Мислио сам да вечерас поразговарамо о једном проблему који, морам да признам, мене лично мучи. О томе како савремени човек разумева веру.
Сусрећући се са људима, разговарајући са њима и упоређујући њихове ставове и размишљања – често и понашања – са вековним предањем Цркве и њеног поимања вере, питам се да ли, и у којој мери, ми као верници следимо то предање. Или смо, можда и ту саму реч, велику реч „вера“, из ових или оних разлога потпуно превредновали – што је данас нажалост случај са многим речима – дајући јој један нови смисао.
Као хришћани исповедамо и верујемо да је наша вера радосна вест. То је уосталом и дословно значење саме речи Јеванђеље. Но, упркос томе, сведоци смо да људи, посебно млади, веру често не доживљавају као нешто што је привлачно и што је радосно. Често се питамо зашто наше црквене поруке о вери нису људима уверљиве него им чак изгледају досадне. Многи данас хришћанску веру своде на неку обичну људску веру и неко људско веровање. У овој нашој постмодерној, или како је неки називају постхришћанској епохи, вера је постала за добронамерне људе скуп неких добрих начела, позитивних како они кажу. За људе који су склони моралним нормама вера није ништа друго до скуп одређених етичких или моралних прописа. За неке друге вера је у суштини само религиозни ритуал. За људе који су склони патриотизму вера је део националне идеологије или националне традиције.За такозване модернисте или прогресивне људе, вера је симбол свега онога што је конзервативно и што је назадно. За мислеће људе и научнике вера је још увек симбол мрака и незнања. За трговце вера може бити само духовна добит. За оне који се осећају болно и невољно вера није ништа друго до нека врста утехе, коју они и од Цркве и од вере очекују.
За већину људи данас, веровати значи прихватати нека начела, неке ставове, неке истине и вредности без испитивања,доказивања и проверавања. Веру људи често разумеју као увере-
ност, уверење и убеђење. У том смислу бити верник значи бити уверени присталица неког учења, неке идеологије или неке доктрине. Веровати значи дакле прихватати неко учење, неки поглед на свет, без икаквих логичких или емпиријских доказа. Веровати у Бога према тим тумачењима, значи веровати у Бога као идола који благосиља и штити. Веровати значи прихватати а не разумети.Зато данас стално слушамо да вера и знање не могу заједно, да се
они искључују. Да су вера и знање нешто што је супротстављено.Вера је за такве људе у суштини нешто што је слепо: веровати значи безусловно, беспоговорно поштовати неки ауторитет. Наравно да је тако схваћена вера идејни темељ сваког тоталитаризма, било религиозног, било идејног, идеолошког, политичког или било ког другог.
Наш народ каже: „Без невоље нема богомоље“. Дакле људи често верују и траже Бога у време страха, рата, несрећа, елементарних непогода, патње, бола, немаштине... Када ти периоди прођу они се враћају животу који нема баш неке посебне везе са Богом.Верују кад им нешто треба, а кад то прође настављају да живе као да Бога нема.
Постоје и људи који не верују у Бога али кажу за себе да су религиозни, воле да сврате у цркву кад тамо нема никога, јер се тада осећају некако смирено, тамо тада налазе мир и спокојство. Вера је опет за неке људе својеврсно рекреативно задовољство у светим и узвишеним стварима, у цивилизацији каква је наша, где је основни смисао живота што више произвести и што више потрошити. На тај је начин вера схваћена као неопходна и корисна за такозване националне интересе, за друштво, за породицу, јер она људе чини добрим и поштеним: ако си добар Бог те награђује, ако си лош Он те кажњава.Вера је наравно важна, према мишљењу истих, и за васпитање. Од ње се очекује, односно од Цркве и од веронауке, да људе дресира; да деца буду покорна и послушна – ако то веронаука не успе да оствари, онда они мисле да није дала плодова и да није ни потребна. Они који имају разне здравствене
проблеме и невоље, од вере и Цркве очекују својеврсну терапију, помоћ и утеху. За те
је опет вера нека гаранција индивидуалне среће и задовољства. Неки верују у оно што се данас
најбоље плаћа. Веру опет неки тумаче као неку лепу традију, обичај... Често чујем: „Верујем оче, ја сам верник, то су лепи наши обичаји, дивна наша традиција.“
Различити типови вере и верујућих
Из овог произилази да се у наше време јављају различити типови верника. Први тип, условно ћу га назвати утилитарни тип верника, данас чини ми се преовладава. За већину људи данас, и верујућих и неверујућих и агностика, добро је оно што је корисно, што доноси профит. Тај утилитарни тржишни карактер и менталитет рефлектује се и на вернике. Многи људи о вери расуђују и вреднују је из перспективе користи, било да је реч о личној користи или пак о ко-
ристи коју она доноси другима. Чак се и истинитост вере процењује тим критеријумом: вера нас теши, даје нам мир, даје смисао, боље расположење, успешност у послу, боље здравље, стваралачку испирацију, ако смо верници добијамо друштвене награде, углед и признања... Појединци, да их назовемо псеудодуховни, имају у виду ту склоност људи, па им дају разне
рецепте за све могуће животне проблеме и ситуације. Зар и ми стално нешто од Бога не тражимо, а кад то не добијамо онда се просто срдимо на Бога и постајемо разочарани или чак сумњичави према Њему?
