Translate

27. јануар 2015.

Архимандрит Тимотеј, игуман манастира Вазнесење, Савинданска беседа, Ивањица, 26.1.2014.

Часни Оци, преподобне монахиње, драга браћо и сестре,
Бог се јави!

   “И заиста велика је тајна побожности: Бог се јави у телу, оправда се у Духу, показа се анђелима, проповеди се незнабошцима, верова се у свету, вазнесе се у слави.” (1.Тим. 3,16) Једино истинско место Божијег јављања у овоме свету, браћо и сестре, јесте човек. Да Бог није постао човек, узалудан би био Његов долазак. “Бог је постао човек, да би човек постао Бог.” То каже свети Атанасије Велики у 4. веку. Бог, не по суштини, јер је један Бог по суштини, него по благодати, по усиновљењу. Шта су друго светитељи које поштујемо, него мали богови. “Богови сте и синови Вишњега сви.” (Пс.82,6) Бог је човека створио да буде цар и свештеник творевине. Први човек - Адам, је створен на крају, као круна свега створеног. Он је био створен да сву творевину приведе и принесе своме Творцу на освећење и обожење. Да све створено преведе из привременог у вечно, из смртног у бесмртно, из трулежи и смрти у живот и то Вечни Живот. И управо је Адам – први човек – требало да буде место Богојављења. Будући да Адам није постао син Божији, у своје време, онда је Син Божији постао Адам, у своје време, тј. када дође пуноћа времена. Христос је постао Нови Адам, како га називају Свети Оци. И од тада до данас, али и од данас до Другог Доласка Христовог, сваки човек је позван и призван да буде храм Духа Светога, да буде место где ће се Бог пројавити, да буде место Богојављења. Нико није посебно предодређен од Бога да буде свет. А опет, сви смо ми понаособ предодређени од Бога да будемо свети, само ако хоћемо. По речи Господњој: “Много је званих, али је мало изабраних.” Што значи сви смо позвани, а изабрани су само они, који хоће да буду.
   Један од таквих изабраних, кроз кога се Бог пројавио, који је заиста био место Богојављења, сасуд Духа Светога, јесте Свети Сава. Онај због кога смо се ми овде окупили, коме смо посветили ову Академију, кога поштујемо и прослављамо, и чијег се имена увек радо сећамо, ево већ 800 година. Свети Сава је био живо, ходајуће Јеванђеље. Кроз њега је Бог пројавио све своје дарове које даје људима. Апсурдно је то што је управо он имао све неопходне услове да не оде у манастир, да се не замонаши, да не постане свет, да не буде место Божијег јављања. Имао је младост, стас и лепоту, имао је богатство, славу и власт, имао је оца – владара Србије, једном речју имао је све. Међутим, он пројављује акт слободне воље, сопственог хтења, да баш то све што је имао принесе на уздарје Богу. Да најлепши цвет, који цвета током људског живота – цвет младости – принесе Богу на уздарје и засади га у Башти Пресвете Богородице, на Светој Гори Атонској. Апостол Петар је питао Господа: “Ето ми смо оставили све и за тобом идемо; шта ће дакле бити нама? А Исус одговарајући рече: Заиста вам кажем: нема никога који је оставио кућу, или браћу, или сестре, или оца, или матер, или жену, или децу, или земљу, мене ради и јеванђеља ради, а да неће примити сад у ово време сто пута онолико кућа, и браће, и сестара, и отаца, и матера, и деце, и земље, у прогоњењу, а на оном свету живот вечни.” (Мт.19,27, Мк. 10,28) И заиста, када погледамо кроз векове, Срби су били и браћа, и сестре, и деца Светога Саве, а цела Србија је његова земља.
                            
