Христос Воскресе, браћо и сестре! Тема односа православних хришћана према јоги је изазвала огромно интересовање у српској јавности ових дана, што ме је, морам признати, доста изненадило.
У том смислу сам замољен од стране администрације мисионарског портала Поуке, чланице Мисионарског одељења СПЦ, да појасним свој став о јоги изречен на телевизији N1 пре неколико дана, што чиним овом приликом. Оно што је та телевизија пренела је само мањи део моје изјаве, о чему ће бити речи касније у тексту. Пренети део изјаве гласи да „јога није само систем телесних вежби, већ и духовних вежби, које свој извор имају у хиндуизму, а при том телесне вежбе које се раде, на тим тренинзима, у великој мери у својим покретима, у позама које се заузимају, заправо представљају ритуално наслеђе хиндуизма. Тако неке позе представљају позе благодарења хиндуистичким божанствима” (латични фонт изворно на сајту телевизије N1) - линк ка теми и видео запису.
Истинитост пренетог дела изјаве ћемо прилично лако испитати. На првом месту треба проверити да ли заиста постоје покрети и позе на тренинзима јоге који имају конкретно ритуално наслеђе хиндуизма, као што је наведено. Јога је у великој мери присутна у мас-медијима тако да је просто немогуће не приметити специфичне позе које се на њеним тренинзима користе, тако да нам остаје само да испитамо њихово порекло. Најчувенија је дефинитивно поза “Лотосов цвет” и сигурно сте је сви некада видели. Она је, веровали или не, коришћена као главни лајт-мотив рекламе за ново насеље у Београду – у тој реклами двоје људи у овој пози седе, а испред њих су нове зграде обасјане сунцем. Прочитајмо шта о тој чувеној пози пише на сајту јога студија Дурга у Београду који води особа-тренер са вишедеценијским искуством практиковања јоге (наводим намерно српске јога-сајтове да би се уочио приступ јоги на овим просторима, што је за нас у овом тренутку посебно важно): „Лотос је симбол пун значења за јогија и аспиранта јоге. Лотосов цвет је метафора за трагање јогина. Он симболично представља аспиранта јоге који је у потпуности укорењен у земљи док тежи ка божанском... Многа индијска божанства су приказана како седе на потпуно процветалом лотосовом цвету или држећи лотосов цвет. Богиња обиља и лепоте Лаксхми, седи на лотосовом цвету као престолу. Лаксхми нас подсећа да можемо из сваке, па и најгоре ситуације, створити лепоту и богатство.” Ово што је наведено не значи да онај који седне у ову позу аутоматски постаје хиндуиста, али је сасвим очигледно да најпознатија јога поза своју симболику има директно у хиндуистичком ритуалном наслеђу, као што је у изјави и наведено. Ту напросто не може бити спора, осим за некога ко не жели да то прихвати из овог или оног разлога. Сличан је случај и са многим другим јога позама, о чему се и сами можете уверити једноставним претраживањем њиховог значења и порекла по Интернету.
Поред овог примера, може се навести још нешто што сте такође сигурно уочили у медијима, било на холивудским филомовима или у рекламама. То су крајње неуобичајене комбинације састављања прстију које прате неке позе. Такве положаје прстију увелико користе и савремена јога, или „западна” како је неки зову, желећи да укажу на својеврсну „развезаност“ од хиндуизма као таквог. У том случају, чему задржавање тих сплетова прстију ако је циљ само телесно релаксирање? Порекло тих положаја прстију ћете такође једноставно открити: довољно је да потражите изображења хинду божанстава и њихове руке и прсте. Опет, то не значи да када саставите, рецимо, кажипрст и палац на обе руке, а остале прсте раширите, да сте постали хиндуиста (некада то човек може урадити и са потпуно другим разлогом). Ипак, ако редовно на тренинзима практикујете такав покрет, онда треба да сте свесни да користите директно ритуално наслеђе хиндуизма. Да би читаоцима било јасније, то би било, примера ради, донекле слично као када би неки православац у Индији учио људе да је за разгибавање зглобова руке и рамена одлична вежба да ставља на себе често знак крста и да притом склопи три прста заједно, а друга два савије. То што би неки Индус себе осењивао редовно знаком крста на наведени начин не чини га и хришћанином, али он свеједно користи религијско наслеђе Православља које итекако има своју сврху и симболику. Ово је оквирна аналогија, у којој треба тражити суштину да би ствари биле мало јасније.