Други тип (то не значи да се ти типови не преклапају међу собом, али је сваки од њих на неки начин специфичан) условно можемо назвати: интелектуални тип верника. За овај тип људи вера је у суштини један интелектуални поглед на свет који је прихватљив и пожељан. Данас многи људи говоре, посебно интелектуалци, да су некада били агностици, нихилисти, марксисти, либерали; неки пак истичу да су се бавили јогом, медитацијом, психоанализом,
али да тамо нису нашли решење за своје интелектуалне недоумице. Решење за себе су, кажу, нашли у самом хришћанству. Оно што им је у хришћанству прихватљиво као интелектуалним и рационалним људима, јесте један хришћански поглед на свет. За овај тип људи хришћанство је у суштини једна узвишена философија живота. Таква вера задовољава њихов разум, али се не дотиче много њиховог срца. Теоријски они прихватају Бога и верују у Бога, али тај Бог нема много везе – понекад чак никакве – са њиховим стварним свакодневним животом. Практично, они живе као да Бога нема. Мислим да нема потребе да наводим бројне примере таквог типа верника који постоје код нас, и не само код нас него наравно у читавом свету.
Трећи тип могао би условно да се назове морални тип верника. Током целе историје хришћанства постојала је једна тенденција да се хришћанска вера сведе на морални систем забрана и казни. Стално се уобличавала представа о Богу као џелату, као суровом судији и садистичком ауторитету. Такво разумевање вере ушло је у подсвест свих хришћанских народа
света. Сада, после 2000 година, остаје велика загонетка како је могуће да је у Европи више заступљен старозаветни морал него новозаветни, чак постоји неко свођење, редукција свеукупног хришћанског морала на старозаветни декалог. Од великог броја људи данас можемо чути да је хришћанство најузвишеније и најсавршеније морално учење, да има најузвишенију етику и да је просто образац врлинског живота. Људи од хришћана стога очекују (иако у свакодневном животу нема доказа да су хришћани много бољи од других на том плану) да буду морални људи, пример за углед и сваки њихов грех – нарочито ако је у питању свештено лице – изазива саблазан, подозрење и осуду. Од верског образовања у државним школама родитељи и савременог света је највећи баш када су у питању етичке норме и морално понашање. Хришћанску етику не одбацују само нехришћани и неверујући, већ је често и сами хришћани не поштују, посебно када је реч о такозваној брачној или сексуалној етици. Моралисти су увек људи који су строги према другима, а благи и болећиви према себи: оно што код других осуђују, то код себе грчевито бране. Црквене заједнице које своје постојање темеље на моралној надмоћи људима су данас одбојне, јер неминовно позивају људе да траже недостатке других и да их са радошћу приказују свету. Црква је данас често предмет напада у медијима, њени греси се стављају на насловне стране. То је зато што се погрешно и уопштено сматра да бити хришћанин заправо значи бити бољи од других људи.
Четврти тип условно би могао да се назове социјално-активистички тип верника. Наиме, један број људи, како у прошлости тако и данас, у хришћанству и у вери налази кључ за решење свих нагомиланих друштвених проблема и противречности. Они верују да се на хришћанској основи могу стварати и изграђивати модели истински праведног и хуманог
друштва. Кроз цео XX век, а и у минулим вековима, цркве су жустро критиковале друштвене неправде и аномалије, посебно комунизам и капитализам, истичући да хришћанство може да обезбеди друштвену правду. Људе занесене социјалним утопијама посебно привлачи
хришћанско учење о љубави и солидарности.
Пети тип би могао да се назове национални тип верника. Код нас, па и на другим местима, већ дуже времена вера се доживљава и разумева као део националне идеологије, као важан фактор националног идентитета који треба неговати и поштовати. Народ каже – Вера нас је одржала, њојзи хвала. Према тим тумачењима Црква је створила нацију, створила је националну државу и културу и формирала њен идентитет и зато се налази на првом месту међу националним институцијама, то сва истраживања показују. Наравно, на другом месту је војска. Ти људи су склони да хришћанство спасавају управо као део свог националног идентитета. Понекад, наравно, у име Христа осуђујући друге, а неретко се и Христос, а и сама Црква, од стране истих људи национализују.
