Приближавајући се крају дугог Апостолског поста, Црква се приближава и јединственом празнику у њеном литургијском животу: празнику свехвалних и свеславних врховних Светих апостола, Петра и Павла. Међу великим мноштвом светитеља који певају на небесима у славу Божију, ова два апостола стоје на јединственом и неприкосновеном месту. То место је истакнуто у величанственим стиховима, којима им кличемо на богослужењима:
Каквим похвалним венцима ћемо овенчати Петра и Павла ?...
Непобедива сте двојка Свете Тројице ...
Прославимо велике светилнике Цркве, Петра и Павла;
који сијају сјајније од сунца на небу вере...
Пост који нас води до овог божанственог празника нарочитог је интензитета; а у години као што је ова, када он траје готово колико и сâм Велики пост, суочавамо се са пуноћом значења који света Црква придаје овом јединственом помену. Црква користи пост као период припреме, позивајући нас из жалосно „нормалног“ стања наше свакодневице ка животу који је потпуно оријентисан на прослављање истинске светости и учешће у истој. У јелу се ограничавамо, друштвене активности су нам смањене, богослужења проширена, а пажња према давању
милостиње појачана – све то да бисмо, благодаћу Бога који је објавио да „Царство небеско припада онима који га напором освајају“ (уп. Мт. 11, 12), могли достојно прославити свештене
и животодавне празнике Цркве.
Празници су животодавни, јер образују контекст, „ритам“, у који је смештено наше учешће у божанским Тајнама. Нема савршавања Божанствене Литургије које није, у извесном смислу, јасно учешће у празнику свете Пасхе; јер се увек када учествујемо у Тајни Причешћа, присаједињујемо истинском Телу и Крви васкрслог Господа, који је поразио смрт и сада нам даје истински и вечни живот. Нема савршавања Божанствене Литургије које није, у извесном смислу, учешће у празнику Рођења Христовог – јер телесно примамо Њега који је узео тело, читаву људску природу, ради нас. Нема савршавања Божанствене Литургије које није, у извесном смислу, учешће у празнику Благовести Пресветој Богородици, јер је од Ње рођен Онај исти Христос којим се причешћујемо из светог Путира.
Празници усмеравају наше животе ка свештеним Тајнама, јер пружају сâм контекст живота и
историје спасења, којег смо призвани да постанемо причасници кроз свето Крштење, кроз које смо и причасници оних свештених стварности које нам дају живот.
Тако је и са овим празником. Заиста, овај је празник толико значајан за наш православни живот, да му претходи вишедневни пост, какви претходе још само светој Пасхи, Рођењу Исуса Христа и Успењу Пресвете Мајке Божије.
Хришћански верник, као дете које се обраћа мајци, мора да се обрати својој мајци, Цркви, и да постави нужно питање: „Зашто?“ Зашто се овом празнику, који слави успомену на два знаменита и славна апостолска служитеља Господња, придаје такав значај за живот нас хришћана?
Одговор је везан за сведочанство примерних живота ових свештених и божанских слугу
Божијих. Као што прва стихира на великој вечерњој њиховог празника пева:
Каквим похвалним венцима ћемо
овенчати Петра и Павла?
Раздвојени телесно, беху
сједињени Духом;
Првоврховни међу проповедници-
ма;
Један предвођаше апостоле,
А други се труђаше више од свих.
Заиста, Христос Бог наш, Мно-
гомилостиви,
Украси их венцима бес-
мртне славе.
Ови служитељи и предводници Цркве Христове су се сјединили у заједничком циљу и делу:
да пронесу светлост Истине целом свету. Били су обдарени апостолском благодаћу у многим њеним изразима: проповедањем, које је величало Реч Божију са јасноћом, прецизношћу и пастирском силом; руковођењем, којим су устројили Цркву и старали се о пастви и јерархији; и подвизима, којима су предузели обраћење људских срдаца – срца сваке особе коју су срели – баш као што је Христос додирнуо и обратио њихова сопствена.