Други део изјаве се односи на тезу да неке позе представљају позе благодарења хиндуистичким божанствима, што је још озбиљнија ствар него претходно, ако се покаже тачном, што ћемо одмах испитати на конкретном примеру. Опет ћу навести најпознатију вежбу, а то је такозвани Поздрав Сунцу, који је чувен и на Западу и на Истоку, а и у Србији, судећи по томе да је извођен пре неколико дана испред Скупштине у оквиру масовног јога перформанса. Уколико опет консултујемо сајт познатог јога студија Дурга у Београду да бисмо добили објашњење те вежбе, приметићемо да текст почиње са тезом о томе да је Сунце обожавано од памтивека и томе слично, а да за сам термин Поздрав Сунцу стоји да „санскритска реч намаскар потиче од намас, што значи `клањати се` или `обожавати` (уобичајена фраза коју користимо да завршимо час јоге `намасте`, такође долази оз овог корена и значи `клањам се теби`).“ У истом тексту је наведено и мишљење познатог професора који наводи да „секвенца асана у Суyа Намаскар не само да буди наше тело већ нас позива да протегнемо умове до углова универзума, омогућујући нам да осетимо огромно пространство космоса унутар покрета наших тела”, те да она није „није ништа мање од отеловљења Гаyатри мантре, свете молитве Сунцу”. Посебно треба обратити пажњу на став овог стручњака да је она својеврсно „отеловљење” мантре Сунцу, што ће рећи да она као скуп телесних вежби спојених заједно представља неку врста симболичког молитвеног клањања Сунцу као божанству.
Сличне коментаре од људи који су упућени у историјат настанка ових дванаест спојених јога поза ћете наћи и код западних и код источник познавалаца јоге. Има, додуше, оних тренера јоге који у Србији не истичу ове чињенице – иако против чињеница не вреди аргументисати – већ наводе неке блаже фразе, попут тога да је у питању „могућност да изразимо захвалност Сунцу, без кога би живот на Земљи био немогућ”, као што стоји на сајту Арт оф Ливинг, рецимо. То би била нека врста „секуларне” дефиниције, у којој се Сунце не наводи као божанство, али се ипак наводи да му се током те вежбе благодари, и то како стоји тамо, најбоље ујутро и увече (управо према древном ритуалу). Застанимо само на трен и запитајмо се за тренутак – коме Православни хришћани благодаре ујутро и увече? Сунцу створеноме или Сунцу Нествореном? И притом приметимо да нема чак ни покушаја прављења симболике од стране јоги инструктора – у јоги секвенцама се благодари конкретној твари. А знамо како се клањање и благодарење тварима именује у теолошком речнику.