Затим постоји шести, естетски тип верника. Овај тип људи ухришћанству види нешто што је лепо и привлачно. Хришћанству их привлачи лепота и красота, црквена архитектура, иконе, музика,појање и друге врсте уметности. Они одлазе у цркву тамо где је млад и леп владика,
свештеник или ђакон, где пева атрактиван хор, где блистају фреске и слично. Крштавају се
и венчавају у атрактивним храмовима, који су – како они то кажу – ин, јер то чинити на другим местима не би приличило њиховом маниру, њиховом статусу.
Седми би тип био аскетско-духовни тип. Данас је просто постало модерно да свако има свог психолога, зубара, месара, пекара,електричара, па зашто не и свог духовника. Многи духовници – наравно не сви, не они истински – постају нека врста гуруа, својеврсних управитеља савести. Имају статус животног вође који има беспрекорно да се слуша; духовна чада морају у потпуности да се одрекну своје воље, а да се наравно подчине његовој вољи. Такви духовници одређују шта ће и како јести, како ће постити, кад ће се причестити, одобравају кад и колико пута брачни другови могу да спавају заједно...Ако духовник каже, може се и против Цркве ратовати чак, могу се не поштовати сабори, синоди, патријарси, епископи, а за свештенике да и не говорим. Таква врста духовности и саме те духовнике претвара у својеврсна божанства којима се треба клањати. Они од духовне деце не траже да прихвате Христа и да живе по вољи Божијој, већ да се подчињавају њиховој сопственој вољи или хришћанству онако како га они интерпретирају. Често користе клетве, психолоше уцене,
разне методе испирања мозга и менталне контроле да би своја чада у то убедили.
Многи су данас хришћани у оној мери у којој њихова вера не ремети њихову прикованост за ствари овога света. И обратно: многи су верујући у оној мери у којој је вера адаптирана за потребе света, то јест у којој вера поткрепљује те потребе својим безусловним ауто-
ритетом.
Ни један од ових типова које сам поменуо, а има их сигурно још, није независан. Најчешће се код многих људи комбинују ова различита веровања. Треба нагласити и то да ниједан од ових типова сам по себи није апсолутно неистинит и није нецрквен, али да јесте једностран и ускогруд. Црква има и своју лепоту, и свој морал, Црква јесте стварала нације и националне државе, Црква има и свој поглед на свет... од свега тога има понешто. Дакле није реч о апсолутној нецрквености, него је реч просто о једностраности, о томе да појединци наглашавају неки од ових аспеката хришћанства.
Шта је вера из перспективе Православне Цркве?
Пре него што одговорим на то шта је вера из перспективе Православне Цркве, можда би било боље да објасним шта вера није.
Дакле, вера није интелектуално знање, није повремено религиозно осећање које настаје и нестаје. Предмет вере нису апстрактне идеје, већ конкретне личности у које човек има поверење. Вера није неко теоријско мишљење, није ни неки етички пропис, уверење које се темељи на људском умовању; вера није механичко понављање онога што се научило, нити је прихватање теорије о стварима о којима се заправо ништа не зна, како веру савремени човек разумева: као некадашњи стил егзистенције, као нешто што је било актуелно и што је прошло.
Вера није научна истина, друштвена навика или традиција. Вера није утисак или осећај, оптимизам према животу, задовољена потреба за сигурношћу, а опет – вера јесте од
свега тога понешто.
Шта је онда православна вера? Кратко речено, вера је поверење, лични однос. Вера је дар Божији. Вера је живот. Вера је додир и сусрет човека са Христом и поверење у Њега. Јеванђелист Јован веру идентификује са самим животом у Христу, исту мисао срећемо и код светог апостола Павла, у Посланицама Галаћанима и Римљанима. У неким новозаветним списима вера је повезана са љубављу, она се пројављује кроз љубав и као љубав, зато се још назива и даром живота, заједницом, учествовањем, темељем, ипостасју. Вера се поистовећује са самим Христом. Овакву мисао срећемо и код великог теолога XX века, Владимира Лоског. Веровати, према светом Серафиму Саровском значи стицати Духа Светога.
Вера није приватно тражење истине, већ прихватање истине откривења. Вера је прихватање Христовог погледа на нас саме, на друге људе, на ствари око нас, на човечанство, на историју, на свемир, на самога Бога.Вера је светлост која прожима и обасјава свеукупни људски живот. Вера је живо искуство. То је један живи однос и комуникација.Она може бити посредна и непосредна, ступњевита. Вера је, како каже свети владика Николај Охридски и Жички, поверење у Евангелије, у Христову радосну и спасоносну вест. Веровати значи имати поверење у Бога, поверење у сведочанство наших праотаца, предака, пророка, апостола и светитеља. Не можемо у некога имати поверење ако га не волимо, то нам свакодневно искуство показује, али је исто тако незамисливо да некога волимо ако у њега немамо поверења. Зато су у читавом хришћанском искуству и предању вера и љубав готово синонимни појмови. Вера
увек претпоставља љубав и љубав увек претпоставља веру, у овом смислу поверења у Бога и поверења у другог човека.
