"Највећи рођени од жене", Свети Јован Претеча, сматра се челником монашког реда, јер он подвигом својим и непрестаним општењем са Богом, животом у пустињи, као и верношћу до смрти закону Господњем представља темељ на коме се заснива монашки живот.
Свети Григорије Палама веома лепо пише: "Избегавајте уподобљење Ироду и постарајмо се свим силама својим да подражавамо Претечу Благодати, а поготово ми који живимо монашким животом, одвојеним од светских обичаја и световних ствари, који је на неки начин ближи пустињском и одвојеном животу пророка Крститеља. Он, (будући да је био пророк) пошто то предвиде, тј. да је монашки ред тај који ће некада донекле моћи да га подражава, не пострада сечењем главе борећи се за благочешће (тј. за исправну веру у Бога, што је веома узвишено), него за врлину (тј. морални живот), тако да и ми будемо спремни да се супротставимо греху до смрти, знајући добро да ће онај ко страсти победи врлинама примити венац мучеништва"(1).
Затим додаје:
"Свети Јован не беше само Христов претеча, већ и Цркве Његове и, свакако, браћо, и нашег живљења (тј. монашког живота)."(2)
Свети Претеча је био девственик и житељ пустиње.
"...Јер и Свети Јован беше девственик као пророк Илија и житељ пустиње више од њега..."(3)
Он одлази у пустињу, премда је још увек био узрастом мали.
"Будући да свет не беше достојан, он свагда борављаше у пустињи, од нежних година, како се каже, и живљаше без оруђа, безбрижно, без старања (за ишта земаљско), без туге (овосветске), немајући учешћа у грешним страстима, будући да беше изнад сладострашћа које изазивају ниже и вештаствене ствари, које привлаче само тело и телесна чула."(4)
Свети Григорије у наставку упућује реч монасима:
"Хоћемо ли, дакле, моћи да не претрпимо зло, да се не повредимо и застранимо изнутра хранећи се целог живота многоразличним видовима страсти, многоговорљивошћу, и не мање ружним слушањем и дружењем? То је немогуће, немогуће. Зато и свети оци, подражавајући Претечу Благодати, пошто се удаљише од света и отидоше далеко од дружења са онима који су (по расуђивању и начину живота) ближи свету, урадише следеће: једни се настанише у пустињи и привукоше у њу и многе друге који се после родише, а дрги се пак подвизаваху у светим манастирима и оформише у њима духовна братства, у која ми улазимо подражавајући њихову ревност, сходно сопственим снагама, и обитавамо у тим светим насеобинама."(5)
Није, међутим, довољан само одлазак из света и боравак у пустињи. Потребно је и опхођење сагласно животу Светог Претече.
"Глава (Светог Претече) беше стално откривена. То беше знак непрестане молитве и смелости пред Богом...Ми пак који смо добро отишли из света изиђимо и умно из њега, па пошто сјединимо ум свој са Христом, псалмима и химнама и песмама и молитвама духовним, учинимо га обиталиштем имена Спаситељевог. Помињимо Њега, ради кога смо и изашли из света, јер онај ко је напустио свет и животне бриге Њега ради свакако чезне да се сједини са Њим, а то (сједињење) се постиже непрестаним сећањем на Њега, које очишћује ум."(6)
Свети Претеча је, према томе, боравио у пустињи искључиво и само да би чисто служио Господу свега, без световних појмова и старања"...једино Богом живећи, Бога једино гледајући, једино се Богом наслађујући".(7)
У одређеном тренутку, међутим, он бива позван од Господа да изађе из пустиње.
"Али да ли је можда Јован Крститељ Господњи и Претеча изашао из тиховања и пустиње оне? (Да, изашао је.). Али када? Онда када је био послан од Бога да проповеда спасење народу Његовом и да изобличи непокорне."(8)
Не излази, дакле, из пустиње својом вољом, него по послушности Божијој вољи.
За дивљење је и Претечино нестицање. Правило монашког живота и у том сегменту бива управљено животом часног Претече.
"Свети Претеча луташе без крова над главом: и ми, подражавајући њега, будимо задовољни малим кровом...Воћем и биљним корењем и дивљим медом храњаше се, имађаше једну хаљину и једним кожним појасом беше опасан...тако истовремено он и имађаше (ту врлину) и нас практично поучи добру нестицања."(9)
Али и хаљина Св.Јована од камиље длаке и појас кожни око бедара његових имају свој наставак у утврђеном монашком облачењу у вунене одевне предмете и кожни појас.
Са правом се, дакле, Свети Јован Крститељ сматра челником монашког реда. Монаси сваке епохе су призивани да пред очима својим имају часног Претечу, подражавајући његову послушност божанској вољи, нестицање и девственост, ка Богу ватрену љубав, исповедање, пустињски живот, ревност за заповести Господа Сведржитеља и истрајност у њима до мученичке смрти.