Пошто сам детаљно објаснио пренети део изјаве, сада бих желео да нагласим једну веома важну ствар да би се стекао шири и дубљи увид у телевијску секвенцу. Наиме, телевизија Н1 је пренела само један део моје изјаве који сам објаснио у претходна два пасуса, и веома је спорно то што нису пренели и други део моје изјаве, иако сам на томе инсистирао. Колико је то комично испало са њихове стране сведочи чињеница да су пре моје изјаве навели да је јога за Православну Цркву спорна због две суштинске ствари, а онда су глатко навели само једну, док је другу неки „генијални” уредник просто исекао. А та друга ствар је једнако важна и сада ћу се потрудити да по сећању наведем доследно шта сам рекао новинарки те телевизије у наставку горње изјаве. Пошто је тражила да будем што краћи и концизнији, слободан цитат другог дела изјаве коју сам дао је: „Друга суштинска ствар због које је православље неспојиво са јогом јесте у томе што имају различит приступ исцељењу ума. За јогу циљ у том погледу се налази у својеврсном пражњењу ума од сваке помисли, док је у православном исихастичком искуству метод далеко дубљи: ум треба да се врати себи, да стекне пажњу, да је веже за Име Исусово кроз труд на стицању непрестане умне молитве и да се на крају спусти у срце”. Због времена сам овај други део морао тако концизно да конципирам и да не идем у детаље шта је то умно-срдачна молитва, како се односи према литургијском животу и циљу стицања благодати Божије и томе слично. Као што се да приметити, други део моје изјаве је везан за онај систем духовних вежби који је у првом делу изјаве само најављен на почетку реченице и који је на крају избачен из прилога. Тај систем духовних вежби је једнако велики проблем када су православни у питању, с обзиром да јога у својим духовним вежбама суштински антиисихастична – она даје мир који је привидан, а не суштински. То је мир који не произилати из благодати Духа Светог и зато је тако једноставно пасти у прелест људима који годинама практикују јогу и који после телесних вежби као по правилу желе да уђу мало дубље у духовне аспекте вежбе, иако, реално гледано, те духовне вежбе пражњења ума од самог почетка прате телесне вежбе које се раде, ма колико човек желео да се фокусира само на физички део. Најгоре од свега је што човек остаје духовно неисцељен, иако му се чини да је посве другачије: да је тобоже стекао мир помисли, тишину ума и томе слично. Све су то безблагодатна стања која православним хришћанима не могу бити ни метод ни циљ, већ су тешка странпутица која може имати страховите духовне последице. Ово је важно истаћи јер до сада нисам срео ниједног човека који иде на тренинге јоге, а да истовремено не жели да постигне и умни мир, а не само телесну способност.
Новинарки сам на крају рекао и то да мени лично није толико важан став расколничке МПЦ колико недавни став Синода Атинске Архиепископије, о коме у телевизијском прилогу није било ни речи. И притом је цео прилог именован тенденциозним насловом: „Зашто јога смета Православној цркви?”. Тако медијски конзументи стичу утисак да се плашимо од некакве конкуренције или чега већ, што је нетачно. Прави наслов требало је да буде: „Зашто је православље неспојиво са јогом?”. Но ако су већ тако ставили, онда им рецимо да нама не смета јога сама по себи, која по духовној дубини није ни до колена исихастичкој пракси Цркве, већ покушај да се јога представи вредносно неутралном када је реч о религијској позадини и методу исцељења ума (госпођа у истом телевизијском прилогу је чак назива науком, што би ваљда требало да имплицира некаву неутралност). Одатле и реакције са наше стране, јер је православним хришћанима потребно ставити до знања да добро размисле пре него ли се одлуче на јогирање и сличне духовне егзибиције.