Вера није наше људско его и његови проблеми и потребе, или није само то – вера је увек излазак изван нас самих. У свакој људској мисли о Богу, Бог је онај који у људском уму мисли о самоме себи. То значи да је вера дар који је понуђен свима како би Бог могао да обитава у људском бићу. Веровати значи живети за друге, ко верује на хришћански начин тај не припада само себи већ припада Ономе у кога има поверење. Имали смо сви прилике да сусретнемо људе који заиста не мисле на себе, чији је цео живот давање и служење другима, који срећу
не виде у томе да њима други служе и да им буду потчињени, него срећу и радост живота виде управо у том давању, предавању, даривању себе другима. Ти људи јесу мањина, али они и те како, и хвала Богу, још постоје.
Права вера је истовремено слобода. Слободна је јер ослобађа човека од њега самога, од његове природе –пале природе, огреховљене и страствене; ослобађа човека од ствари и предмета овога света. То не значи да човек треба да бежи од света, већ да треба да буде слободан од тога света. Вера је, као и љубав, увек заборав на себе, одрицање од свога ја и саживљавање са другим. Вера је и нада. Вера је својство самог људског бића. Један теолог је рекао да је вера чежња, жудња, надом испуњено очекивање нечега што се жели. У савременом свету вера је присутност другога, додиривање другог. Савремени човек је склон томе да себе претвори у религију, да идеализује себе и своје мишљење, своје врлине и свој морал. Савремени човек претежно гради срећу и идентитет на самоме себи, а бити хришћански верник значи потпуно нешто супротно: веровати значи одрећи се свога ја и саживети се са Богом. Данас се људи често служе Богом кад им је то потребно, колико им је то потребно и за шта им је потребно. Хришћанска вера тражи нешто супротно: не да се служимо Богом већ да служимо Богу.
Није исто служити се Богом и служити Богу. Кад људи данас кажу да верују у једнога Бога, они под тим подразумјевају све богове, и кажу: „Шта се ви тамо свађате, један је Бог.“ За православну веру веровати у библијског Бога, у Свету Тројицу, значи веровати у јединог Бога који искључује све остале богове. Зато веру у Христа поједини људи често називају фанатичном и ускогрудном, док сујеверје или многобоштво сматрају толерантнијим, јер оно омогућава ширину људских погледа на свет.
Хришћанска вера је на првом месту – као и љубав, као и нада, као и сам живот – дар Божији. Њу човек прима ако Бог жели и ако је Бог дарује и наравно ако је човек хоће.Хришћанска вера претпоставља јединство и равнотежу вечности и времена, Бога и човека, душе и тела, вере и
разума. Вера је у основи начин постојања, начин живота, вера треба да прожима све поре људскога живота, свеукупну историју и културу.
Нажалост, као и све друго и вера може да подлегне сопственој патологији, због тога треба стално наглашавати да није свака вера од Бога и да није свака вера и свако веровање спасоносно. Постоје псеудоверовања – кривоверје и празноверје; постоје фалсификати вере,
постоје и псеудоправославље и псеудоцрквеност, који су некад опаснији од нецрквености. Ово није неко моје умовање, ово је став многих. Између осталих и вероватно највећег и најзначајнијег теолога XX века, Георгија Флоровског, који каже: „Могуће је бити за предањску и отачку веру, а немати духа Христовог и живети у братомржњи и безосећајности. Могуће је чинити добра дела, а не знати за живога Христа. Могуће је говорити о хришћанским
начелима и идејама, а на свом личном путу никада не срести Христа Спаситеља. Бити хришћанин значи живети у Христу, свагда стајати пред Њим, волети Га свом силом своје благодарне и жртвене љубави и ништа друго не волети више од Њега, па чак ни оно што је само по себи достојно љубави. Истину треба волети не зато што је корисна и што је утешна; у Бога треба веровати не зато што од Њега долазе животна добра, не ради тога да би смо од Њега
добили световно благостање, Њега треба волети некористољубиво.“
Савремени свет није антирелигиозан и антиверски, али је у великој мери антицрквен. Ово је стога што се стицајем многих околности код људи уобличава једна представа Цркве која је антиживотна, застарела, ригидна; која је претња самој људској слободи и достојанству. У стварању такве представе удео нас хришћана није мали и безначајан. Јеванђеље Христово поново може да постане радосна вест, блага вест, спасоносна вест, само ако хришћани смогну
снаге да признају исповеде свој грех и да почну процес унутрашњег очишћења самих себе од разних псеудоцрквених наслага.