Њихово сведочанство се родило од силе, но сама та сила се родила од љубави. У случају Светога Петра, та љубав је била искушавана, и по својој слабости нашао се лишен те љубави; но Сâм Христос, будући човекољубив према Свом створењу, поправио је и исцелио оно што је било нарушено:
Трократним питањем: ‘Љубиш ли ме?’
Христос преокрену Петрово трократно
одрицање од Њега...
О д тада Симон поведе оне који посведочише
Божије тајне.
Ускликну Господу:
‘Господе, Теби је све знано; Ти знаш да те во-
лим‘.
‘Напасај јагањце моје. Чувај изабране!’ рече
Спаситељ.
Блажени апостоле, моли се да и нама подари
велику милост!’
Управо због тога што га је Господ призвао да се врати Његовој љубави, Симон Петар ће постати онај који ће „водити оне који посведочише Божије тајне“. На исти начин, ова неодољива љубав Господња, у болу због тога што се тадашњи Савле борио против Њега, била
је та која је обратила агресивно срце прогонитеља у љубеће срце апостола.
Ипак, сведочанство ових светитеља није постало савршено самим примањем Божије љубави, коју Он дарује читавом свету, нити пак само њиховим унутрашњим одговором. Усавршила се преображајем који је ова љубав унела у њихове животе. Уливена у њих благодаћу Светога Духа, љубав коју су примили од Господа се излила преко њих на читав свет; а они су учинили
своје животе приносом, читаво своје биће употребивши на „напредак у сваком добру“ деце Божије.
Кроз њих је Сâм Христос говорио, и водио, и подучавао и обраћао срца читавог света. Оно што Црква види у божанским Оцима, Светоме Петру и Павлу, је истинско преображење
људске личности: људе који су од рибара и учених људи, постали истински јеванђељски проповедници и мисионари; људе који су некада ловили рибу и писали учене свитке о Закону, а сада су постали ловци људи и истински тајници божанских Тајни. Тако им Црква кличе на литији као победницима истинског Израиља, Цркве:
Вишњега Јерусалима грађани:
Камену вере (Св. Петар) и говорниче Цркве
Христове (Св. Павле),
Бејасте непобедива двојка Тројице,
Уловисте читав свет у ваше мреже,
Претрпевши страдалну борбу.
Данас напуштате овај свет ради престола Божијег:
Стојећи смело пред Њим,
Молите се за спасење душа наших!
„Уловисте читав свет у ваше мреже.“ Овако богослужење повезују мисију Св. Петра и Павла са примањем Светога Духа, при чему ова иста слика образује део празничног тропара Педесетнице. Свети Дух је дао овим људима силу, и том силом, као што Псалмопојац пева и
како сада објављујемо у прокимену на Божанственој Литургији: „По свој земљи изиђе благовест њихова, и до краја васељене речи њихове“ (Пс. 19, 4).
Празник славних апостола Петра и Павла је средишњи за живот хришћанина, јер он у њему види савршену икону људског живота преображеног Богом, и у њој сагледава преображај читаве васионе. Ми смо,у нашем грешном стању, обележени жалосно поремећеним виђењем творевине. Свет нас учи да је наше место безначајно, наша улога у њему минимална. Ми смо само један организам у мору организама, који се у суштини баве истим функцијама на одржавању обезвређеног доживљаја „живота“. А ипак, Црква открива истинско достојанство људског створења (човека): једини усред читаве творевине, он стоји као слика Божија, призвана ка Његовом подобију. Једини усред читаве творевине, он је призван да буде свештеник космосу, да освети и преобрази свет у коме обитава. Једини усред читаве творевине,
он има у себи Пресветог Духа, који просветљује васиону. Празник Светих Петра и Павла је наш непрестани подсетник да се ово створење може призвати из греха – када би се само
покајало, само везало за благодат коју излива Света Тројица! – и постати светилник читавог света.