Можда ће некога занимати и откуд то да су дошли баш мене да питају за мишљење, с обзиром да ме зову углавном на теме информатике и мисије. Ево о чему је реч. Када сам од стране надлежних предложен као учесник у емисији, прихватио сам позив с обзиром на искуство које имам када су борилачке вештине у питању и начелно познавање јоге на теоријском принципу (њу никада нисам практиковао, осим што сам је теоријски познавао у начелу). Борилачке вештине сам тренирао и изучавао дуго година и ту имам сасвим довољно практичног и теоријског искуства које је веома важно и за ову тематику, јер сам крајем деведесетих био активан и у стварању новог борилачког система који би имао потпуно хришћанску подлогу, са крајњом идејом да православни Срби тренирају борилачке вештине без икакве примесе зен-будизма. Неко ће се сада, читајући пажљиво овај текст, упитати како је могуће „оправославити” далекоисточне борилачке системе, али не и јогу? Разлог је једноставан: те борилачке вештине нису настале из религијских, већ из практичних потреба, за разлику од јоге, која је интегрални део хиндуизма (или браманизма, како се узме). Зен-будистичке елементе у познатим борилачким системима Далеког Истока је због тога лако отклонити јер се цео посао своди на уклањање медитације на тренингу, избацивање клањања сликама оснивача система или идиограмима које неки практикују на самом почетку тренинга, затим уклањање зен-будистичких поза које ничему практичном не служе и свега другог неспојивог са хришћанским етосом, док се задржава искључиво техника одбране и напада. Поред тога, за разлику од јога поза и серија које имају религијску позадину, ударци попут ђако-зукија, маваши-герија, емпија... у каратеу или бацања попут ирими-нагеа, коте-гаешија, коши-нагеа... у аикидоу представљају чисто практичне технике неутралисања противника, без религијског предзнака, невезано од тога што су неке од тих техника настале посматрањем природних појава, борби животиња или нечег сличног. У јоги је то чишћење немогуће извести, јер, као што је већ речено, великих део њеног садржаја вежби и поза представља ритуално наслеђе хиндуизма као религије, при чему технике стицања духовног мира неодвојиво прате физичке вежбе у оквиру јога тренинга.
У неким борилачким вештинама је, приметимо, изразито лако очистити примесе било какве духовности. Такав је случај са џудоом који је у целости базиран на чистој физици, без готово икаквих медитативних техника. Постоји чак и прича коју сам чуо сам од једног православног џудисте који тренинг почиње са Оче наш... (нисам до сада чуо ни за једну јога школу која практикује исто, бар не у Србији) да је свети Николај Јапански благословио групу православних џудиста и њихово бављење тим спортом. Истина, постоје и борилачки системи код којих је то доста тежи задатак, попут ки-аикидоа, који представља својеврсну философију живота директно спојену са духовношћу. Покојни Љуба Врачаревић је доста урадио на том пољу, будући да је прерадио традиционални аикидо и готово хируршки одстранио комплетну духовну позадину, а задржао само технику, и то ону која је ефикасна. Последњих пар година живота се спремао и да формира хришћанску духовну позадину у реалном аикидоу, што је задатак који је остао његовим ученицима. Но иако традиционални аикидо има доста елемената далекоисточњачке философије који су дефинитивно неприхватљиви православном хришћанину, чак ни у њему ниједна техника или серија техника не представља клањање неком божанству попут Поздрава Сунцу у јоги. А поред Љубе Врачаревића, наведимо и још један познати пример успешног преображаја борилачких система Далеког Истока. То је систем о. Воје Билбије, који је шотокан карате преобразио тако што је потпуно задржао технику, а уместо било какве медитације увео молитву по православном предању и неке хришћанске вредносне норме. Он је тако отишао корак даље и трасирао пут православним борилачким мајсторима који ће доћи после њега и наставити у истом правцу.
Истине ради, треба рећи да постоје јога покрети које можемо назвати условно неутралним. То је случај када су уклопљени у други контекст и очишћени од пратећих религијских символа. На пример, постоји неколико практичних положаја разгибавања које спортисти често користе, али у склопу свог тренинга, а не тренинга јоге, тако да су потпуно развезани од јога-контекста, тачније, нису у склопу серија покрета које представљају клањање било ком „божанству“, немају пратећу умну медитацију и очишћени су од карактеристичних преклапања прстију у форму хиндуистичког ритуалног извора. У том смислу заиста нема спора, но тада већ не говоримо о тренирање јоге, већ о потпуно другој теми.