Данас Црква можда често личи на кућу без прозора, у коју не допире спољашна светлост; или пак на кућу која се није дуго проветравала. Зато су нам неопходни та спољашња јеванђелска светлост и свеж ваздух струјања Духа Светога као насушна потреба, како би савремени човек поново у Цркви открио наду, радост, слободу и смисао свога постојања.Хвала вам на пажњи и стрпљењу.
Предавање одржано у крипти цркве Светога Марка у Београду
СВЕТИГОРА, бр. 217, јул 2012.
www.mitropolija.com
Сусрећући се са људима, разговарајући са њима и упоређујући њихове ставове и размишљања – често и понашања – са вековним предањем Цркве и њеног поимања вере, питам се да ли, и у којој мери, ми као верници следимо то предање. Или смо, можда и ту саму реч, велику реч „вера“, из ових или оних разлога потпуно превредновали – што је данас нажалост случај са многим речима – дајући јој један нови смисао.
 |
| Манастир Вазнесење |
За већину људи данас, веровати значи прихватати нека начела, неке ставове, неке истине и вредности без испитивања,доказивања и проверавања. Веру људи често разумеју као увере-
ност, уверење и убеђење. У том смислу бити верник значи бити уверени присталица неког учења, неке идеологије или неке доктрине. Веровати значи дакле прихватати неко учење, неки поглед на свет, без икаквих логичких или емпиријских доказа. Веровати у Бога према тим тумачењима, значи веровати у Бога као идола који благосиља и штити. Веровати значи прихватати а не разумети.Зато данас стално слушамо да вера и знање не могу заједно, да се
они искључују. Да су вера и знање нешто што је супротстављено.Вера је за такве људе у суштини нешто што је слепо: веровати значи безусловно, беспоговорно поштовати неки ауторитет. Наравно да је тако схваћена вера идејни темељ сваког тоталитаризма, било религиозног, било идејног, идеолошког, политичког или било ког другог.
Наш народ каже: „Без невоље нема богомоље“. Дакле људи често верују и траже Бога у време страха, рата, несрећа, елементарних непогода, патње, бола, немаштине... Када ти периоди прођу они се враћају животу који нема баш неке посебне везе са Богом.Верују кад им нешто треба, а кад то прође настављају да живе као да Бога нема.
Постоје и људи који не верују у Бога али кажу за себе да су религиозни, воле да сврате у цркву кад тамо нема никога, јер се тада осећају некако смирено, тамо тада налазе мир и спокојство. Вера је опет за неке људе својеврсно рекреативно задовољство у светим и узвишеним стварима, у цивилизацији каква је наша, где је основни смисао живота што више произвести и што више потрошити. На тај је начин вера схваћена као неопходна и корисна за такозване националне интересе, за друштво, за породицу, јер она људе чини добрим и поштеним: ако си добар Бог те награђује, ако си лош Он те кажњава.Вера је наравно важна, према мишљењу истих, и за васпитање. Од ње се очекује, односно од Цркве и од веронауке, да људе дресира; да деца буду покорна и послушна – ако то веронаука не успе да оствари, онда они мисле да није дала плодова и да није ни потребна. Они који имају разне здравствене
проблеме и невоље, од вере и Цркве очекују својеврсну терапију, помоћ и утеху. За те
је опет вера нека гаранција индивидуалне среће и задовољства. Неки верују у оно што се данас
најбоље плаћа. Веру опет неки тумаче као неку лепу традију, обичај... Често чујем: „Верујем оче, ја сам верник, то су лепи наши обичаји, дивна наша традиција.“
Различити типови вере и верујућих
Из овог произилази да се у наше време јављају различити типови верника. Први тип, условно ћу га назвати утилитарни тип верника, данас чини ми се преовладава. За већину људи данас, и верујућих и неверујућих и агностика, добро је оно што је корисно, што доноси профит. Тај утилитарни тржишни карактер и менталитет рефлектује се и на вернике. Многи људи о вери расуђују и вреднују је из перспективе користи, било да је реч о личној користи или пак о ко-
ристи коју она доноси другима. Чак се и истинитост вере процењује тим критеријумом: вера нас теши, даје нам мир, даје смисао, боље расположење, успешност у послу, боље здравље, стваралачку испирацију, ако смо верници добијамо друштвене награде, углед и признања... Појединци, да их назовемо псеудодуховни, имају у виду ту склоност људи, па им дају разне
рецепте за све могуће животне проблеме и ситуације. Зар и ми стално нешто од Бога не тражимо, а кад то не добијамо онда се просто срдимо на Бога и постајемо разочарани или чак сумњичави према Њему?