Клицање које се излива ка ова два човека, позив је сваком појединачном православном хришћанину:
Каквим духовним песмама ћемо
похвалити Петра и Павла?
Ућуткаше оштре језике безбож-
них.
Страшни су мачеви Духа.
Украс су Рима,
Нахранише читав свет Речју
Божијом.
Живе су таблице Новог Завета ис-
писане руком Божијом.
Христос, Који има велику и богату
милост, узвиси их у Сиону.
Ако данашњи хришћанин живи не као онај који „ућуткује оштре језике безбожних“, не као „страшан мач Духа“, не као украс свог града нити „жива таблица“ Божије љубави,онда је овај празник подсетник и оптужба: тако проживљен живот, није достојан човека! Бог није призвао
Своје створење из таме у ништавило;Он је призвао човечанство у живот, у пуноћу живота који нуди Својим Телом и Крвљу. Људско срце се може преобразити, променити – потпуно озарити. А онда, као што ми верни видимо у лику Светих Петра и Павла, може преобразити и свет око
себе. Празник Светих Петра и Павла је у суштини мисионарски празник. У њему видимо хришћанско призвање,не ка „мисионарењу“ у плитком смислу једноставног ширења порука и
дељења литературе, већ ка дубоком и трајном преображавању Светом Тројицом, и у том преображавању приближавање читавог палог света Христу.
Данас видимо силу те мисије. Ова двојица, освећени благодаћу Божијом, настављају да обраћају народе, и наша сопствена срца. Мрежа коју бацају и нас је уловила. И читава Црква је светилник ове исте животворне благодати. Наша Црква је одувек била „мисионарска“ Црква управо у овоме: она мења људска срца, а срце мења творевину – извлачећи је из грешне понижености, враћајући је у славу Божију. Тако је и наша Руска Православна Црква, од времена обраћења срца руског народа у данима Светог Владимира, играла улогу у евангелизацији и преображају читавог света. Тако она и данас преображава наша срца, привлачећи нас божанским Тајнама Господњим, да бисмо и ми могли постати хришћански народ мисије и истинског живота.
То је оно, на крају, на шта нас празник истински позива. Дуги пост нас је довео до учешћа у помену ова два небеска Апостола, и са њима учествујемо у Тајни Светог Причешћа у Господу нашем и Богу и Спаситељу. Господ нам показује Своју љубав, као што ју је показао Петру и као што ју је показао Павлу. Он и нама поставља питање које је поставио Симону: „Љубиш ли ме?“ и ми морамо одговорити Његовој божанској љубави. То можемо учинити прихвативши је као било који други дар, а потом кренути даље чекајући неки нови; можемо је и потпуно занемарити (мада тешко нама тада!), или можемо одговорити тако што ћемо узети љубав коју смо добили, а у знак благодарности понудити своје животе као уздарје Христу, постајући потпуно Његови. Управо је ова саможртвеност истински одговор на љубав, и ствара од људског срца икону Христову која може да говори свету. Жртва је пут истинске љубави. Тако славопојимо жртву ових великих апостола:
Похвалимо Петра и Павла, две велике звезде Цркве,
Који сијају сјајније од сунца на небу
вере.
Нека народи следе зраке проповеди њихове
И изађу из незнања у Богопознање!
Један беше прикован за Крст
И прими кључеве Царства од Христа на небесима.
Други, коме главу одсекоше мачем, отиде
Спаситељу,
И достојно се назва блаженим.
Заједно пак објављују Израиљу: ‘Онај
Који би распет на Крсту је Господ свих!’
Њиховим молитвама, Христе Боже
наш,
Утврди православну веру и уништи
непријатеље наше,
Као једини Човекољубац!
Садашњи празник нас позива на промену. Да следимо пример наших славних Отаца у вери, Светога Петра и Светога Павла и да сав свој живот принесемо као уздарје Животодавцу. Управо су оваквим жртвовањем себе и самоприношењем пуним љубави они постали „сјајнији од сунца на небу вере“. Нека бисмо и ми, управо оваквим самоприношењем, њиховим молитвама и заступништвом, нашли спасење у вечном Царству Свете Тројице.
