Петар је утеха свима нама, јер је - како својим слабостима и немоћима, тако и ревношћу и врлинама - био уистину човек. Он нам је узор, нада и сведок. Павле је пре свега и више од свих Апостол радости. И у невољама и страдањима, и у гоњењима и тамницама, он поручује да се исто тако се и ми радујемо и будемо радосни са њим.
Једно срце, један дух, једно апостолство и једна вера, један Пут и Истина и Живот у два човека, по мерилима света - неспојива, далека, различита, једна мисао у два ума, наизглед - ни по чему сродна. Но ово је било могуће, као што и јесте и биће могуће кроз сву историју Цркве, зато што је сваки од њих, као и сваки од истинских следбеника Христових могао да исповеди Павлове речи: "Не живим више ја, него живи Христос у мени". Онај Исти Христос Који Говори: "Гле, све чиним новим!"
Петар, пореклом из незнатног палестинског градића Витсаиде, на обали Генисаретског језера. Простодушан и богобојажљив риболовац, у чистоти свог ватреног и верног срца које је - по Писму - чекало Месију, на Христов позив да крене за Њим, заједно са братом Андрејем Првозваним креће за Господом у једну животну драму препуну успона и падова, наглости и колебања, оданости и сумње, храбрости и страха, али драму у којој ни за трен његово срце не бива помрачено "другом мишљу" или потајном намером, већ увек и једино вођено доживљајним догађајем живљења са Христом доживљајем тренутка који га је - тако срчаног - преплављивао. Брз и нагао, често је "истрчавао" пре других: први исповеда Христа као Сина Бога Живога, први скаче у Гетсиманском врту и без благослова ножем одсеца уво једном од војника који су дошли по његовог Љубљеног Учитеља, први скаче у воду и плива ка обали, када су, по Васкрсењу, Апостоли који су ловили рибу препознали на њој Васкрслог Господа. Међутим, овај исти Петар, уплашен у тренутку провере његове вере и оданости, док Христа свезаног испитују пред синедрионом - одриче да Га познаје. Троструко одрицање, но на само један Христов поглед - дубоко и свецело покајање.
Јавивши се по Васкрсењу ученицима, Господ Који познаје срце Петрово поново га враћа у апостолско достојанство, показујући да љубав покрива многе грехове. О сусрету Васкрслог Христа и покајаног Петра, једном од највеличанственијих у историји света, говори прелепа стихира са вечерње службе Празника Св. Апостола, у којој се каже: "Троструким питањем: љубиш ли ме Петре, троструко одрицање Христос исправља. А Петар говори Тајновидцу: Господе, Који све видиш и све знаш, Ти знаш да те волим! И опет њему Спас: паси овце моје, паси изабране моје, паси јагањце моје, које крвљу својом снабдех за спасење; Њега моли богоблажени Апостоле да нам дарује велику милост." Петар је утеха свима нама, јер је - како својим слабостима и немоћима, тако и ревношћу и врлинама - био уистину човек.
Толико другачији од Павла, а опет нераскидиво са њим повезан у Христу и кроз Христа, од рибара је постао Апостол, од уплашеног сведока Христовог суђења - стуб и темељ Цркве, од човека који у телу живи и греши - сведок и учесник небеских откривења. Он нам је узор, нада и сведок. Потврда да се "сила Божија у немоћи показује савршена". Проповедао је у Палестини и Малој Азији, по Илирику и у Италији.
Павле, Јеврејин родом из живописног малоазијског града Тарса, киликијске престонице, старог трговачког центра на раскрсници двају култура: грчко-римске са запада и семитско-вавилонске са истока. Са запада, овај град је био под утицајем културних народа Мале Азије. Са истока - везан са семитским источним народима. Са југа - био је отворен ка Средоземљу, и можда управо у шароликости домаћег и страног становништва које је његов родни град насељавало и лежи тајна каснијег Павловог космополитства, неизмерне љубави и ширине погледа са којима је приступао свим људима. Тарс, који се у то време на културном пољу такмичио са Александријом и Атином, пружао је неизмерне могућности у погледу образовања, и млади, ватрени, отворени и ревносни дух Павлов ове је могућности свесрдно користио.