Поставимо себи сами на самом крају питање: зашто православни хришћани у толиком броју данас „кокетирају” са јогом да су чак и помесне Цркве, попут грчке и бугарске, морале да реагују са саопштењима? Одговор је поражавајући: зато што је савременим хришћанима у великој мери стран исихастички опит. Ми који смо православни свештеници сносимо велики део одговорности за такво стање јер људе не позивамо довољно на то духовно делање. Исихазам није нешто резервисано само за монахе, већ треба да је начин живота свакога од нас, небитно од чина и положаја у Цркви. Недостатак свести о томе је узрок тужне слике 21. века у коме неки православни хришћани свој мир и спокојство траже на тренинзима јоге, уместо да јогине приводе ка исихастичком начину живота у литургијском окриљу Цркве.
за Поуке.орг свештеник Оливер Суботић
извор: СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА
Истинитост пренетог дела изјаве ћемо прилично лако испитати. На првом месту треба проверити да ли заиста постоје покрети и позе на тренинзима јоге који имају конкретно ритуално наслеђе хиндуизма, као што је наведено. Јога је у великој мери присутна у мас-медијима тако да је просто немогуће не приметити специфичне позе које се на њеним тренинзима користе, тако да нам остаје само да испитамо њихово порекло. Најчувенија је дефинитивно поза “Лотосов цвет” и сигурно сте је сви некада видели. Она је, веровали или не, коришћена као главни лајт-мотив рекламе за ново насеље у Београду – у тој реклами двоје људи у овој пози седе, а испред њих су нове зграде обасјане сунцем. Прочитајмо шта о тој чувеној пози пише на сајту јога студија Дурга у Београду који води особа-тренер са вишедеценијским искуством практиковања јоге (наводим намерно српске јога-сајтове да би се уочио приступ јоги на овим просторима, што је за нас у овом тренутку посебно важно): „Лотос је симбол пун значења за јогија и аспиранта јоге. Лотосов цвет је метафора за трагање јогина. Он симболично представља аспиранта јоге који је у потпуности укорењен у земљи док тежи ка божанском... Многа индијска божанства су приказана како седе на потпуно процветалом лотосовом цвету или држећи лотосов цвет. Богиња обиља и лепоте Лаксхми, седи на лотосовом цвету као престолу. Лаксхми нас подсећа да можемо из сваке, па и најгоре ситуације, створити лепоту и богатство.” Ово што је наведено не значи да онај који седне у ову позу аутоматски постаје хиндуиста, али је сасвим очигледно да најпознатија јога поза своју симболику има директно у хиндуистичком ритуалном наслеђу, као што је у изјави и наведено. Ту напросто не може бити спора, осим за некога ко не жели да то прихвати из овог или оног разлога. Сличан је случај и са многим другим јога позама, о чему се и сами можете уверити једноставним претраживањем њиховог значења и порекла по Интернету.
Поред овог примера, може се навести још нешто што сте такође сигурно уочили у медијима, било на холивудским филомовима или у рекламама. То су крајње неуобичајене комбинације састављања прстију које прате неке позе. Такве положаје прстију увелико користе и савремена јога, или „западна” како је неки зову, желећи да укажу на својеврсну „развезаност“ од хиндуизма као таквог. У том случају, чему задржавање тих сплетова прстију ако је циљ само телесно релаксирање? Порекло тих положаја прстију ћете такође једноставно открити: довољно је да потражите изображења хинду божанстава и њихове руке и прсте. Опет, то не значи да када саставите, рецимо, кажипрст и палац на обе руке, а остале прсте раширите, да сте постали хиндуиста (некада то човек може урадити и са потпуно другим разлогом). Ипак, ако редовно на тренинзима практикујете такав покрет, онда треба да сте свесни да користите директно ритуално наслеђе хиндуизма. Да би читаоцима било јасније, то би било, примера ради, донекле слично као када би неки православац у Индији учио људе да је за разгибавање зглобова руке и рамена одлична вежба да ставља на себе често знак крста и да притом склопи три прста заједно, а друга два савије. То што би неки Индус себе осењивао редовно знаком крста на наведени начин не чини га и хришћанином, али он свеједно користи религијско наслеђе Православља које итекако има своју сврху и симболику. Ово је оквирна аналогија, у којој треба тражити суштину да би ствари биле мало јасније.