јеромонах Иринеј (Стинберг)
изворник: monachos.net
(http://monachos.net/content/liturgics/liturgicalrefl
ections/674-peter-and-paul-proclamation-all-the-earth)
Превод: Милена Тејлор
СВЕТИГОРА, бр. 217, јул 2012.
www.mitropolija.com
Каквим похвалним венцима ћемо овенчати Петра и Павла ?...
Непобедива сте двојка Свете Тројице ...
Прославимо велике светилнике Цркве, Петра и Павла;
који сијају сјајније од сунца на небу вере...
милостиње појачана – све то да бисмо, благодаћу Бога који је објавио да „Царство небеско припада онима који га напором освајају“ (уп. Мт. 11, 12), могли достојно прославити свештене
и животодавне празнике Цркве.
Празници су животодавни, јер образују контекст, „ритам“, у који је смештено наше учешће у божанским Тајнама. Нема савршавања Божанствене Литургије које није, у извесном смислу, јасно учешће у празнику свете Пасхе; јер се увек када учествујемо у Тајни Причешћа, присаједињујемо истинском Телу и Крви васкрслог Господа, који је поразио смрт и сада нам даје истински и вечни живот. Нема савршавања Божанствене Литургије које није, у извесном смислу, учешће у празнику Рођења Христовог – јер телесно примамо Њега који је узео тело, читаву људску природу, ради нас. Нема савршавања Божанствене Литургије које није, у извесном смислу, учешће у празнику Благовести Пресветој Богородици, јер је од Ње рођен Онај исти Христос којим се причешћујемо из светог Путира.
Празници усмеравају наше животе ка свештеним Тајнама, јер пружају сâм контекст живота и
историје спасења, којег смо призвани да постанемо причасници кроз свето Крштење, кроз које смо и причасници оних свештених стварности које нам дају живот.
Тако је и са овим празником. Заиста, овај је празник толико значајан за наш православни живот, да му претходи вишедневни пост, какви претходе још само светој Пасхи, Рођењу Исуса Христа и Успењу Пресвете Мајке Божије.
Хришћански верник, као дете које се обраћа мајци, мора да се обрати својој мајци, Цркви, и да постави нужно питање: „Зашто?“ Зашто се овом празнику, који слави успомену на два знаменита и славна апостолска служитеља Господња, придаје такав значај за живот нас хришћана?
Одговор је везан за сведочанство примерних живота ових свештених и божанских слугу
Божијих. Као што прва стихира на великој вечерњој њиховог празника пева:
Каквим похвалним венцима ћемо
овенчати Петра и Павла?
Раздвојени телесно, беху
сједињени Духом;
Првоврховни међу проповедници-
ма;
Један предвођаше апостоле,
А други се труђаше више од свих.
Заиста, Христос Бог наш, Мно-
гомилостиви,
Украси их венцима бес-
мртне славе.
Ови служитељи и предводници Цркве Христове су се сјединили у заједничком циљу и делу:
да пронесу светлост Истине целом свету. Били су обдарени апостолском благодаћу у многим њеним изразима: проповедањем, које је величало Реч Божију са јасноћом, прецизношћу и пастирском силом; руковођењем, којим су устројили Цркву и старали се о пастви и јерархији; и подвизима, којима су предузели обраћење људских срдаца – срца сваке особе коју су срели – баш као што је Христос додирнуо и обратио њихова сопствена.
Њихово сведочанство се родило од силе, но сама та сила се родила од љубави. У случају Светога Петра, та љубав је била искушавана, и по својој слабости нашао се лишен те љубави; но Сâм Христос, будући човекољубив према Свом створењу, поправио је и исцелио оно што је било нарушено:
Трократним питањем: ‘Љубиш ли ме?’
Христос преокрену Петрово трократно
одрицање од Њега...
О д тада Симон поведе оне који посведочише
Божије тајне.