Као син угледних родитеља, школовао се код најбољих јелинских и јеврејских васпитача и философа у Тарсу и Јерусалиму, бавио се спортом, који је био обавезан предмет у тадашњим школама, говорио многе језике, беспрекорно познавао веру својих отаца чијој је најтврђој струји и сам припадао, знао је и јелинску и римску веру и традицију, као и култове и религиозна вјеровања многобројних паганских народа са којима је долазио у додир. Окружење у коме је овај бриљантни ум стасавао, било је прожето утицајем многобројних научника, беседника, путујућих философа - но Павле је био обдарен изузетном проницљивошћу и својеврсним "познавањем духова", тако да није нимало чудно што је касније, већ као хришћанин и Апостол, писао у својим посланицама: "Све испитујте, добра се држите, од зла у сваком виду уклањајте се" .
Ватрен и изузетно учен и проницљив, полиглота и беседник, песник и витез, овај Савле, потоњи велики Павле, који је од Јеврејске Синагоге послат као "бич Божији" на новојављену "групицу хришћана", како су Јевреји називали рану Цркву, Хришћане је, када је полазио у Дамаск да их гони, познавао једино кроз оптужбу да одступају од Мојсијевог закона и да заслужују мржњу и уништење. Пролазећи на своме путу за Дамаск житним пољима Самарије - кроз која је неколико година пре њега пролазио и Сам Спаситељ говорећи: "Подигните очи своје и видите њиве: жуте се за жетву (...) Молите се, дакле, Господару од жетве да пошаље посленике на жетву своју" (Јн. 4,35 и Мт. 9,38), овај жестоки прогонитељ ни слутио није да ће управо он постати један од највећих посленика на њиви Господњој. Јер, на домаку Дамаска десило се нешто величанствено и страшно: тајанствена светлост, светлост нетварна јача од сваке светлости, обасјала је хоризонт и Савле се потресен срушио на земљу. А сноп те јарке светлости захватио је лежећег гонитеља и он је у њој чуо глас Господа Који га са благим прекором пита: "Савле, Савле, зашто ме гониш? Тешко ти је против бодила праћати се!"
Овај глас у трену слама сву наглост и отпорност његовог духа, јер тај глас који је чуо на језику својих отаца био је истовремено благ и умилан као лаки поветарац - како га је својевремено чуо и Пророк Илија на Хориву - али и пун бола и туге, озбиљности и жалости, и неке разоружавајуће свечаности. "Ко си ти, Господе?" пита Савле до сржи свога бића рањен гласом Онога Који му се не јавља као осветник, већ као спасоносна Доброта и свеобнављајућа Љубав, и чим је добио одговор: "Ја сам Исус, кога ти гониш", долази до потпуног прелома и свецелог преображаја у духу његовом. Ослепивши телесним очима својим од силе и славе божанствене светлости, очима свог препорођеног духа Савле је видео очи Онога Који га је посматрао из вечности. И ето, по премудром Промислу Божијем, у једном једином трену обраћења, након првог али вечног сусрета са "Оним Који јесте" овај наново рођени човек постаје изабрани сасуд у који ће бити похрањене и из кога ће се тако богато излити велике и најдубље истините реке хришћанске вере и живота, којима напајана Црква живи, и траје већ ево двадесет векова.
Његово обраћење било је потпуно и непоколебљиво - никаква потоња искушења и потешкоће нису у њему изазвали ни најмање колебања нити сумње. И у њему је, као и у Петру, Божанска моћ и сила прихватила и подржала спремност срца и добру вољу човека, те је у трену, под погледом Васкрслога Христа пуним горуће љубави - погледом који онога кога гледа не сагорева већ просвећује и освећује спаљујући само трње сагрешења - све оно што је у њему било грубо и рушилачко постало благо и обнављајуће: осећања, дарови, силна енергија, и на крају фанатизам који се претопио у жарко и силно осећање љубави према Ономе Који је Живот, а тиме према свему и свима. Важно је запазити да је увек тако када смо у заједници са Христом: сви наши потенцијали су у функцији наше користи. Када нисмо у Христу и са Христом, све силе нашег богомсазданог бића окрећу се и раде против нас. У томе и јесте трагедија живота без Христа. И ко ће, сем обраћеног и Оног Који обраћа знати шта се све збивало у том овечностњеном тренутку сусрета између Христа и Павла? То "рушење светова" и обраћање Савлове људске охолости у Павлову племенитост и достојанство духа који ће речју победити и обновити свет, остаје тајна и чудо. Али - чудо које нас и наше време, до сржи нагризено маловерјем и сумњом у то да су чуда могућа, мора и треба да пробуди и покрене ка промени на боље, више и јаче, за шта у вери никада није касно.