Други тип (то не значи да се ти типови не преклапају међу собом, али је сваки од њих на неки начин специфичан) условно можемо назвати: интелектуални тип верника. За овај тип људи вера је у суштини један интелектуални поглед на свет који је прихватљив и пожељан. Данас многи људи говоре, посебно интелектуалци, да су некада били агностици, нихилисти, марксисти, либерали; неки пак истичу да су се бавили јогом, медитацијом, психоанализом,
али да тамо нису нашли решење за своје интелектуалне недоумице. Решење за себе су, кажу, нашли у самом хришћанству. Оно што им је у хришћанству прихватљиво као интелектуалним и рационалним људима, јесте један хришћански поглед на свет. За овај тип људи хришћанство је у суштини једна узвишена философија живота. Таква вера задовољава њихов разум, али се не дотиче много њиховог срца. Теоријски они прихватају Бога и верују у Бога, али тај Бог нема много везе – понекад чак никакве – са њиховим стварним свакодневним животом. Практично, они живе као да Бога нема. Мислим да нема потребе да наводим бројне примере таквог типа верника који постоје код нас, и не само код нас него наравно у читавом свету.
Трећи тип могао би условно да се назове морални тип верника. Током целе историје хришћанства постојала је једна тенденција да се хришћанска вера сведе на морални систем забрана и казни. Стално се уобличавала представа о Богу као џелату, као суровом судији и садистичком ауторитету. Такво разумевање вере ушло је у подсвест свих хришћанских народа
света. Сада, после 2000 година, остаје велика загонетка како је могуће да је у Европи више заступљен старозаветни морал него новозаветни, чак постоји неко свођење, редукција свеукупног хришћанског морала на старозаветни декалог. Од великог броја људи данас можемо чути да је хришћанство најузвишеније и најсавршеније морално учење, да има најузвишенију етику и да је просто образац врлинског живота. Људи од хришћана стога очекују (иако у свакодневном животу нема доказа да су хришћани много бољи од других на том плану) да буду морални људи, пример за углед и сваки њихов грех – нарочито ако је у питању свештено лице – изазива саблазан, подозрење и осуду. Од верског образовања у државним школама родитељи и савременог света је највећи баш када су у питању етичке норме и морално понашање. Хришћанску етику не одбацују само нехришћани и неверујући, већ је често и сами хришћани не поштују, посебно када је реч о такозваној брачној или сексуалној етици. Моралисти су увек људи који су строги према другима, а благи и болећиви према себи: оно што код других осуђују, то код себе грчевито бране. Црквене заједнице које своје постојање темеље на моралној надмоћи људима су данас одбојне, јер неминовно позивају људе да траже недостатке других и да их са радошћу приказују свету. Црква је данас често предмет напада у медијима, њени греси се стављају на насловне стране. То је зато што се погрешно и уопштено сматра да бити хришћанин заправо значи бити бољи од других људи.
Четврти тип условно би могао да се назове социјално-активистички тип верника. Наиме, један број људи, како у прошлости тако и данас, у хришћанству и у вери налази кључ за решење свих нагомиланих друштвених проблема и противречности. Они верују да се на хришћанској основи могу стварати и изграђивати модели истински праведног и хуманог
друштва. Кроз цео XX век, а и у минулим вековима, цркве су жустро критиковале друштвене неправде и аномалије, посебно комунизам и капитализам, истичући да хришћанство може да обезбеди друштвену правду. Људе занесене социјалним утопијама посебно привлачи
хришћанско учење о љубави и солидарности.
Пети тип би могао да се назове национални тип верника. Код нас, па и на другим местима, већ дуже времена вера се доживљава и разумева као део националне идеологије, као важан фактор националног идентитета који треба неговати и поштовати. Народ каже – Вера нас је одржала, њојзи хвала. Према тим тумачењима Црква је створила нацију, створила је националну државу и културу и формирала њен идентитет и зато се налази на првом месту међу националним институцијама, то сва истраживања показују. Наравно, на другом месту је војска. Ти људи су склони да хришћанство спасавају управо као део свог националног идентитета. Понекад, наравно, у име Христа осуђујући друге, а неретко се и Христос, а и сама Црква, од стране истих људи национализују.
Затим постоји шести, естетски тип верника. Овај тип људи ухришћанству види нешто што је лепо и привлачно. Хришћанству их привлачи лепота и красота, црквена архитектура, иконе, музика,појање и друге врсте уметности. Они одлазе у цркву тамо где је млад и леп владика,
свештеник или ђакон, где пева атрактиван хор, где блистају фреске и слично. Крштавају се
и венчавају у атрактивним храмовима, који су – како они то кажу – ин, јер то чинити на другим местима не би приличило њиховом маниру, њиховом статусу.