Ускликну Господу:
‘Господе, Теби је све знано; Ти знаш да те во-
лим‘.
‘Напасај јагањце моје. Чувај изабране!’ рече
Спаситељ.
Блажени апостоле, моли се да и нама подари
велику милост!’
Управо због тога што га је Господ призвао да се врати Његовој љубави, Симон Петар ће постати онај који ће „водити оне који посведочише Божије тајне“. На исти начин, ова неодољива љубав Господња, у болу због тога што се тадашњи Савле борио против Њега, била
је та која је обратила агресивно срце прогонитеља у љубеће срце апостола.
Ипак, сведочанство ових светитеља није постало савршено самим примањем Божије љубави, коју Он дарује читавом свету, нити пак само њиховим унутрашњим одговором. Усавршила се преображајем који је ова љубав унела у њихове животе. Уливена у њих благодаћу Светога Духа, љубав коју су примили од Господа се излила преко њих на читав свет; а они су учинили
своје животе приносом, читаво своје биће употребивши на „напредак у сваком добру“ деце Божије.
Кроз њих је Сâм Христос говорио, и водио, и подучавао и обраћао срца читавог света. Оно што Црква види у божанским Оцима, Светоме Петру и Павлу, је истинско преображење
људске личности: људе који су од рибара и учених људи, постали истински јеванђељски проповедници и мисионари; људе који су некада ловили рибу и писали учене свитке о Закону, а сада су постали ловци људи и истински тајници божанских Тајни. Тако им Црква кличе на литији као победницима истинског Израиља, Цркве:
Вишњега Јерусалима грађани:
Камену вере (Св. Петар) и говорниче Цркве
Христове (Св. Павле),
Бејасте непобедива двојка Тројице,
Уловисте читав свет у ваше мреже,
Претрпевши страдалну борбу.
Данас напуштате овај свет ради престола Божијег:
Стојећи смело пред Њим,
Молите се за спасење душа наших!
„Уловисте читав свет у ваше мреже.“ Овако богослужење повезују мисију Св. Петра и Павла са примањем Светога Духа, при чему ова иста слика образује део празничног тропара Педесетнице. Свети Дух је дао овим људима силу, и том силом, као што Псалмопојац пева и
како сада објављујемо у прокимену на Божанственој Литургији: „По свој земљи изиђе благовест њихова, и до краја васељене речи њихове“ (Пс. 19, 4).
Празник славних апостола Петра и Павла је средишњи за живот хришћанина, јер он у њему види савршену икону људског живота преображеног Богом, и у њој сагледава преображај читаве васионе. Ми смо,у нашем грешном стању, обележени жалосно поремећеним виђењем творевине. Свет нас учи да је наше место безначајно, наша улога у њему минимална. Ми смо само један организам у мору организама, који се у суштини баве истим функцијама на одржавању обезвређеног доживљаја „живота“. А ипак, Црква открива истинско достојанство људског створења (човека): једини усред читаве творевине, он стоји као слика Божија, призвана ка Његовом подобију. Једини усред читаве творевине, он је призван да буде свештеник космосу, да освети и преобрази свет у коме обитава. Једини усред читаве творевине,
он има у себи Пресветог Духа, који просветљује васиону. Празник Светих Петра и Павла је наш непрестани подсетник да се ово створење може призвати из греха – када би се само
покајало, само везало за благодат коју излива Света Тројица! – и постати светилник читавог света.
Клицање које се излива ка ова два човека, позив је сваком појединачном православном хришћанину:
Каквим духовним песмама ћемо
похвалити Петра и Павла?
Ућуткаше оштре језике безбож-
них.
Страшни су мачеви Духа.
Украс су Рима,
Нахранише читав свет Речју
Божијом.
Живе су таблице Новог Завета ис-
писане руком Божијом.
Христос, Који има велику и богату
милост, узвиси их у Сиону.