Павле је пре свега и више од свих Апостол радости. И у невољама и страдањима, и у гоњењима и тамницама, он поручује: "Исто тако се и ви радујте и будите радосни са мном" (Фил. 2,18). Са свих страна нападан, ударан и вређан, узвраћао је - благодарношћу и радосним славословом Богу: "Хвала Богу Који нам свагда даје победу" (2Кор. 2,14). За њега је, након што је једном познао Истину, по речима Св. Јована Златоустог, само једно било страшно и само једно пораз: оставити Бога.
Апостолски сабор у Јерусалиму по први пут је окупио све Апостоле око актуелног и за то време горућег питања: морају ли се незнабошци који прелазе у хришћанство подвргавати испуњавању традиционалних јеврејских закона, (пре свега обрезања). Овде су кључну улогу одиграле Павлова облагодаћена мудрост и храброст да се у лице супротстави Ап. Петру који је по том питању био још увек колебљив. "Ја законом закону умријех да Богу живим; с Христом се разапех: не живим више ја, него живи у мени Христос" (Гал. 2,19). У тим је речима из њега, попут вулкана, избила сва његова мистична љубав према Христу, која је у њему буктала још од Дамаска и којом је вођен и могао тако дубоко да осети разлику између закона и благодати. Својом силовитом аргументацијом, Павле је као и много пута потом однио победу. Но ово није била победа њега над браћом, већ једном за свагда извојевана победа Цркве над било каквим обликом национализма или расизма и робовања формама и законима, који директно устају против њеног васељенског, свеспасоносног карактера.
Иако је Киликија била под изузетно јаким грчким утицајем, нарочито у културном погледу, тадашњи господар света био је Рим, који је настојао да романизира јелинизовани исток додељивањем свог, римског грађанства угледнијим грађанима. Тако је Павле, као син угледних грађана, добио римско држављанство које му је у потоњем мисионарском, апостолском раду - а проповедао је готово по читавом свету: од граница Арабије до Шпаније, међу Јеврејима, али и међу незнабошцима, због чега је и прозван "васељенским Апостолом - било од великог значаја, јер му је служило као путна исправа по читавој, тада импозантној, Римској империји. Међутим, она је имала велику ману, а мана су, као и увек, били тоталитаризам и аутократија, сила која је све приморавала да јој се у духовном погледу слепо покоравају. Рим није знао за "ману", тј. слабост Премудрости и Силе Божије, којој је име - Милост. Није знао ни то да се: "Ријеч Божија не да свезати"
Говорити о Светим Апостолима може се дуго и много, јер сва пуноћа живота у Христу садржана је у њиховим животима и учењу. Дивити се њима, значи дивити се сили Божијој, којом потпомогнути они и јесу припремили себе за такво изобиље благодати кроз њих пројављено. Но, на нама је не само дивити се, већ и - по сопственим моћима и расположењу срца - подражавати их као образац врлине, будући да смо и ми и они носиоци исте, пале природе. Требало би, по речима Св. Јована Златоустог, "гледати не само на величину и превасходност њихових дела, него и на силу њихове ревности којом су стекли такву благодат. Уистину је утеха што ни они, Првоврховни Петар и Павле, не бијаху без мане и греха, без промашаја и падова. Као да су нам њихови животи дати и представљени тако јасно и огољено, баш зато да не бисмо имали изговора за неверовање, и да би нам свједочили да је покајање пут којим дознајемо ону величанствену и радосну благовест да "срце скрушено и смјерно Бог неће одбацити", "да ће се подигнути зидови јерусалимски", и да и ми можемо да постанемо становници тог вечног града Божијег.
Можда се питате како је могуће да су ови освајачи васељене тако високо узлетели, и све надзиру, и све поучавају, и све опомињу, и позивају нас горе, да не будемо црви већ небопарни орлови - а истовремено су имали такве слабости? Нарочито гледано из перспективе савремених моралиста који суде и осуђују а не знају и не познају људе хришћане, свештенике и епископе, који су такође обучени у благодат Духа Светога! Они ће слабости и немоћи увек претпоставити сили са висине и рећи ће вам: "он је овакав или онакав!" Они никада Павла не би примили, они никада Петру не би опростили! Но, ми се опет у овом празнику учимо како Христос прима и опрашта. Јер, Христос је Љубав. А љубав је, како Павле пева, "благотворна, све трпи, све сноси, свему се нада" (1Кор. 13,4).
