Заблагодаримо Господу! Ето, опет су се на дрвету ваше обитељи заметнули пупољци; опет су на њиви коју обрађујете никли благонадежни изданци, пробивши се из земље; опет се нове невесте приводе и обручују [небеском] Женику. Заблагодаримо Господу!
Али, немојмо заборавити да се величина не састоји у броју, него у сили. Сетимо се колико се народа стекло код Гедеона. Па ипак, према знаку датом од Бога, само триста беше удостојено да постану благонадежни војници. Сви остали, премда увећаваху број ратника, не дометаху снагу. Они би својим присуством само отежавали вођење боја. Због тога су и отпуштени својим кућама.
Не казујем ове речи да бих код икога ослабио жељу за ступањем у обитељ, нити да бих поколебао спремност да се у њу примају нове искушенице, него да бих, и код вас које сте већ примљене, и код оних које тек намеравају да вам се придруже, подстакао још већу ревност и готовост да будете достојне онога што предузимате и што сте отпочеле. Број, додуше, није најважнији, али је, разуме се, боље уколико је више добрих.
Не мислим да је некој од вас приликом ступања у обитељ недостајало ревности и намере да постане добра инокиња. Ипак, држим за мало вероватно да су све међу вама ревносне онолико колико би требало, те да има доста чак и оних које снагу своје ревности троше на нешто друго, а не на оно што је потребно. Како долази до једног, а како до другог? Узрок се пре свега састоји у томе што од самог почетка није било разјашњено у чему је суштина монашког подвига, и чему треба стремити након ступања у манастир.
Волео бих да међу вама буде што мање оних које ће се бринути само за једно: да најпре буду примљене за искушенице, затим – пострижене у расофор, и најзад – у малу схиму. Јер, њима је ту и крај жеља. Достигавши га, оне се предају спокојству, остајући задовољне својим положајем, као да никада ништа друго нису желеле. Наравно, без таквог поретка нема обитељи. Међутим, спољашњи поредак манастирског живота није увек и суштински поредак монаховања. Монаштво се постиже изнутра, са великим трудом, скривено од људских очију – остајући знано једино Богу и души која ревнује за своје спасење.
Шта сте изашли да видитеу пустињи, питаше Господ Јудејце, будући да су многи међу њима одлазили Јовану Крститељу само да виде хаљине од камиље длаке и појас кожни око бедара, да виде где се налази и чиме се занима. Међутим, требало је излазити ради покајања и ридања због грехова својих. Зато и ја вас питам: Зашто сте дошле у ову пустињу? Није ми намера да ма кога изобличим, већ питам вођен искреном жељом да међу вама не буде оних које ће сву силу монаштва видети само у црној одећи и у поретку њеног примања.
Дело на које сте се одважиле јесте велико и многоцено. Али, њега треба вршити ваљано. По природи својој, оно је посве унутарње, док је све спољашње у њему само додатак. Сва сила монаховања јесте у очишћењу срца од страсти. Како то бива?
Првобитно човек бејаше створен као праведан, али је дошло до пада, а за њим и до растројства. У човеку се појавило самољубље, које је за собом повукло читаву гомилу страсти које удаљавају од добра и наводе на грех. У овом стању човек пати и страда. Због тога је Господ на земљи и установио лечилиште свету Цркву са њеним светим тајнама. У крштењу се одричемо сатане и свих дела његових, и свег служења његовог, и све гордости његове, односно, свих страсти, и примамо силу да их побеђујемо. Онима који падају након крштења припада света тајна покајања, у којој се изнова понављају крштењски завети и обнављају изгубљене благодатне силе… Ако изнова падне, покајник изнова и устаје истим путем покајања… И опет пада, и изнова устаје… И тако до краја живота… То је општи пут спасења. Због тога и постоје постови и припрема за Причешће. Наравно, боље би било да се не пада након крштења, или, да се после једног пада и устајања кроз покајање, више не пада. Међутим, страсти су вазда близу срца, а породични и друштвени живот дају много повода за њихово разбуктавање. Стога се дешава да Хришћанин не издржи, и да падне, или – да двапут или трипут остане усправан, да би четврти и пети пут пао. Кајемо се, али изнова падамо.