Седми би тип био аскетско-духовни тип. Данас је просто постало модерно да свако има свог психолога, зубара, месара, пекара,електричара, па зашто не и свог духовника. Многи духовници – наравно не сви, не они истински – постају нека врста гуруа, својеврсних управитеља савести. Имају статус животног вође који има беспрекорно да се слуша; духовна чада морају у потпуности да се одрекну своје воље, а да се наравно подчине његовој вољи. Такви духовници одређују шта ће и како јести, како ће постити, кад ће се причестити, одобравају кад и колико пута брачни другови могу да спавају заједно...Ако духовник каже, може се и против Цркве ратовати чак, могу се не поштовати сабори, синоди, патријарси, епископи, а за свештенике да и не говорим. Таква врста духовности и саме те духовнике претвара у својеврсна божанства којима се треба клањати. Они од духовне деце не траже да прихвате Христа и да живе по вољи Божијој, већ да се подчињавају њиховој сопственој вољи или хришћанству онако како га они интерпретирају. Често користе клетве, психолоше уцене,
разне методе испирања мозга и менталне контроле да би своја чада у то убедили.
Многи су данас хришћани у оној мери у којој њихова вера не ремети њихову прикованост за ствари овога света. И обратно: многи су верујући у оној мери у којој је вера адаптирана за потребе света, то јест у којој вера поткрепљује те потребе својим безусловним ауто-
ритетом.
Ни један од ових типова које сам поменуо, а има их сигурно још, није независан. Најчешће се код многих људи комбинују ова различита веровања. Треба нагласити и то да ниједан од ових типова сам по себи није апсолутно неистинит и није нецрквен, али да јесте једностран и ускогруд. Црква има и своју лепоту, и свој морал, Црква јесте стварала нације и националне државе, Црква има и свој поглед на свет... од свега тога има понешто. Дакле није реч о апсолутној нецрквености, него је реч просто о једностраности, о томе да појединци наглашавају неки од ових аспеката хришћанства.
Шта је вера из перспективе Православне Цркве?
Пре него што одговорим на то шта је вера из перспективе Православне Цркве, можда би било боље да објасним шта вера није.
Дакле, вера није интелектуално знање, није повремено религиозно осећање које настаје и нестаје. Предмет вере нису апстрактне идеје, већ конкретне личности у које човек има поверење. Вера није неко теоријско мишљење, није ни неки етички пропис, уверење које се темељи на људском умовању; вера није механичко понављање онога што се научило, нити је прихватање теорије о стварима о којима се заправо ништа не зна, како веру савремени човек разумева: као некадашњи стил егзистенције, као нешто што је било актуелно и што је прошло.
Вера није научна истина, друштвена навика или традиција. Вера није утисак или осећај, оптимизам према животу, задовољена потреба за сигурношћу, а опет – вера јесте од
свега тога понешто.
Шта је онда православна вера? Кратко речено, вера је поверење, лични однос. Вера је дар Божији. Вера је живот. Вера је додир и сусрет човека са Христом и поверење у Њега. Јеванђелист Јован веру идентификује са самим животом у Христу, исту мисао срећемо и код светог апостола Павла, у Посланицама Галаћанима и Римљанима. У неким новозаветним списима вера је повезана са љубављу, она се пројављује кроз љубав и као љубав, зато се још назива и даром живота, заједницом, учествовањем, темељем, ипостасју. Вера се поистовећује са самим Христом. Овакву мисао срећемо и код великог теолога XX века, Владимира Лоског. Веровати, према светом Серафиму Саровском значи стицати Духа Светога.
Вера није приватно тражење истине, већ прихватање истине откривења. Вера је прихватање Христовог погледа на нас саме, на друге људе, на ствари око нас, на човечанство, на историју, на свемир, на самога Бога.Вера је светлост која прожима и обасјава свеукупни људски живот. Вера је живо искуство. То је један живи однос и комуникација.Она може бити посредна и непосредна, ступњевита. Вера је, како каже свети владика Николај Охридски и Жички, поверење у Евангелије, у Христову радосну и спасоносну вест. Веровати значи имати поверење у Бога, поверење у сведочанство наших праотаца, предака, пророка, апостола и светитеља. Не можемо у некога имати поверење ако га не волимо, то нам свакодневно искуство показује, али је исто тако незамисливо да некога волимо ако у њега немамо поверења. Зато су у читавом хришћанском искуству и предању вера и љубав готово синонимни појмови. Вера
увек претпоставља љубав и љубав увек претпоставља веру, у овом смислу поверења у Бога и поверења у другог човека.