И не сецимо здраво дрво, ако је на њему понека сува грана. Будимо као мудри, који чувају и поштују сваку стабљику и свако дрво у башти, сваки чокот у винограду Господњем. Да у заједници љубави коју Дух Свети конституише у нашим срцима, баш као Петар и Павле, и ми у овом веку угледамо светлост богопознања, а у будућем - да се наслађујемо вечних блага,
извор:www.prijateljboziji.com
 |
| Манастир Вазнесење |
Петар, пореклом из незнатног палестинског градића Витсаиде, на обали Генисаретског језера. Простодушан и богобојажљив риболовац, у чистоти свог ватреног и верног срца које је - по Писму - чекало Месију, на Христов позив да крене за Њим, заједно са братом Андрејем Првозваним креће за Господом у једну животну драму препуну успона и падова, наглости и колебања, оданости и сумње, храбрости и страха, али драму у којој ни за трен његово срце не бива помрачено "другом мишљу" или потајном намером, већ увек и једино вођено доживљајним догађајем живљења са Христом доживљајем тренутка који га је - тако срчаног - преплављивао. Брз и нагао, често је "истрчавао" пре других: први исповеда Христа као Сина Бога Живога, први скаче у Гетсиманском врту и без благослова ножем одсеца уво једном од војника који су дошли по његовог Љубљеног Учитеља, први скаче у воду и плива ка обали, када су, по Васкрсењу, Апостоли који су ловили рибу препознали на њој Васкрслог Господа. Међутим, овај исти Петар, уплашен у тренутку провере његове вере и оданости, док Христа свезаног испитују пред синедрионом - одриче да Га познаје. Троструко одрицање, но на само један Христов поглед - дубоко и свецело покајање.
Јавивши се по Васкрсењу ученицима, Господ Који познаје срце Петрово поново га враћа у апостолско достојанство, показујући да љубав покрива многе грехове. О сусрету Васкрслог Христа и покајаног Петра, једном од највеличанственијих у историји света, говори прелепа стихира са вечерње службе Празника Св. Апостола, у којој се каже: "Троструким питањем: љубиш ли ме Петре, троструко одрицање Христос исправља. А Петар говори Тајновидцу: Господе, Који све видиш и све знаш, Ти знаш да те волим! И опет њему Спас: паси овце моје, паси изабране моје, паси јагањце моје, које крвљу својом снабдех за спасење; Њега моли богоблажени Апостоле да нам дарује велику милост." Петар је утеха свима нама, јер је - како својим слабостима и немоћима, тако и ревношћу и врлинама - био уистину човек.
Толико другачији од Павла, а опет нераскидиво са њим повезан у Христу и кроз Христа, од рибара је постао Апостол, од уплашеног сведока Христовог суђења - стуб и темељ Цркве, од човека који у телу живи и греши - сведок и учесник небеских откривења. Он нам је узор, нада и сведок. Потврда да се "сила Божија у немоћи показује савршена". Проповедао је у Палестини и Малој Азији, по Илирику и у Италији.
Павле, Јеврејин родом из живописног малоазијског града Тарса, киликијске престонице, старог трговачког центра на раскрсници двају култура: грчко-римске са запада и семитско-вавилонске са истока. Са запада, овај град је био под утицајем културних народа Мале Азије. Са истока - везан са семитским источним народима. Са југа - био је отворен ка Средоземљу, и можда управо у шароликости домаћег и страног становништва које је његов родни град насељавало и лежи тајна каснијег Павловог космополитства, неизмерне љубави и ширине погледа са којима је приступао свим људима. Тарс, који се у то време на културном пољу такмичио са Александријом и Атином, пружао је неизмерне могућности у погледу образовања, и млади, ватрени, отворени и ревносни дух Павлов ове је могућности свесрдно користио.
Као син угледних родитеља, школовао се код најбољих јелинских и јеврејских васпитача и философа у Тарсу и Јерусалиму, бавио се спортом, који је био обавезан предмет у тадашњим школама, говорио многе језике, беспрекорно познавао веру својих отаца чијој је најтврђој струји и сам припадао, знао је и јелинску и римску веру и традицију, као и култове и религиозна вјеровања многобројних паганских народа са којима је долазио у додир. Окружење у коме је овај бриљантни ум стасавао, било је прожето утицајем многобројних научника, беседника, путујућих философа - но Павле је био обдарен изузетном проницљивошћу и својеврсним "познавањем духова", тако да није нимало чудно што је касније, већ као хришћанин и Апостол, писао у својим посланицама: "Све испитујте, добра се држите, од зла у сваком виду уклањајте се" .