Јеромонах Димитрије Григоријатски, Монашка схима, Задужбина Светог манастира Хиландара, Београд, 2011.
1. Свети Григорије Палама, Беседа о свечасном Христовом претечи и крститељу Јовану, у нав. делу, стр. 58
2. Исто, стр. 540
3. Исто, стр. 516
4. Исто, стр. 520
5. Исто, стр. 542-544
6. Исто, стр.. 544-546
7. Исто, стр. 520
8. Исто, стр. 548
9. Исто, стр. 546
Свети Григорије Палама веома лепо пише: "Избегавајте уподобљење Ироду и постарајмо се свим силама својим да подражавамо Претечу Благодати, а поготово ми који живимо монашким животом, одвојеним од светских обичаја и световних ствари, који је на неки начин ближи пустињском и одвојеном животу пророка Крститеља. Он, (будући да је био пророк) пошто то предвиде, тј. да је монашки ред тај који ће некада донекле моћи да га подражава, не пострада сечењем главе борећи се за благочешће (тј. за исправну веру у Бога, што је веома узвишено), него за врлину (тј. морални живот), тако да и ми будемо спремни да се супротставимо греху до смрти, знајући добро да ће онај ко страсти победи врлинама примити венац мучеништва"(1).
Затим додаје:
"Свети Јован не беше само Христов претеча, већ и Цркве Његове и, свакако, браћо, и нашег живљења (тј. монашког живота)."(2)
Свети Претеча је био девственик и житељ пустиње.
"...Јер и Свети Јован беше девственик као пророк Илија и житељ пустиње више од њега..."(3)
Он одлази у пустињу, премда је још увек био узрастом мали.
"Будући да свет не беше достојан, он свагда борављаше у пустињи, од нежних година, како се каже, и живљаше без оруђа, безбрижно, без старања (за ишта земаљско), без туге (овосветске), немајући учешћа у грешним страстима, будући да беше изнад сладострашћа које изазивају ниже и вештаствене ствари, које привлаче само тело и телесна чула."(4)
Свети Григорије у наставку упућује реч монасима:
Није, међутим, довољан само одлазак из света и боравак у пустињи. Потребно је и опхођење сагласно животу Светог Претече.
"Глава (Светог Претече) беше стално откривена. То беше знак непрестане молитве и смелости пред Богом...Ми пак који смо добро отишли из света изиђимо и умно из њега, па пошто сјединимо ум свој са Христом, псалмима и химнама и песмама и молитвама духовним, учинимо га обиталиштем имена Спаситељевог. Помињимо Њега, ради кога смо и изашли из света, јер онај ко је напустио свет и животне бриге Њега ради свакако чезне да се сједини са Њим, а то (сједињење) се постиже непрестаним сећањем на Њега, које очишћује ум."(6)
Свети Претеча је, према томе, боравио у пустињи искључиво и само да би чисто служио Господу свега, без световних појмова и старања"...једино Богом живећи, Бога једино гледајући, једино се Богом наслађујући".(7)
У одређеном тренутку, међутим, он бива позван од Господа да изађе из пустиње.
"Али да ли је можда Јован Крститељ Господњи и Претеча изашао из тиховања и пустиње оне? (Да, изашао је.). Али када? Онда када је био послан од Бога да проповеда спасење народу Његовом и да изобличи непокорне."(8)
Не излази, дакле, из пустиње својом вољом, него по послушности Божијој вољи.
За дивљење је и Претечино нестицање. Правило монашког живота и у том сегменту бива управљено животом часног Претече.
"Свети Претеча луташе без крова над главом: и ми, подражавајући њега, будимо задовољни малим кровом...Воћем и биљним корењем и дивљим медом храњаше се, имађаше једну хаљину и једним кожним појасом беше опасан...тако истовремено он и имађаше (ту врлину) и нас практично поучи добру нестицања."(9)
Али и хаљина Св.Јована од камиље длаке и појас кожни око бедара његових имају свој наставак у утврђеном монашком облачењу у вунене одевне предмете и кожни појас.
Са правом се, дакле, Свети Јован Крститељ сматра челником монашког реда. Монаси сваке епохе су призивани да пред очима својим имају часног Претечу, подражавајући његову послушност божанској вољи, нестицање и девственост, ка Богу ватрену љубав, исповедање, пустињски живот, ревност за заповести Господа Сведржитеља и истрајност у њима до мученичке смрти.
Јеромонах Димитрије Григоријатски, Монашка схима, Задужбина Светог манастира Хиландара, Београд, 2011.
1. Свети Григорије Палама, Беседа о свечасном Христовом претечи и крститељу Јовану, у нав. делу, стр. 58
2. Исто, стр. 540
3. Исто, стр. 516
4. Исто, стр. 520
5. Исто, стр. 542-544
6. Исто, стр.. 544-546
7. Исто, стр. 520
8. Исто, стр. 548
9. Исто, стр. 546
Нема коментара:
Постави коментар