Несумњиво је да самосвест самог свештенства представља кључни услов формирање јеванђелског разумевања духовног живота народа. Зато је потребно да га сам свештеник поседује. Такође, само свештенство треба да схвата своје место у Цркви. И ако расуђујемо по јеванђелски, место свештеника уопште није централно или главно тако да се узвишује над осталим народом. Треба да буде сасвим супротно томе.
«Највећи од вас да буде свима слуга». То јест свештеник – слуга и треба да се налази на месту или положају чак нижем од свих осталих. Свештенство је призвано да буде слугама Самог Господа у делу остварења Тајни и Божијих Тајинства које се односе на свакога ко прилази ка Христу. У том смислу свештенство има у Цркви искључиво функционални значај. А неко ће рећи: а шта је са пастирством, истинским духовништвом, истинским старчеством? Да ли је то такође само функција? О чему ви то причате? – Да, то је такође функција, која још са великим успехом може да приведе ка Христу због тога што је запечаћена личном светошћу или пастирским подвигом носиоца – који приводи грешника који се каје не ка својој истакнутој пастирској личности, већ ка Личности Самог Христа.
Уколико функција почиње себе да сматра самодовљном, достојном поклоњења, света на основу само једног свог функционалног значаја, онда она престаје да испуњава оно за чега је замишљена. Врата која непрестано лупају и болно ударају оне који улазе, или су чврсто затворена, па и заптивена, престају да функционишу како треба. Свештеник треба да представља отворена врата ка Христу, а не да удара болно и представља непремостиву препреку. Ако онај, који је призван да свима буде слуга, хоће сам да буде господар и очекује да му служе, онда се нормални поредак ствари нарушава на најозбиљнији начин и систем ради криво или не ради уопште. Нажалост, тако често бива у савременој црквеној ситуацији.
Свештеник је страшно тражен. Фактички, услуге које се очекују од свештенства с великим трудом могу да буду задовољене, пошто свештенства просто нема довољно. Природно је да се самом свештенству неизбежно јавља искушење да своју функционалну неопходност сматрају посебно значајном, и то не само посебно – већ и сакрално значајном. Даљи развој ове парадигме доводи до узвишене оцене сопствене личности као неке духовне величине, чему доста доприносе духовна чеда, која активно ступају у улогу поштоваоца и поштоватељки.
У овој сложеној али, нажалост, довољно типичној ситуацији, цео тај однос «потражња-услуга» одвија се на новом нивоу. Потражња услуга представља својеврсно уздање у човека, засновано на тражењу таквог руководиоца, који би тако руководио да решава сва питања – скоро до тога коју пасту за зубе користити (ја се не шалим), тако да не постоји никаква одговорност. Уопштено говорећи, бекство од одговорности под видом задобијања духовног руководиоца рађа одговарајуће трагање. Треба приметити да је само свештеноначалство на челу са Патријархом и Светим Синодом последњих година више пута показивало критичке примедбе у односу на лажно пастирство и младостарчество. Али натоварена кола су, како кажу, и даље тамо. Мисли се да то није у последњем реду због тога што постоји огромна потражња за младостарце и уопште директивне пастире. И његова реализација са одговарајућим предлогом уводи наш црквени живот у бесконачни ситуациони ћорсокак, када већина – што клирика, што мирјана – не жели друкчије да живи. Једни траже безодговорно повиновање, а други се навикавају да господаре и распоређују, немајући у ствари озбиљно духовно право.
Суштина истинског пастирства не треба да се састоји у непогрешивој способности да се узме и реши (то и јесте пре свега једнозначно функционална карактеристика свештеничког служења), већ у томе да би будући представници и молитвеници у Цркви, објављивали живог Христа грешницима који се кају, помагали да дође до сусрета са Њим, били отворена врата ка Њему, главни саветник, искуснији старији брат, ако треба – духовни саговорник, али никако не самовласни извршилац туђих судбина, па чак и онда када сам човек жели да неко «духовно» лице одређује његову судбину.
Као што је познато, у неким земљама, где нема таквог кадровског дефицита свештенства (у истој тој Грчкој), сваки рукоположени свештеник не може да буде и духовник и може да врши исповест само са посебном епископском дозволом. Наличје такве историјски створене праксе већ само по себи сведочи о томе, да пастирство није нека с рукоположењем механички задобијена и безгрешно делујућа функција, већ директно зависи и од духовног искуства, карактера, и уопште способности и талената конкретне личности, која се осмелила да прими свештенички чин.
Дотле, док све остаје тако како данас јесте, наш црквени живот у његовом видљивом делу ће настављати да подсећа на делатност огромне корпорације – мање или више (и то не увек) ефикасне – за обслуживање религиозних народних интереса. При чему се корпорације брину за своју овоземаљску успешност, за свој овоземаљски опстанак, у шта оне и улажу највише напора у сагласности са овоземаљском реланошћу и ћесаревом влашћу, што само по себи није пресудно – дотле док не постане главни циљ. Ако смо ми хришћани, треба да знамо да треба да буде потпуно супротно. Црква треба да објављује Христа и дарује нам пут у Његово Царство, а не да тражи – опстанка ради – кривудаве путеве у ћесаревом царству надајући се да ће јој се Царство Небеско додати само по себи - по принципу остатка ...
А како идеално треба да буде? Епископ треба да буде истински пастир, способан да положи своју душу за паству, а не само администратор или кнез у Цркви, руководилац византијског церемонијала. У почетку је епископ заиста био представник сваке велике заједнице, пре свега пастир. Ради тога епископа би требало да буде много више него иначе и само неки од њих – по реаланој потреби – треба да постану руководиоци и администратори у основи своје делатности. И ако је тачна изрека «где је епископ тамо је и Црква», онда је за остварење црквеног живота тим пре неопходна еволуција епископата од виших црквених руководилаца у истинске представнике великих евхаристијских скупова и душебрижника.
