Translate

09. јануар 2015.

КЛИМЕНТ АЛЕКСАНДРИЈСКИ О ОНИМА КОЈИ ПОДУЧАВАЈУ


СВЕТООТАЧКА ПЕДАГОГИЈА
1800 година од живота и рада Климената Александријског

Оне који нас подучавају називамо својим очевима. 
Климент Александријски

   У тешким временима, времену ширења хришћанства, али и гоњења, Климент Александријски постаје управитељ чувене катихетске школе у Александрији. Пошто је и сам био учитељ, у својим делима забележио је много савета који се односе на учитељски позив. Да ли је подучавање пре 1800 година имало неких сличности са истим позивом данас? Да ли је и тада, као данас, образовање инсистирало на стицању интелектуалних знања, да ли је духовна димензија била запостављена? Шта је за Климента значило бити учитељ? Да ли би нам Климентови савети данас нешто помогли? Питањем подучавања Климент се бавио у делима Педагог и Стомате . Оно што се одмах примећује, јесте чињеница да Климент оне који подучавају дели на оне који то чине писањем и оне који проповедају живом речју. Оба вида сматра веродостојним. Он сматра да је позив на подучавање божански дар. „Тај кога је божанско провиђење призвало да се бави проповеђу, задобиће највећа блага.“(1) Подучавање доноси двоструку корист – и за онога који подучава и за ученика. У првој књизи Стромата он бележи: „Поступаће он (учитељ) по начелима вере: у грађански живот унеће добру вољу, а у личном животу жудеће за простодушношћу, за природношћу и врлинама; биће жедан истраживања и усавршавања, заслужујући истинито знање; једном речју: у свом раду имаће средства и основе за спасење. Они, пак, који искрено и часно поучавају овакви наставници, наћи ће у том спаситељном учењу пут за вечни живот и усхођење на небо.“(2) Климент у том делу подсећа да је слично говорио и апостол Павле у Посланици Коринћанима (2. Кор. 6–4; 10).
                                  

  Пошто је подучавање озбиљан и одговоран посао, Климент сматра да учитељи треба да преиспитају себе да ли су достојни да обављају тај посао и због чега су одабрали да се баве тим послом. Учитељима поставља низ питања: „Нека се сваки запита да ли се из сујете упустио у учитељство или, пак, из супарништва са неким, односно, да ли из частољубља шири своје учење. Сматра ли он једином наградом својом добро слушалаца својих и не ласка ли коме од њих?“(3) На крају, наравно, то свакоме оставља на савести, а „за чисту савест најбоља потпора јесте исправан живот, сагласан са учењем.“(4)
   Знање треба пренети онако како смо га чули. Не треба много додавати, али ни одузимати, јер и једно и друго носи страх од погрешке и од удаљавања од изворног учења. На тај начин треба разумети Климента када подсећа да „не само уста, већ и уши треба да очисти онај који жели да постане учесник истине“(5). Ову своју мисао поткрепио је речима јеванђелисте Матеја: „Што вам говорим у тами, казујте на видику; што вам се шапће на уши, проповедајте са кровова“ (Мт. 10, 27).
   Учитеље Климент назива „миротворцима“ јер сматра да они здравим учењем упућују на прави пут. „Саопштавајући им и предајући им то учење, они их ослобађају мрака незнања, уводе их у мир који се дарује речју, а приводећи их у живот по божанском закону, тј. чинећи их хлебом, они насићују душе глладне правде.“(6).
                                       
   И учитељство се учи. Као што учитељ мора да настави да брине о свом духовном напретку, истовремено мора да изучава начине подучавања. Од учитеља се очекује да буде и добар психолог и добар педагог. То захтева велики труд. „Сваки који се директно обраћа присутнима, током времена испитује и личним судом закључује или од других тачно сазнаје колико су они способни да га схвате. Он ће се удубити у њихове речи, мотриће какав им је карактер, упознаће њихове навике, њихов начин живота, кретање, начин размишљања, казивања, или, говорећи језиком символа, плодност и каменитост места (ср. Мт. 13, 5), проходљивост пута, плодност и растреситост њиве, погодност за рађање ових или других биљака, обрађеност и могућност умножавања усева.“(7).
   Учитељ се мора стално напајати речима Светог писма како би сачувао божанско предање. Није довољно да буде речит или да познаје световне науке. Ако развија себе, учитељ ће моћи да оствари и циљ – да оствари лично спасење, као и да подучи и развије хришћанске врлине и веру у полазнику. Зато Климент каже: „Каква је корист од мудрости ако она не умудрује онога ко се њоме бави? Спаситељ постојано чува и увек ради онако као што види (од) Оца. Учећи друге, ми себе поучавамо још бољим. Када говоримо онима који нас пажљиво слушају, ми често и сами слушамо. Наставник је један, а исти је и за учитеља и за ученика. Он је извор и слушаочевог ума и учитељеве речи.“(8).
   Климент је душу човекову називао духовном њивом. Сваком ученику саветује да трезвено прихвата учење својом душом. Ако се свим силама удубе у учење које им се предаје, плод је неизоставан. „Душа се сједињује са душом, а ум са умом другога; посредством речи једно у другом стварају усев, омогућавајући јој да произведе семе које је бачено у ту земљу и да се речју оживотвори, и донесе плод.“(9).  
   Читајући дела Климента Александријског, стичемо утисак да је он заиста био напредан за своје време. Познавао је „подучавање по узору“: васпитачи личним примером морају показати оно чему желе да подуче друге – морално и духовно савршенство.

 мр Драгана Тодоровић
ПРАВОСЛАВНИ КАТИХЕТА, ЧАСОПИС ВЕРОУЧИТЕЉА АРХИЕПИСКОПИЈЕ БЕОГРАДСКО-КАРЛОВАЧКЕ, бр.12, 2014.

 Тема броја: БУДУЋНОСТ ВЕРСКЕ НАСТАВЕ

1 Климент Александријски, Стромате, Оци и учитељи цркве, том I, прев. Миливој Мијатов, Хришћанска мисао, Нови Сад, 2007, стр. 28.
2 Исто, 28
3 Исто, 29
4 Исто, 29
5 Исто, 63
6 Исто, 30
7 Исто, 31 

Нема коментара:

Постави коментар