Christof Rapp/Klaus Corcilius (Hrsg.): Aristoteles Handbuch. Leben – Werk – Wirkung
Готово ниједан други мислилац није трајније и дубље одредио духовни развој Запада но што је то случај са Аристотелом из Стагире (384 – 322. пре Христа).
Извори о животу Аристотела, рођеног 384. године у Стагири,сина лекара који потиче из озе Асклепија (Ескулапа) познати су нам још из антике – с једне стране, ДЦиоген Лертије са својим делом „Живот и мисли познатих философа“, а са друге, Вита Марциана (Цодеџ Марцианус Гр.227) која се састоји из двају листова из 13. века из Библиотхеца Марцина у Венецији. Почев од 367.г. Аристотел ће постати члан Платонове Академије у Атини, да би већ 355, под сводовима сопствене школе „Перипатос“ друге подучавао вештини мишљења и љубави према њој. Доцније је био васпитач Александра Великог, чиме се политички експонирао, стекавши љуте противнике.
Смисао овог приручника (Аристотелес Хандбуцх) био је да грандиозно дело Стагиранина осветли ин тото, у контексту целокупног дела, и са специјалистичких аспекта поједничних дисциплина.
Аутори осветљавају садржаје и проблеме Аристотелових различитих списа из свих области – од етике, која нас упућује на пут у потрази за личном срећом (“евдемонија“ човека), преко политике, чија је тема човек у полису, преко учења о језичкој пракси и теорији реторике јавних беседа и поетици као учењу о језику радње у драми, до теорије аргуменатативних стратегија, које се односе на логику и дијалектику. Аутори се једнако концентришу на метафизику као „прву философију“ и физику као „другу философију“, да би се посветили и појединачним областима космологије, психологије и биологије.
Аристотел је имао бескрајно поверење у моћ маште, опажања и мишљења. За њега је свет вечан, а оно што је вечно, нема почетка. Отуда у његовом мишљењу нема религиозне компоненте. Његова идеја о Богу је појмовне, не личне природе. Бог је појам који проузрокује „мишљење мишљења“. У његовој етици су положени основи појмова попут пријатељства, жеље/жудње, правде.
Аутори дакако критички упућују и на Аристотелову „тамну мрљу“ која је опште место класних предрасуда антике у односу на статус жена и робова. Аристотелова реторика је и данас актуелна, његовово учење о природним феноменима, као и његово учење о логичким операцијама и данас су фасцинирајући дискурси. Аристотелово познавање медицине и ботанике је запањујуће ширине.
Питање пријема и реаговања на Аристотелове идеје одражава на егземпларан начин комплексну узајамност философских и научних питања која су детерминисала развој западног и источног мишљења почев од Авероеса у 12. веку, односно његовим вишеструким преплетима са духовном традицијом арапске културе. Само се у Дантеовом делу могу срести преко три стотине цитата из латинског предања. Средњовековна схоластика и њено учење о силогизмима без Аристотела је незамислива. То једнако важи и за нововековну, модерну и савремену философију.
Овај приручник омогућује увид у целукопно дело Аристотела, бави се подробно рецепцијом и упознаје нас са појмовима који се понављају, као што су срећа, врлина, пријатељство или устав. Школе и епохе које су се ослањале на Аристотела као што су перипатос, арапска философија, схоластика, ренесанса су једнако опсежно заступљене у овом приручнику. Овај приручник је брзо постао стандардно референтно дело за Аристотелову философију. Он сажима актуелно стање истраживања о Аристотелу у немачком говорном подручју и излаже централне појмове. Аристотелес Хандбуцх је књига која у својој бити – да се послужимо Аристотеловим појмом – проптрептичка, односно она која на читање буди и подстиче. Што се читалац у њу више упушта, утолико дубље рони у њену очаравајућу материју.
Протођакон ЗА
извор: www.spc.rs
Извори о животу Аристотела, рођеног 384. године у Стагири,сина лекара који потиче из озе Асклепија (Ескулапа) познати су нам још из антике – с једне стране, ДЦиоген Лертије са својим делом „Живот и мисли познатих философа“, а са друге, Вита Марциана (Цодеџ Марцианус Гр.227) која се састоји из двају листова из 13. века из Библиотхеца Марцина у Венецији. Почев од 367.г. Аристотел ће постати члан Платонове Академије у Атини, да би већ 355, под сводовима сопствене школе „Перипатос“ друге подучавао вештини мишљења и љубави према њој. Доцније је био васпитач Александра Великог, чиме се политички експонирао, стекавши љуте противнике.
Смисао овог приручника (Аристотелес Хандбуцх) био је да грандиозно дело Стагиранина осветли ин тото, у контексту целокупног дела, и са специјалистичких аспекта поједничних дисциплина.
Аутори осветљавају садржаје и проблеме Аристотелових различитих списа из свих области – од етике, која нас упућује на пут у потрази за личном срећом (“евдемонија“ човека), преко политике, чија је тема човек у полису, преко учења о језичкој пракси и теорији реторике јавних беседа и поетици као учењу о језику радње у драми, до теорије аргуменатативних стратегија, које се односе на логику и дијалектику. Аутори се једнако концентришу на метафизику као „прву философију“ и физику као „другу философију“, да би се посветили и појединачним областима космологије, психологије и биологије.
Аристотел је имао бескрајно поверење у моћ маште, опажања и мишљења. За њега је свет вечан, а оно што је вечно, нема почетка. Отуда у његовом мишљењу нема религиозне компоненте. Његова идеја о Богу је појмовне, не личне природе. Бог је појам који проузрокује „мишљење мишљења“. У његовој етици су положени основи појмова попут пријатељства, жеље/жудње, правде.
Аутори дакако критички упућују и на Аристотелову „тамну мрљу“ која је опште место класних предрасуда антике у односу на статус жена и робова. Аристотелова реторика је и данас актуелна, његовово учење о природним феноменима, као и његово учење о логичким операцијама и данас су фасцинирајући дискурси. Аристотелово познавање медицине и ботанике је запањујуће ширине.
Питање пријема и реаговања на Аристотелове идеје одражава на егземпларан начин комплексну узајамност философских и научних питања која су детерминисала развој западног и источног мишљења почев од Авероеса у 12. веку, односно његовим вишеструким преплетима са духовном традицијом арапске културе. Само се у Дантеовом делу могу срести преко три стотине цитата из латинског предања. Средњовековна схоластика и њено учење о силогизмима без Аристотела је незамислива. То једнако важи и за нововековну, модерну и савремену философију.
Овај приручник омогућује увид у целукопно дело Аристотела, бави се подробно рецепцијом и упознаје нас са појмовима који се понављају, као што су срећа, врлина, пријатељство или устав. Школе и епохе које су се ослањале на Аристотела као што су перипатос, арапска философија, схоластика, ренесанса су једнако опсежно заступљене у овом приручнику. Овај приручник је брзо постао стандардно референтно дело за Аристотелову философију. Он сажима актуелно стање истраживања о Аристотелу у немачком говорном подручју и излаже централне појмове. Аристотелес Хандбуцх је књига која у својој бити – да се послужимо Аристотеловим појмом – проптрептичка, односно она која на читање буди и подстиче. Што се читалац у њу више упушта, утолико дубље рони у њену очаравајућу материју.
Протођакон ЗА
извор: www.spc.rs
Нема коментара:
Постави коментар