У чувеној јеванђелској причи о богатом младићу говори се о младом човеку који је живео врлински, али је осећао да његов живот и поред свега тога није био испуњен. Држао је старозаветни закон и Божије заповести, али душа је тражила више (в. Мт 19, 20). Стога се обратио Христу са питањем шта да учини да задобије живот вечни (в. Мт 19, 16). Господ, знајући потенцијале које има душа овог младог човека, позвао га је да разда све што има и да пође за њим ако жели савршен да буде, па ће имати благо на небу. После таквог позива младић је отишао тужан (в. Мт 19, 21–22)...
Неких дванаест векова после овог догађаја дешава се слична ситуација. Један богати младић племићког рода живи врлински, али осећа да његова душа тражи више. У једном тренутку добија призив у свом срцу да пође за Христом и све овоземаљско богатство остави другима. За разлику од јеванђелског младића, без иједног тренутка колебања овај младић полази за Христом и одлази на Свету Гору. Био је то Растко Немањић, потоњи монах Сава, чија је одлука имала огроман значај за српски народ у целини.
Својим чином Сава је показао да је његова личност пре свега пријемчива на призив Божији. И не само Божији, већ и на призив свога рода, будући да се после многих година светогорског подвига Сава враћа у српску земљу, утврђује Цркву, гради храмове, манастире, подиже ниво просвете. Он осећа и призив да помогне своме брату у државничким пословима и на том пољу даје знатан допринос. И после свега, на призив свога срца одлази да посети јерусалимске светиње, да би га на крају овоземаљске мисије Господ призвао у своје Вечно Царство. Тако је Свети Сава, будући крајње пријемчив и на позив Божији и на позив ближњих, био истински човек у знаку Крста јер крст носити значи доследно испуњавати вољу Божију о себи и имати однос љубави према Богу и ближњима.
С обзиром на то да се данас налазимо под сводовима једне просветне установе, која уз то носи веома лепо име, треба рећи да Свети Сава у просветном смислу нема значај само зато што је Хиландар био први универзитет у малом и зато што су наши манастири били прве учионице. Свети Сава нам је важан пре свега јер је оставио пример своје чудесне личности и показао ко је заиста образован и просвећен. Образован је онај човек који је васпоставио првобитни сјај образа Божијег, образа који постоји у сваком човеку, али је код већине затамњен због греха. А просвећен је онај који је прво просветио себе, у смислу да је срце очистио од страсти и ум од нечистих мисли. Тек после тога он може да просвећује друге. То је у ствари идеал светости који је данас потпуно занемарен, а који је најважнији Савин допринос српском роду. С тим у вези, пре неку годину дана на нашој телевизији су једну девојчицу, које је била отприлике други или трећи разред основне школе, питали ко је био Свети Сава. Она је овако одговорила: „Свети Сава је био племић, монах, просветитељ, први српски архиепископ... он је у ствари био један много добар човек!“. Ето, детиња душа је видела оно суштинско што нама старијима често промиче јер смо склони да безразложно компликујемо ствари.
И на крају, треба рећи још једну важну ствар: ми смо посебно почаствован народ тиме што имамо Светог Саву. Када бисмо историјске чињенице о Светом Сави испричали некоме са Далеког Истока, а да тај човек не зна да је Сава историјска личност, он би вам рекао да и његов народ има сличну легенду. Но када би сазнао да је реч о историјској личности, сигурно би остао без коментара. Пример Светог Саве не можете наћи готово нигде и то не само да нас чини почаствованим, него нас и обавезује. Све нас, а поготово просветне раднике: да радимо прво на свом образовању и просвећењу, које обухвата рад и на унутрашњем и на спољашњем човеку, а потом да се предамо образовању и просвећењу других. Нека би нам Свети Сава Равноапостолни био на помоћ у оба задатка, амин.
презвитер Оливер Суботић
извор: православие.Ру
Неких дванаест векова после овог догађаја дешава се слична ситуација. Један богати младић племићког рода живи врлински, али осећа да његова душа тражи више. У једном тренутку добија призив у свом срцу да пође за Христом и све овоземаљско богатство остави другима. За разлику од јеванђелског младића, без иједног тренутка колебања овај младић полази за Христом и одлази на Свету Гору. Био је то Растко Немањић, потоњи монах Сава, чија је одлука имала огроман значај за српски народ у целини.
Својим чином Сава је показао да је његова личност пре свега пријемчива на призив Божији. И не само Божији, већ и на призив свога рода, будући да се после многих година светогорског подвига Сава враћа у српску земљу, утврђује Цркву, гради храмове, манастире, подиже ниво просвете. Он осећа и призив да помогне своме брату у државничким пословима и на том пољу даје знатан допринос. И после свега, на призив свога срца одлази да посети јерусалимске светиње, да би га на крају овоземаљске мисије Господ призвао у своје Вечно Царство. Тако је Свети Сава, будући крајње пријемчив и на позив Божији и на позив ближњих, био истински човек у знаку Крста јер крст носити значи доследно испуњавати вољу Божију о себи и имати однос љубави према Богу и ближњима.
С обзиром на то да се данас налазимо под сводовима једне просветне установе, која уз то носи веома лепо име, треба рећи да Свети Сава у просветном смислу нема значај само зато што је Хиландар био први универзитет у малом и зато што су наши манастири били прве учионице. Свети Сава нам је важан пре свега јер је оставио пример своје чудесне личности и показао ко је заиста образован и просвећен. Образован је онај човек који је васпоставио првобитни сјај образа Божијег, образа који постоји у сваком човеку, али је код већине затамњен због греха. А просвећен је онај који је прво просветио себе, у смислу да је срце очистио од страсти и ум од нечистих мисли. Тек после тога он може да просвећује друге. То је у ствари идеал светости који је данас потпуно занемарен, а који је најважнији Савин допринос српском роду. С тим у вези, пре неку годину дана на нашој телевизији су једну девојчицу, које је била отприлике други или трећи разред основне школе, питали ко је био Свети Сава. Она је овако одговорила: „Свети Сава је био племић, монах, просветитељ, први српски архиепископ... он је у ствари био један много добар човек!“. Ето, детиња душа је видела оно суштинско што нама старијима често промиче јер смо склони да безразложно компликујемо ствари.
И на крају, треба рећи још једну важну ствар: ми смо посебно почаствован народ тиме што имамо Светог Саву. Када бисмо историјске чињенице о Светом Сави испричали некоме са Далеког Истока, а да тај човек не зна да је Сава историјска личност, он би вам рекао да и његов народ има сличну легенду. Но када би сазнао да је реч о историјској личности, сигурно би остао без коментара. Пример Светог Саве не можете наћи готово нигде и то не само да нас чини почаствованим, него нас и обавезује. Све нас, а поготово просветне раднике: да радимо прво на свом образовању и просвећењу, које обухвата рад и на унутрашњем и на спољашњем човеку, а потом да се предамо образовању и просвећењу других. Нека би нам Свети Сава Равноапостолни био на помоћ у оба задатка, амин.
презвитер Оливер Суботић
извор: православие.Ру
Нема коментара:
Постави коментар