Други део изјаве се односи на тезу да неке позе представљају позе благодарења хиндуистичким божанствима, што је још озбиљнија ствар него претходно, ако се покаже тачном, што ћемо одмах испитати на конкретном примеру. Опет ћу навести најпознатију вежбу, а то је такозвани Поздрав Сунцу, који је чувен и на Западу и на Истоку, а и у Србији, судећи по томе да је извођен пре неколико дана испред Скупштине у оквиру масовног јога перформанса. Уколико опет консултујемо сајт познатог јога студија Дурга у Београду да бисмо добили објашњење те вежбе, приметићемо да текст почиње са тезом о томе да је Сунце обожавано од памтивека и томе слично, а да за сам термин Поздрав Сунцу стоји да „санскритска реч намаскар потиче од намас, што значи `клањати се` или `обожавати` (уобичајена фраза коју користимо да завршимо час јоге `намасте`, такође долази оз овог корена и значи `клањам се теби`).“ У истом тексту је наведено и мишљење познатог професора који наводи да „секвенца асана у Суyа Намаскар не само да буди наше тело већ нас позива да протегнемо умове до углова универзума, омогућујући нам да осетимо огромно пространство космоса унутар покрета наших тела”, те да она није „није ништа мање од отеловљења Гаyатри мантре, свете молитве Сунцу”. Посебно треба обратити пажњу на став овог стручњака да је она својеврсно „отеловљење” мантре Сунцу, што ће рећи да она као скуп телесних вежби спојених заједно представља неку врста симболичког молитвеног клањања Сунцу као божанству.
Сличне коментаре од људи који су упућени у историјат настанка ових дванаест спојених јога поза ћете наћи и код западних и код источник познавалаца јоге. Има, додуше, оних тренера јоге који у Србији не истичу ове чињенице – иако против чињеница не вреди аргументисати – већ наводе неке блаже фразе, попут тога да је у питању „могућност да изразимо захвалност Сунцу, без кога би живот на Земљи био немогућ”, као што стоји на сајту Арт оф Ливинг, рецимо. То би била нека врста „секуларне” дефиниције, у којој се Сунце не наводи као божанство, али се ипак наводи да му се током те вежбе благодари, и то како стоји тамо, најбоље ујутро и увече (управо према древном ритуалу). Застанимо само на трен и запитајмо се за тренутак – коме Православни хришћани благодаре ујутро и увече? Сунцу створеноме или Сунцу Нествореном? И притом приметимо да нема чак ни покушаја прављења симболике од стране јоги инструктора – у јоги секвенцама се благодари конкретној твари. А знамо како се клањање и благодарење тварима именује у теолошком речнику.
Пошто сам детаљно објаснио пренети део изјаве, сада бих желео да нагласим једну веома важну ствар да би се стекао шири и дубљи увид у телевијску секвенцу. Наиме, телевизија Н1 је пренела само један део моје изјаве који сам објаснио у претходна два пасуса, и веома је спорно то што нису пренели и други део моје изјаве, иако сам на томе инсистирао. Колико је то комично испало са њихове стране сведочи чињеница да су пре моје изјаве навели да је јога за Православну Цркву спорна због две суштинске ствари, а онда су глатко навели само једну, док је другу неки „генијални” уредник просто исекао. А та друга ствар је једнако важна и сада ћу се потрудити да по сећању наведем доследно шта сам рекао новинарки те телевизије у наставку горње изјаве. Пошто је тражила да будем што краћи и концизнији, слободан цитат другог дела изјаве коју сам дао је: „Друга суштинска ствар због које је православље неспојиво са јогом јесте у томе што имају различит приступ исцељењу ума. За јогу циљ у том погледу се налази у својеврсном пражњењу ума од сваке помисли, док је у православном исихастичком искуству метод далеко дубљи: ум треба да се врати себи, да стекне пажњу, да је веже за Име Исусово кроз труд на стицању непрестане умне молитве и да се на крају спусти у срце”. Због времена сам овај други део морао тако концизно да конципирам и да не идем у детаље шта је то умно-срдачна молитва, како се односи према литургијском животу и циљу стицања благодати Божије и томе слично. Као што се да приметити, други део моје изјаве је везан за онај систем духовних вежби који је у првом делу изјаве само најављен на почетку реченице и који је на крају избачен из прилога. Тај систем духовних вежби је једнако велики проблем када су православни