XIX в. А за лик игумана манастира узет је лик кијевског светитеља Филарета (Амфитеатров).
   Исто тако је приметан успех имао филм „Поп“-први уметнички филм који је снимила филмска компанија „Православна енциклопедија“ под покровитељством Руске Православне Цркве. Постоје и други заиста озбиљни уметнички филмови снимљени на црквену тематику.
 
–Које теме, по Вашем мишљењу, незаслужено заобилазе аутори православног филма?

–Овде ћу се, вероватно, мало поновити: постоји стереотип да је православни филм филм о Цркви. Уствари, православни филм (ако ћемо шире, хришћански) је филм о томе како човек иде ка Богу. То је филм о борби човека са самим собом, о компликованом унутрашњем свету. Сећате се Достојевског? „Овде се ђаво с Богом бори.“ Треба не само снимати филм о Православљу, него испуњавати много тежи задатак. Хришћански кинематограф својим уметничким средствима треба да пренесе противречни унутрашњи свет човека. Неопходно да тежи да прикаже додиривање човекове душе са божанском реалношћу. Бог се не може изобразити, али филмске представе могу отворити пут човеку ка Богу.

– На крају питање о вашим васпитаницима- студентима Кијевске духовне школе, чији сте Ви ректор. Да ли постоји пракса да се у оквирима семинарије дискутује о филмским новитетима, препорукама за гледање? Или, на пример, организовање колективних пројекција уз разговоре?

–Нажалост, у Кијевској духовној академији не постоји адекватна филмска сала. Често студенти заједно са предавачима организују пројекције у учионицама. Увек подржавам иницијативу заједничког гледања и дискутовања. У данашње време свештеник мора да уме да одговори на питања својих парохијана о широком дијапазону филмова. У јавности често долази до бучних дискусија о новим пројекцијама. Реч свештеника је у датим дискусијама увек неопходна. Упознавање са филмовима, класицима светског филма је саставни део културе човека. Током школовања наши студенти треба да се упознају не само са класичном књижевношћу и сликарством, већ и са најбољим представницима филмске уметности.

   «Црквене православне новине»

   Митрополит Бориспольски и Броварски Антоније (Паканич)
   Разговарао протојереј Владислав Софијчук
   Са руског Ива Бендеља
   Портал «Православни живот»
   извор: www.pravoslavie.ru, 24.6. 2016.

Нема коментара:

Постави коментар