Лето - време кад на нашим географским ширинама живот изгледа нешто лакши него иначе. У новије доба - време кад се троши оно што се уштедело радећи да би се заслужио одмор. Много је оних који током године разне активности подређују планирању одмора.
Код нас је сада много и оних који не могу да себи да приуште одмор. А много је и оних који не могу да се домогну ни рада.
И сви се брину.
Они који нешто мало имају брину се да то потроше на најбољи начин, да из онога што дају извуку за себе највише уживања или да се само најбоље одморе, обнове како би могли даље лакше да функционишу.
Они који немају не брину се о одмору брину се о раду кога нема или је слабо плаћен, брину се како ће платити неизбежне рачуне, како ће уопште дочекати сутра.
Сви се брину. И они који имају и они који немају. И сви се према духу овог исквареног света баве парама.
А у данашњем Јеванђељу Господ нам каже:
"Нико не може два господара служити; јер или ће једнога мрзити, а другога љубити; или ће се једнога држати, а другога презирати. Не можете служити Богу и мамону."
Бити у ропству новца, боље речено сопствене похлепе могу бити и они који имају и они који немају. А кад си у ропству новца, слуга Мамона, далеко си од Бога.
Са похлепом, мада не лако, можда још некако и можемо да изађемо на крај. А кад стигнемо до бриге - ту је већ мало теже.
Ко је луд да се не брине шта ће његова породица сутра јести? Или ко је луд да се не брине да ли ћему пропасти уносан посао, или једноставно посао од кога живи?
И тако брига као разумна и разумљива бива много лакше оправдана од похлепе.
А Господ нам јасно каже да су похлепа и брига "од истог штофа". Излазе оз истог корена и поробљавају нас и удаљавају од Бога и једна и друга.
И стварно - да ли бригом можемо ишта постићи, да ли смо бригом у додиру са светом или се бригом затварамо у себе и добар део енергије коју треба да потрошимо на решавање конкретних проблема претварамо у задовољство детињастом илузијом у којој постајемо одговорна, озбиљна и разумна створења. То је нажалост не само глупа него скупа илузија која нас удаљава од Бога, умањује нашу веру.
Кад нам Господ каже:
"Погледајте на птице небеске како не сију, нити жању, ни сабирају у житнице; па Отац ваш небески храни их. Нисте ли ви много претежнији од њих?" не препоручује нам да се претворимо у дембеле и лењивце који ће чекати да им све потребно падне са неба. Он нас само упућује да пуном снагом бавећи се свакодневним препрекама и задацима бригу оставимо њему. Да пуни поверења издржимо искушења и боримо се за њихово решавање пуном снагом, лишени бриге.
Да не бисмо упали у замку лењости и пасивности, а да би притом наша свакодневна борба била радосна и победничка, треба само једно непрекидно да имамо на уму - шта год радили треба прво да тражимо Царство Небеско, и њиме, Његовим вредностима да проверавамо све шта радимо. Онда бризи не остављамо место.
Детиње једноставно. Тешко за све озбиљне одговорне и разумне али не и немогуће ако верујемо или се трудимо да верујемо.
Кад год се појави брига да нас спотиче - сетимо се да она није ништа достојанствено него само глуп и потпуно непотребни вишак. Постидимо се своје бриге. Ако јој одузмемо достојанство ступићемо на пут Соломонове мудрости.
"И за одело што се бринете? Погледајте на кринове у пољу како расту; не труде се нити преду.
Али ја вам кажем да се ни Соломон у свој слави својој не одену као један од њих."
Ненад Илић
Браво за избор.
ОдговориИзбриши