Ватрен и изузетно учен и проницљив, полиглота и беседник, песник и витез, овај Савле, потоњи велики Павле, који је од Јеврејске Синагоге послат као "бич Божији" на новојављену "групицу хришћана", како су Јевреји називали рану Цркву, Хришћане је, када је полазио у Дамаск да их гони, познавао једино кроз оптужбу да одступају од Мојсијевог закона и да заслужују мржњу и уништење. Пролазећи на своме путу за Дамаск житним пољима Самарије - кроз која је неколико година пре њега пролазио и Сам Спаситељ говорећи: "Подигните очи своје и видите њиве: жуте се за жетву (...) Молите се, дакле, Господару од жетве да пошаље посленике на жетву своју" (Јн. 4,35 и Мт. 9,38), овај жестоки прогонитељ ни слутио није да ће управо он постати један од највећих посленика на њиви Господњој. Јер, на домаку Дамаска десило се нешто величанствено и страшно: тајанствена светлост, светлост нетварна јача од сваке светлости, обасјала је хоризонт и Савле се потресен срушио на земљу. А сноп те јарке светлости захватио је лежећег гонитеља и он је у њој чуо глас Господа Који га са благим прекором пита: "Савле, Савле, зашто ме гониш? Тешко ти је против бодила праћати се!"
Овај глас у трену слама сву наглост и отпорност његовог духа, јер тај глас који је чуо на језику својих отаца био је истовремено благ и умилан као лаки поветарац - како га је својевремено чуо и Пророк Илија на Хориву - али и пун бола и туге, озбиљности и жалости, и неке разоружавајуће свечаности. "Ко си ти, Господе?" пита Савле до сржи свога бића рањен гласом Онога Који му се не јавља као осветник, већ као спасоносна Доброта и свеобнављајућа Љубав, и чим је добио одговор: "Ја сам Исус, кога ти гониш", долази до потпуног прелома и свецелог преображаја у духу његовом. Ослепивши телесним очима својим од силе и славе божанствене светлости, очима свог препорођеног духа Савле је видео очи Онога Који га је посматрао из вечности. И ето, по премудром Промислу Божијем, у једном једином трену обраћења, након првог али вечног сусрета са "Оним Који јесте" овај наново рођени човек постаје изабрани сасуд у који ће бити похрањене и из кога ће се тако богато излити велике и најдубље истините реке хришћанске вере и живота, којима напајана Црква живи, и траје већ ево двадесет векова.
Његово обраћење било је потпуно и непоколебљиво - никаква потоња искушења и потешкоће нису у њему изазвали ни најмање колебања нити сумње. И у њему је, као и у Петру, Божанска моћ и сила прихватила и подржала спремност срца и добру вољу човека, те је у трену, под погледом Васкрслога Христа пуним горуће љубави - погледом који онога кога гледа не сагорева већ просвећује и освећује спаљујући само трње сагрешења - све оно што је у њему било грубо и рушилачко постало благо и обнављајуће: осећања, дарови, силна енергија, и на крају фанатизам који се претопио у жарко и силно осећање љубави према Ономе Који је Живот, а тиме према свему и свима. Важно је запазити да је увек тако када смо у заједници са Христом: сви наши потенцијали су у функцији наше користи. Када нисмо у Христу и са Христом, све силе нашег богомсазданог бића окрећу се и раде против нас. У томе и јесте трагедија живота без Христа. И ко ће, сем обраћеног и Оног Који обраћа знати шта се све збивало у том овечностњеном тренутку сусрета између Христа и Павла? То "рушење светова" и обраћање Савлове људске охолости у Павлову племенитост и достојанство духа који ће речју победити и обновити свет, остаје тајна и чудо. Али - чудо које нас и наше време, до сржи нагризено маловерјем и сумњом у то да су чуда могућа, мора и треба да пробуди и покрене ка промени на боље, више и јаче, за шта у вери никада није касно.
Павле је пре свега и више од свих Апостол радости. И у невољама и страдањима, и у гоњењима и тамницама, он поручује: "Исто тако се и ви радујте и будите радосни са мном" (Фил. 2,18). Са свих страна нападан, ударан и вређан, узвраћао је - благодарношћу и радосним славословом Богу: "Хвала Богу Који нам свагда даје победу" (2Кор. 2,14). За њега је, након што је једном познао Истину, по речима Св. Јована Златоустог, само једно било страшно и само једно пораз: оставити Бога.