   А шта је то урадио Свети Сава, да га ми Срби толико поштујемо и славимо? Подигао је са својим оцем, али и нашим оцем, то не смемо заборавити – Оцем наше Нације – Стефаном Немањом, родоначелником светородне лозе Немањића, а потоњим Симеоном Мироточивим, славни манастир Хиландар – извор српске културе и духовности. Пренео је свете и нетрулежне мошти свога оца из Хиландара у Св. Студеницу, и ту, над моштима оца измирио завађену браћу, Вукана и Стефана, а самим тим измирио и целу завађену Србију, која се била поделила између два владара. Завршио је градњу задужбине свога оца – Св. Студеницу, старију сестру манастира Хиландара. Помагао је фрескописцима у осликавању студеничког храма, и ту у Студеници први пут се натписи на фрескама појављују на српском језику. До тада су у свим храмовима били на грчком, будући да су ови крајеви били под црквеном јурисдикцијом Цариградске Патријаршије. Основао је, опет у Студеници, прву српску болницу, која није била обична болница, већ најмодернија болница тога доба, каквих је у целој Европи било још свега две. Подизао је цркве и школе, описмењавао и просвећивао српски народ, учио их вери и побожности. Написао је Житије Преп. Симеона Мироточивог, прво књижевно дело на српском језику, затим Карејски типик, Хиландарски типик, Студенички типик, Законоправило. Издејствовао је самосталност Српске Цркве 1219. године од Цариградске Патријаршије, и постао њен први поглавар – Архиепископ, са седиштем у Жичи. Поставио је 12 српских епископа, од којих је један био, и то да знате, у вама суседном Ариљу, са титулом епископ моравички. Два пута је ишао у Свету Земљу на ходочашће. У то време се ишло пешке, бродом, на коњима и камилама. Упокојио се управо при повратку из Свете Земље 1236. године у бугарском граду Трнову. Ту је био и сахрањен у цркви Св. 40 муч. Севастијских. Краљ Владислав, синовац Светога Саве, некако успе да измоли од свог таста, бугарског цара Асена, тело Св. Саве и пренесе га у Србију, у манастир Милешеву. Због великог поштовања његових моштију, због живо присутног његовог духа у српском народу, Синан-паша спаљује мошти Св. Саве 1595. године на Врачару. Желећи тако да спали и угаси сваки помен и свако сећање српског народа на Св. Саву. Међутим, како певамо у химни Св. Сави: “Ал` не спали славе, нити спомен Саве”. Шта више, његов пепео ветар је разасуо по целој Србији и посејао га у сваки њен кутак. Посејао га у срце и душу сваког Србина. И ту тиња све време, и чека тренутак да се поново разгори.
   У српским школама Свети Сава се као школска слава прославља вековима. Први писани траг о школској прослави Светог Саве датира из 1734. године, а сачуван је у Аустријској Народној библиотеци у Бечу. Од 1823. године, по наредби кнеза Милоша Обреновића, дан Светог Саве слави се као школска слава. 26. јануара 1841. године кнез Михаило Обреновић законски је обавезао српски народ да слави Светог Саву у свим школама у Србији. После неславног прекида у периоду после Другог светског рата, када су Свети Сава и Светосавска прослава били протерани из српских школа, дочекали смо да се у новије време у њих врате и да се вековна традиција настави.
   Но, неко ће опет рећи: И други су зидали цркве и школе, просвећивали народ, писали књиге, па шта? Што ми морамо баш Св. Саву тако посебно да издвајамо? А ја бих рекао, да нисмо ми њега издвојили, него је он издвојио нас. Он је први дефинисао Србију као Исток на Западу и Запад на Истоку. Он је, да се и тако изразим, најбољи српски селектор икада! Селектор не производи таленте, он их окупља и из њих извлачи оно најбоље. Тако и Светосавски дух кроз векове нас Србе окупља и извлачи из нас оно што је најбоље.

Векови су прохујали, од чудесне оне ноћи,-
Векови су прохујали и многи ће јоште проћи -
Ал' то дете јоште живи, јер његова живи слава,
Јер то дете беше Растко, син Немањин, Свети Сава.”

Нема коментара:

Постави коментар