Болно је падати, све док нам је савест осетљива и док у нама живи осећање благочастивости и страха Божијег. Пошто избегавање тог бола и непријатности делимично зависи и од наше воље, има људи у којима се разгорева дух и јавља решеност да свој живот уреде тако да без падања могу да испуњавају завете дате на крштењу и приликом покајања, те да живе не оптерећујући више савест и не жалостећи Бога, тј. – у непрестаном побеђивању и искорењивању страсти. Немајући наде да ће ову намеру успешно моћи да оствари у свету, понеко се удаљује и настањује у пустињи, тј. оставља друштво и ступа у манастир. Према томе, ступање у монаштво јесте знак решености да се живи без препуштања варкама страсти. Монаховање је непрекидни подвиг побеђивања и искорењивања страсти, како бисмо се у чистоти и непорочности појавили пред лицем Господњим.
Ето, и вашег делања! На њега обратите сву своју пажњу, посвећујући му све своје снаге. Манастирски типик, чији су главни моменти пост, послушање и молитва, пружа вам поредак живота који неће потхрањивати страсти, који их неће изазивати. Међутим, он не искорењује страсност. Може се бити потпуно исправан у погледу поштовања манастирског типика, а у срцу бити испуњен страстима. Има благочастивих жена у свету, одевених у светле хаљине, које имају дух инокиње, а има и замонашених, у чијем је срцу свет. Ваља се усредсредити на срце и пазити – шта из њега исходи, а затим одсецати све што је страсно. Пред вама је борба, и то непрестана. Ви немате много повода за рђава дела, али мисли и осећања нису увек саображени спољашњим условима. Управљати њима како ваља – представља циљ вашега подвига. Световњаци се понајвећма боре са злим делима, а инокиње са помислима и похотама. Желите ли да се спасете – уђите унутар себе, пажњом вашом поставите стражу крај улаза у срца, и истребљујте све непријатељско што из њега излази и што к њему прилази. Многе су књиге написане и данас се пишу о томе како се може успети у томе делу. Овом приликом казаћу само једно: Ревнујте за чистоту, и у тој ревности са болом притичите Господу, молећи се за помоћ. Онога који се нада на Господа, посетиће милост. Не знате откуда ће у часу невоље доћи уразумљење и снага… Познаћете то на делу, и само искуство ће вас научи вештини управљања собом. Немојте одбацивати ни спољашње руковођење – из Писма и живе речи. Ипак, унутарње је силније и плодније.
Ако тако поживите, бићете истинске слушкиње Божије у монашком чину. Нека вам Господ подари и разума и снаге да истрајете на овоме путу. Амин.
4. јуна 1860. године
у Сезеновском женском манастиру
(Тамбовска губернија)
извор:svetosavlje.org
Али, немојмо заборавити да се величина не састоји у броју, него у сили. Сетимо се колико се народа стекло код Гедеона. Па ипак, према знаку датом од Бога, само триста беше удостојено да постану благонадежни војници. Сви остали, премда увећаваху број ратника, не дометаху снагу. Они би својим присуством само отежавали вођење боја. Због тога су и отпуштени својим кућама.
 |
| Студеница, 3.7.2016. |
Не мислим да је некој од вас приликом ступања у обитељ недостајало ревности и намере да постане добра инокиња. Ипак, држим за мало вероватно да су све међу вама ревносне онолико колико би требало, те да има доста чак и оних које снагу своје ревности троше на нешто друго, а не на оно што је потребно. Како долази до једног, а како до другог? Узрок се пре свега састоји у томе што од самог почетка није било разјашњено у чему је суштина монашког подвига, и чему треба стремити након ступања у манастир.
Волео бих да међу вама буде што мање оних које ће се бринути само за једно: да најпре буду примљене за искушенице, затим – пострижене у расофор, и најзад – у малу схиму. Јер, њима је ту и крај жеља. Достигавши га, оне се предају спокојству, остајући задовољне својим положајем, као да никада ништа друго нису желеле. Наравно, без таквог поретка нема обитељи. Међутим, спољашњи поредак манастирског живота није увек и суштински поредак монаховања. Монаштво се постиже изнутра, са великим трудом, скривено од људских очију – остајући знано једино Богу и души која ревнује за своје спасење.
Шта сте изашли да видитеу пустињи, питаше Господ Јудејце, будући да су многи међу њима одлазили Јовану Крститељу само да виде хаљине од камиље длаке и појас кожни око бедара, да виде где се налази и чиме се занима. Међутим, требало је излазити ради покајања и ридања због грехова својих. Зато и ја вас питам: Зашто сте дошле у ову пустињу? Није ми намера да ма кога изобличим, већ питам вођен искреном жељом да међу вама не буде оних које ће сву силу монаштва видети само у црној одећи и у поретку њеног примања.