Ако данашњи хришћанин живи не као онај који „ућуткује оштре језике безбожних“, не као „страшан мач Духа“, не као украс свог града нити „жива таблица“ Божије љубави,онда је овај празник подсетник и оптужба: тако проживљен живот, није достојан човека! Бог није призвао
Своје створење из таме у ништавило;Он је призвао човечанство у живот, у пуноћу живота који нуди Својим Телом и Крвљу. Људско срце се може преобразити, променити – потпуно озарити. А онда, као што ми верни видимо у лику Светих Петра и Павла, може преобразити и свет око
себе. Празник Светих Петра и Павла је у суштини мисионарски празник. У њему видимо хришћанско призвање,не ка „мисионарењу“ у плитком смислу једноставног ширења порука и
дељења литературе, већ ка дубоком и трајном преображавању Светом Тројицом, и у том преображавању приближавање читавог палог света Христу.
Данас видимо силу те мисије. Ова двојица, освећени благодаћу Божијом, настављају да обраћају народе, и наша сопствена срца. Мрежа коју бацају и нас је уловила. И читава Црква је светилник ове исте животворне благодати. Наша Црква је одувек била „мисионарска“ Црква управо у овоме: она мења људска срца, а срце мења творевину – извлачећи је из грешне понижености, враћајући је у славу Божију. Тако је и наша Руска Православна Црква, од времена обраћења срца руског народа у данима Светог Владимира, играла улогу у евангелизацији и преображају читавог света. Тако она и данас преображава наша срца, привлачећи нас божанским Тајнама Господњим, да бисмо и ми могли постати хришћански народ мисије и истинског живота.
То је оно, на крају, на шта нас празник истински позива. Дуги пост нас је довео до учешћа у помену ова два небеска Апостола, и са њима учествујемо у Тајни Светог Причешћа у Господу нашем и Богу и Спаситељу. Господ нам показује Своју љубав, као што ју је показао Петру и као што ју је показао Павлу. Он и нама поставља питање које је поставио Симону: „Љубиш ли ме?“ и ми морамо одговорити Његовој божанској љубави. То можемо учинити прихвативши је као било који други дар, а потом кренути даље чекајући неки нови; можемо је и потпуно занемарити (мада тешко нама тада!), или можемо одговорити тако што ћемо узети љубав коју смо добили, а у знак благодарности понудити своје животе као уздарје Христу, постајући потпуно Његови. Управо је ова саможртвеност истински одговор на љубав, и ствара од људског срца икону Христову која може да говори свету. Жртва је пут истинске љубави. Тако славопојимо жртву ових великих апостола:
Похвалимо Петра и Павла, две велике звезде Цркве,
Који сијају сјајније од сунца на небу
вере.
Нека народи следе зраке проповеди њихове
И изађу из незнања у Богопознање!
Један беше прикован за Крст
И прими кључеве Царства од Христа на небесима.
Други, коме главу одсекоше мачем, отиде
Спаситељу,
И достојно се назва блаженим.
Заједно пак објављују Израиљу: ‘Онај
Који би распет на Крсту је Господ свих!’
Њиховим молитвама, Христе Боже
наш,
Утврди православну веру и уништи
непријатеље наше,
Као једини Човекољубац!
Садашњи празник нас позива на промену. Да следимо пример наших славних Отаца у вери, Светога Петра и Светога Павла и да сав свој живот принесемо као уздарје Животодавцу. Управо су оваквим жртвовањем себе и самоприношењем пуним љубави они постали „сјајнији од сунца на небу вере“. Нека бисмо и ми, управо оваквим самоприношењем, њиховим молитвама и заступништвом, нашли спасење у вечном Царству Свете Тројице.
јеромонах Иринеј (Стинберг)
изворник: monachos.net
(http://monachos.net/content/liturgics/liturgicalrefl
ections/674-peter-and-paul-proclamation-all-the-earth)
Превод: Милена Тејлор
СВЕТИГОРА, бр. 217, јул 2012.
www.mitropolija.com
Нема коментара:
Постави коментар