Вера није наше људско его и његови проблеми и потребе, или није само то – вера је увек излазак изван нас самих. У свакој људској мисли о Богу, Бог је онај који у људском уму мисли о самоме себи. То значи да је вера дар који је понуђен свима како би Бог могао да обитава у људском бићу. Веровати значи живети за друге, ко верује на хришћански начин тај не припада само себи већ припада Ономе у кога има поверење. Имали смо сви прилике да сусретнемо људе који заиста не мисле на себе, чији је цео живот давање и служење другима, који срећу
не виде у томе да њима други служе и да им буду потчињени, него срећу и радост живота виде управо у том давању, предавању, даривању себе другима. Ти људи јесу мањина, али они и те како, и хвала Богу, још постоје.
Права вера је истовремено слобода. Слободна је јер ослобађа човека од њега самога, од његове природе –пале природе, огреховљене и страствене; ослобађа човека од ствари и предмета овога света. То не значи да човек треба да бежи од света, већ да треба да буде слободан од тога света. Вера је, као и љубав, увек заборав на себе, одрицање од свога ја и саживљавање са другим. Вера је и нада. Вера је својство самог људског бића. Један теолог је рекао да је вера чежња, жудња, надом испуњено очекивање нечега што се жели. У савременом свету вера је присутност другога, додиривање другог. Савремени човек је склон томе да себе претвори у религију, да идеализује себе и своје мишљење, своје врлине и свој морал. Савремени човек претежно гради срећу и идентитет на самоме себи, а бити хришћански верник значи потпуно нешто супротно: веровати значи одрећи се свога ја и саживети се са Богом. Данас се људи често служе Богом кад им је то потребно, колико им је то потребно и за шта им је потребно. Хришћанска вера тражи нешто супротно: не да се служимо Богом већ да служимо Богу.
Није исто служити се Богом и служити Богу. Кад људи данас кажу да верују у једнога Бога, они под тим подразумјевају све богове, и кажу: „Шта се ви тамо свађате, један је Бог.“ За православну веру веровати у библијског Бога, у Свету Тројицу, значи веровати у јединог Бога који искључује све остале богове. Зато веру у Христа поједини људи често називају фанатичном и ускогрудном, док сујеверје или многобоштво сматрају толерантнијим, јер оно омогућава ширину људских погледа на свет.
Хришћанска вера је на првом месту – као и љубав, као и нада, као и сам живот – дар Божији. Њу човек прима ако Бог жели и ако је Бог дарује и наравно ако је човек хоће.Хришћанска вера претпоставља јединство и равнотежу вечности и времена, Бога и човека, душе и тела, вере и
разума. Вера је у основи начин постојања, начин живота, вера треба да прожима све поре људскога живота, свеукупну историју и културу.
Нажалост, као и све друго и вера може да подлегне сопственој патологији, због тога треба стално наглашавати да није свака вера од Бога и да није свака вера и свако веровање спасоносно. Постоје псеудоверовања – кривоверје и празноверје; постоје фалсификати вере,
постоје и псеудоправославље и псеудоцрквеност, који су некад опаснији од нецрквености. Ово није неко моје умовање, ово је став многих. Између осталих и вероватно највећег и најзначајнијег теолога XX века, Георгија Флоровског, који каже: „Могуће је бити за предањску и отачку веру, а немати духа Христовог и живети у братомржњи и безосећајности. Могуће је чинити добра дела, а не знати за живога Христа. Могуће је говорити о хришћанским
начелима и идејама, а на свом личном путу никада не срести Христа Спаситеља. Бити хришћанин значи живети у Христу, свагда стајати пред Њим, волети Га свом силом своје благодарне и жртвене љубави и ништа друго не волети више од Њега, па чак ни оно што је само по себи достојно љубави. Истину треба волети не зато што је корисна и што је утешна; у Бога треба веровати не зато што од Њега долазе животна добра, не ради тога да би смо од Њега
добили световно благостање, Њега треба волети некористољубиво.“
Савремени свет није антирелигиозан и антиверски, али је у великој мери антицрквен. Ово је стога што се стицајем многих околности код људи уобличава једна представа Цркве која је антиживотна, застарела, ригидна; која је претња самој људској слободи и достојанству. У стварању такве представе удео нас хришћана није мали и безначајан. Јеванђеље Христово поново може да постане радосна вест, блага вест, спасоносна вест, само ако хришћани смогну
снаге да признају исповеде свој грех и да почну процес унутрашњег очишћења самих себе од разних псеудоцрквених наслага.
Данас Црква можда често личи на кућу без прозора, у коју не допире спољашна светлост; или пак на кућу која се није дуго проветравала. Зато су нам неопходни та спољашња јеванђелска светлост и свеж ваздух струјања Духа Светога као насушна потреба, како би савремени човек поново у Цркви открио наду, радост, слободу и смисао свога постојања.Хвала вам на пажњи и стрпљењу.
Предавање одржано у крипти цркве Светога Марка у Београду
СВЕТИГОРА, бр. 217, јул 2012.
www.mitropolija.com
Нема коментара:
Постави коментар