у питању, с обзиром да јога у својим духовним вежбама суштински антиисихастична – она даје мир који је привидан, а не суштински. То је мир који не произилати из благодати Духа Светог и зато је тако једноставно пасти у прелест људима који годинама практикују јогу и који после телесних вежби као по правилу желе да уђу мало дубље у духовне аспекте вежбе, иако, реално гледано, те духовне вежбе пражњења ума од самог почетка прате телесне вежбе које се раде, ма колико човек желео да се фокусира само на физички део. Најгоре од свега је што човек остаје духовно неисцељен, иако му се чини да је посве другачије: да је тобоже стекао мир помисли, тишину ума и томе слично. Све су то безблагодатна стања која православним хришћанима не могу бити ни метод ни циљ, већ су тешка странпутица која може имати страховите духовне последице. Ово је важно истаћи јер до сада нисам срео ниједног човека који иде на тренинге јоге, а да истовремено не жели да постигне и умни мир, а не само телесну способност.
Новинарки сам на крају рекао и то да мени лично није толико важан став расколничке МПЦ колико недавни став Синода Атинске Архиепископије, о коме у телевизијском прилогу није било ни речи. И притом је цео прилог именован тенденциозним насловом: „Зашто јога смета Православној цркви?”. Тако медијски конзументи стичу утисак да се плашимо од некакве конкуренције или чега већ, што је нетачно. Прави наслов требало је да буде: „Зашто је православље неспојиво са јогом?”. Но ако су већ тако ставили, онда им рецимо да нама не смета јога сама по себи, која по духовној дубини није ни до колена исихастичкој пракси Цркве, већ покушај да се јога представи вредносно неутралном када је реч о религијској позадини и методу исцељења ума (госпођа у истом телевизијском прилогу је чак назива науком, што би ваљда требало да имплицира некаву неутралност). Одатле и реакције са наше стране, јер је православним хришћанима потребно ставити до знања да добро размисле пре него ли се одлуче на јогирање и сличне духовне егзибиције.
Можда ће некога занимати и откуд то да су дошли баш мене да питају за мишљење, с обзиром да ме зову углавном на теме информатике и мисије. Ево о чему је реч. Када сам од стране надлежних предложен као учесник у емисији, прихватио сам позив с обзиром на искуство које имам када су борилачке вештине у питању и начелно познавање јоге на теоријском принципу (њу никада нисам практиковао, осим што сам је теоријски познавао у начелу). Борилачке вештине сам тренирао и изучавао дуго година и ту имам сасвим довољно практичног и теоријског искуства које је веома важно и за ову тематику, јер сам крајем деведесетих био активан и у стварању новог борилачког система који би имао потпуно хришћанску подлогу, са крајњом идејом да православни Срби тренирају борилачке вештине без икакве примесе зен-будизма. Неко ће се сада, читајући пажљиво овај текст, упитати како је могуће „оправославити” далекоисточне борилачке системе, али не и јогу? Разлог је једноставан: те борилачке вештине нису настале из религијских, већ из практичних потреба, за разлику од јоге, која је интегрални део хиндуизма (или браманизма, како се узме). Зен-будистичке елементе у познатим борилачким системима Далеког Истока је због тога лако отклонити јер се цео посао своди на уклањање медитације на тренингу, избацивање клањања сликама оснивача система или идиограмима које неки практикују на самом почетку тренинга, затим уклањање зен-будистичких поза које ничему практичном не служе и свега другог неспојивог са хришћанским етосом, док се задржава искључиво техника одбране и напада. Поред тога, за разлику од јога поза и серија које имају религијску позадину, ударци попут ђако-зукија, маваши-герија, емпија... у каратеу или бацања попут ирими-нагеа, коте-гаешија, коши-нагеа... у аикидоу представљају чисто практичне технике неутралисања противника, без религијског предзнака, невезано од тога што су неке од тих техника настале посматрањем природних појава, борби животиња или нечег сличног. У јоги је то чишћење немогуће извести, јер, као што је већ речено, великих део њеног садржаја вежби и поза представља ритуално наслеђе хиндуизма као религије, при чему технике стицања духовног мира неодвојиво прате физичке вежбе у оквиру јога тренинга.