Дело на које сте се одважиле јесте велико и многоцено. Али, њега треба вршити ваљано. По природи својој, оно је посве унутарње, док је све спољашње у њему само додатак. Сва сила монаховања јесте у очишћењу срца од страсти. Како то бива?
Првобитно човек бејаше створен као праведан, али је дошло до пада, а за њим и до растројства. У човеку се појавило самољубље, које је за собом повукло читаву гомилу страсти које удаљавају од добра и наводе на грех. У овом стању човек пати и страда. Због тога је Господ на земљи и установио лечилиште свету Цркву са њеним светим тајнама. У крштењу се одричемо сатане и свих дела његових, и свег служења његовог, и све гордости његове, односно, свих страсти, и примамо силу да их побеђујемо. Онима који падају након крштења припада света тајна покајања, у којој се изнова понављају крштењски завети и обнављају изгубљене благодатне силе… Ако изнова падне, покајник изнова и устаје истим путем покајања… И опет пада, и изнова устаје… И тако до краја живота… То је општи пут спасења. Због тога и постоје постови и припрема за Причешће. Наравно, боље би било да се не пада након крштења, или, да се после једног пада и устајања кроз покајање, више не пада. Међутим, страсти су вазда близу срца, а породични и друштвени живот дају много повода за њихово разбуктавање. Стога се дешава да Хришћанин не издржи, и да падне, или – да двапут или трипут остане усправан, да би четврти и пети пут пао. Кајемо се, али изнова падамо.
Болно је падати, све док нам је савест осетљива и док у нама живи осећање благочастивости и страха Божијег. Пошто избегавање тог бола и непријатности делимично зависи и од наше воље, има људи у којима се разгорева дух и јавља решеност да свој живот уреде тако да без падања могу да испуњавају завете дате на крштењу и приликом покајања, те да живе не оптерећујући више савест и не жалостећи Бога, тј. – у непрестаном побеђивању и искорењивању страсти. Немајући наде да ће ову намеру успешно моћи да оствари у свету, понеко се удаљује и настањује у пустињи, тј. оставља друштво и ступа у манастир. Према томе, ступање у монаштво јесте знак решености да се живи без препуштања варкама страсти. Монаховање је непрекидни подвиг побеђивања и искорењивања страсти, како бисмо се у чистоти и непорочности појавили пред лицем Господњим.
Ето, и вашег делања! На њега обратите сву своју пажњу, посвећујући му све своје снаге. Манастирски типик, чији су главни моменти пост, послушање и молитва, пружа вам поредак живота који неће потхрањивати страсти, који их неће изазивати. Међутим, он не искорењује страсност. Може се бити потпуно исправан у погледу поштовања манастирског типика, а у срцу бити испуњен страстима. Има благочастивих жена у свету, одевених у светле хаљине, које имају дух инокиње, а има и замонашених, у чијем је срцу свет. Ваља се усредсредити на срце и пазити – шта из њега исходи, а затим одсецати све што је страсно. Пред вама је борба, и то непрестана. Ви немате много повода за рђава дела, али мисли и осећања нису увек саображени спољашњим условима. Управљати њима како ваља – представља циљ вашега подвига. Световњаци се понајвећма боре са злим делима, а инокиње са помислима и похотама. Желите ли да се спасете – уђите унутар себе, пажњом вашом поставите стражу крај улаза у срца, и истребљујте све непријатељско што из њега излази и што к њему прилази. Многе су књиге написане и данас се пишу о томе како се може успети у томе делу. Овом приликом казаћу само једно: Ревнујте за чистоту, и у тој ревности са болом притичите Господу, молећи се за помоћ. Онога који се нада на Господа, посетиће милост. Не знате откуда ће у часу невоље доћи уразумљење и снага… Познаћете то на делу, и само искуство ће вас научи вештини управљања собом. Немојте одбацивати ни спољашње руковођење – из Писма и живе речи. Ипак, унутарње је силније и плодније.
Ако тако поживите, бићете истинске слушкиње Божије у монашком чину. Нека вам Господ подари и разума и снаге да истрајете на овоме путу. Амин.
4. јуна 1860. године
у Сезеновском женском манастиру
(Тамбовска губернија)
извор:svetosavlje.org
Нема коментара:
Постави коментар