Апостолски сабор у Јерусалиму по први пут је окупио све Апостоле око актуелног и за то време горућег питања: морају ли се незнабошци који прелазе у хришћанство подвргавати испуњавању традиционалних јеврејских закона, (пре свега обрезања). Овде су кључну улогу одиграле Павлова облагодаћена мудрост и храброст да се у лице супротстави Ап. Петру који је по том питању био још увек колебљив. "Ја законом закону умријех да Богу живим; с Христом се разапех: не живим више ја, него живи у мени Христос" (Гал. 2,19). У тим је речима из њега, попут вулкана, избила сва његова мистична љубав према Христу, која је у њему буктала још од Дамаска и којом је вођен и могао тако дубоко да осети разлику између закона и благодати. Својом силовитом аргументацијом, Павле је као и много пута потом однио победу. Но ово није била победа њега над браћом, већ једном за свагда извојевана победа Цркве над било каквим обликом национализма или расизма и робовања формама и законима, који директно устају против њеног васељенског, свеспасоносног карактера.
Иако је Киликија била под изузетно јаким грчким утицајем, нарочито у културном погледу, тадашњи господар света био је Рим, који је настојао да романизира јелинизовани исток додељивањем свог, римског грађанства угледнијим грађанима. Тако је Павле, као син угледних грађана, добио римско држављанство које му је у потоњем мисионарском, апостолском раду - а проповедао је готово по читавом свету: од граница Арабије до Шпаније, међу Јеврејима, али и међу незнабошцима, због чега је и прозван "васељенским Апостолом - било од великог значаја, јер му је служило као путна исправа по читавој, тада импозантној, Римској империји. Међутим, она је имала велику ману, а мана су, као и увек, били тоталитаризам и аутократија, сила која је све приморавала да јој се у духовном погледу слепо покоравају. Рим није знао за "ману", тј. слабост Премудрости и Силе Божије, којој је име - Милост. Није знао ни то да се: "Ријеч Божија не да свезати"
Говорити о Светим Апостолима може се дуго и много, јер сва пуноћа живота у Христу садржана је у њиховим животима и учењу. Дивити се њима, значи дивити се сили Божијој, којом потпомогнути они и јесу припремили себе за такво изобиље благодати кроз њих пројављено. Но, на нама је не само дивити се, већ и - по сопственим моћима и расположењу срца - подражавати их као образац врлине, будући да смо и ми и они носиоци исте, пале природе. Требало би, по речима Св. Јована Златоустог, "гледати не само на величину и превасходност њихових дела, него и на силу њихове ревности којом су стекли такву благодат. Уистину је утеха што ни они, Првоврховни Петар и Павле, не бијаху без мане и греха, без промашаја и падова. Као да су нам њихови животи дати и представљени тако јасно и огољено, баш зато да не бисмо имали изговора за неверовање, и да би нам свједочили да је покајање пут којим дознајемо ону величанствену и радосну благовест да "срце скрушено и смјерно Бог неће одбацити", "да ће се подигнути зидови јерусалимски", и да и ми можемо да постанемо становници тог вечног града Божијег.
Можда се питате како је могуће да су ови освајачи васељене тако високо узлетели, и све надзиру, и све поучавају, и све опомињу, и позивају нас горе, да не будемо црви већ небопарни орлови - а истовремено су имали такве слабости? Нарочито гледано из перспективе савремених моралиста који суде и осуђују а не знају и не познају људе хришћане, свештенике и епископе, који су такође обучени у благодат Духа Светога! Они ће слабости и немоћи увек претпоставити сили са висине и рећи ће вам: "он је овакав или онакав!" Они никада Павла не би примили, они никада Петру не би опростили! Но, ми се опет у овом празнику учимо како Христос прима и опрашта. Јер, Христос је Љубав. А љубав је, како Павле пева, "благотворна, све трпи, све сноси, свему се нада" (1Кор. 13,4).
И не сецимо здраво дрво, ако је на њему понека сува грана. Будимо као мудри, који чувају и поштују сваку стабљику и свако дрво у башти, сваки чокот у винограду Господњем. Да у заједници љубави коју Дух Свети конституише у нашим срцима, баш као Петар и Павле, и ми у овом веку угледамо светлост богопознања, а у будућем - да се наслађујемо вечних блага,
извор:www.prijateljboziji.com
Нема коментара:
Постави коментар