Свештенство не треба да буде нека затворена корпорација или каста. Свештеник пре свега треба да се бави катехизацијом – како пре крштења онога који се оцрковљује, тако и после. У том смислу свештеник не треба да има само неку функцију освећивања у виду служења чреда, служећег постављача одређене врсте благодати на одређена места (крстити, причестити или служити кући јелеосвећење, освећивати станове, кола, банке, ресторане ...), већ и способан да посведочи истину у Христу, како у цркви, тако и изван њеног прага.
Сам хришћански живот треба да буде хришћански у смислу тежње ка испуњавању јеванђелских заповести. Ради тога је у принципу неопходно прекинути тај сурови и у суштини пагански однос «потражња-услуга», јер су молбе народа већином паганске. Дело Цркве треба да буде јеванђелско а не народно. Црква треба да објављује задобијање Царства Небеског у Христу, а не скуп услуга и метода за постизање душевног мира. За то да би само дело Цркве било јеванђелско – оно треба да буде делатно, то јест да укључи у себе све што у принципу може да се предложи и дарује човеку који је поверовао у Христа. То је и Реч Божија, и Свете Тајне, и катехизација, и образовање уопште, и конкретна (како се то данас модерно каже) социјална делатност. Овде чак не смета ни оптимизација постојећих механизама црквеног система или чак стварање нових. Али главно је да се иза свега тога не заборавља Христос.
Свештеник Андреј Спиридонов
извор: www.prijateljboziji.com
 |
| Манастир Вазнесење, 14.8.2016. |
Уколико функција почиње себе да сматра самодовљном, достојном поклоњења, света на основу само једног свог функционалног значаја, онда она престаје да испуњава оно за чега је замишљена. Врата која непрестано лупају и болно ударају оне који улазе, или су чврсто затворена, па и заптивена, престају да функционишу како треба. Свештеник треба да представља отворена врата ка Христу, а не да удара болно и представља непремостиву препреку. Ако онај, који је призван да свима буде слуга, хоће сам да буде господар и очекује да му служе, онда се нормални поредак ствари нарушава на најозбиљнији начин и систем ради криво или не ради уопште. Нажалост, тако често бива у савременој црквеној ситуацији.
Свештеник је страшно тражен. Фактички, услуге које се очекују од свештенства с великим трудом могу да буду задовољене, пошто свештенства просто нема довољно. Природно је да се самом свештенству неизбежно јавља искушење да своју функционалну неопходност сматрају посебно значајном, и то не само посебно – већ и сакрално значајном. Даљи развој ове парадигме доводи до узвишене оцене сопствене личности као неке духовне величине, чему доста доприносе духовна чеда, која активно ступају у улогу поштоваоца и поштоватељки.
Суштина истинског пастирства не треба да се састоји у непогрешивој способности да се узме и реши (то и јесте пре свега једнозначно функционална карактеристика свештеничког служења), већ у томе да би будући представници и молитвеници у Цркви, објављивали живог Христа грешницима који се кају, помагали да дође до сусрета са Њим, били отворена врата ка Њему, главни саветник, искуснији старији брат, ако треба – духовни саговорник, али никако не самовласни извршилац туђих судбина, па чак и онда када сам човек жели да неко «духовно» лице одређује његову судбину.
Као што је познато, у неким земљама, где нема таквог кадровског дефицита свештенства (у истој тој Грчкој), сваки рукоположени свештеник не може да буде и духовник и може да врши исповест само са посебном епископском дозволом. Наличје такве историјски створене праксе већ само по себи сведочи о томе, да пастирство није нека с рукоположењем механички задобијена и безгрешно делујућа функција, већ директно зависи и од духовног искуства, карактера, и уопште способности и талената конкретне личности, која се осмелила да прими свештенички чин.
А како идеално треба да буде? Епископ треба да буде истински пастир, способан да положи своју душу за паству, а не само администратор или кнез у Цркви, руководилац византијског церемонијала. У почетку је епископ заиста био представник сваке велике заједнице, пре свега пастир. Ради тога епископа би требало да буде много више него иначе и само неки од њих – по реаланој потреби – треба да постану руководиоци и администратори у основи своје делатности. И ако је тачна изрека «где је епископ тамо је и Црква», онда је за остварење црквеног живота тим пре неопходна еволуција епископата од виших црквених руководилаца у истинске представнике великих евхаристијских скупова и душебрижника.
Сам хришћански живот треба да буде хришћански у смислу тежње ка испуњавању јеванђелских заповести. Ради тога је у принципу неопходно прекинути тај сурови и у суштини пагански однос «потражња-услуга», јер су молбе народа већином паганске. Дело Цркве треба да буде јеванђелско а не народно. Црква треба да објављује задобијање Царства Небеског у Христу, а не скуп услуга и метода за постизање душевног мира. За то да би само дело Цркве било јеванђелско – оно треба да буде делатно, то јест да укључи у себе све што у принципу може да се предложи и дарује човеку који је поверовао у Христа. То је и Реч Божија, и Свете Тајне, и катехизација, и образовање уопште, и конкретна (како се то данас модерно каже) социјална делатност. Овде чак не смета ни оптимизација постојећих механизама црквеног система или чак стварање нових. Али главно је да се иза свега тога не заборавља Христос.
Свештеник Андреј Спиридонов
извор: www.prijateljboziji.com
Нема коментара:
Постави коментар