У неким борилачким вештинама је, приметимо, изразито лако очистити примесе било какве духовности. Такав је случај са џудоом који је у целости базиран на чистој физици, без готово икаквих медитативних техника. Постоји чак и прича коју сам чуо сам од једног православног џудисте који тренинг почиње са Оче наш... (нисам до сада чуо ни за једну јога школу која практикује исто, бар не у Србији) да је свети Николај Јапански благословио групу православних џудиста и њихово бављење тим спортом. Истина, постоје и борилачки системи код којих је то доста тежи задатак, попут ки-аикидоа, који представља својеврсну философију живота директно спојену са духовношћу. Покојни Љуба Врачаревић је доста урадио на том пољу, будући да је прерадио традиционални аикидо и готово хируршки одстранио комплетну духовну позадину, а задржао само технику, и то ону која је ефикасна. Последњих пар година живота се спремао и да формира хришћанску духовну позадину у реалном аикидоу, што је задатак који је остао његовим ученицима. Но иако традиционални аикидо има доста елемената далекоисточњачке философије који су дефинитивно неприхватљиви православном хришћанину, чак ни у њему ниједна техника или серија техника не представља клањање неком божанству попут Поздрава Сунцу у јоги. А поред Љубе Врачаревића, наведимо и још један познати пример успешног преображаја борилачких система Далеког Истока. То је систем о. Воје Билбије, који је шотокан карате преобразио тако што је потпуно задржао технику, а уместо било какве медитације увео молитву по православном предању и неке хришћанске вредносне норме. Он је тако отишао корак даље и трасирао пут православним борилачким мајсторима који ће доћи после њега и наставити у истом правцу.
Истине ради, треба рећи да постоје јога покрети које можемо назвати условно неутралним. То је случај када су уклопљени у други контекст и очишћени од пратећих религијских символа. На пример, постоји неколико практичних положаја разгибавања које спортисти често користе, али у склопу свог тренинга, а не тренинга јоге, тако да су потпуно развезани од јога-контекста, тачније, нису у склопу серија покрета које представљају клањање било ком „божанству“, немају пратећу умну медитацију и очишћени су од карактеристичних преклапања прстију у форму хиндуистичког ритуалног извора. У том смислу заиста нема спора, но тада већ не говоримо о тренирање јоге, већ о потпуно другој теми.
Поставимо себи сами на самом крају питање: зашто православни хришћани у толиком броју данас „кокетирају” са јогом да су чак и помесне Цркве, попут грчке и бугарске, морале да реагују са саопштењима? Одговор је поражавајући: зато што је савременим хришћанима у великој мери стран исихастички опит. Ми који смо православни свештеници сносимо велики део одговорности за такво стање јер људе не позивамо довољно на то духовно делање. Исихазам није нешто резервисано само за монахе, већ треба да је начин живота свакога од нас, небитно од чина и положаја у Цркви. Недостатак свести о томе је узрок тужне слике 21. века у коме неки православни хришћани свој мир и спокојство траже на тренинзима јоге, уместо да јогине приводе ка исихастичком начину живота у литургијском окриљу Цркве.
за Поуке.орг свештеник Оливер Суботић
извор: СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА
Нема коментара:
Постави коментар