Манастир Крка и један древни духовни покрет

   Храмовна слава у манастиру Крки  је Св. Арханђел Михаил, која се слави 21. новембра. Међутим,од памтивека се највише верни народ окупља око крчке светиње на празник Преображења 19. августа. Од кад се зна, вече пред Преображење стане се окупљати народ око манастира, приспио са свих страна, из ближе и даљне околине, али и из Босне и Лике. Тада су,особито у ранијим временима, овамо долазили с молитвеним намерама не само православни верници, већ и римокатолици. Једнако су приносили прилоге овој светињи за здравље и напредак својих ближњих и за спасење своје душе. Та чињеница говори да је манастир Крка некада био један од значајних центара древног духовног покрета, познатог као исихазам, тј. тиховање.

    Тај покрет има своје зачетке још у првим вековима хришћанства, али је уобличен и дефинисан тек у 14. веку. Солунски епископ Св.Григорије Палама поставио му је теоријску основу. На Свету Гору и на Балкан уопште проносио га је исихаста Григорије Синаит. Њега је у балканске врлети водио снажан осећај духовног братства и духовног дома, као што ће касније кроз векове водити монахе да светом "лутају Бога ради". Тај осећај је неке Србе монахе одвео у дубине Русије, Бугаре у Србију, Молдавију итд. Они су као један од видова исихастичке праксе ширили љубав према физичкој и духовној домовини.Такви монаси су стизали и у манастир Крку и у њему учвршћивали идеје покрета. У исихастичкој традицији је садржан и један вид специфичног козмополитизма, али и патриотизам испољен кроз бригу о језику. Идеје духовног козмополитизма, патриотизма и заштите чистоте језика остале су кроз векове присутне у животној пракси народа око исихастичких центара, што су били манастири, међу њима и манастир Крка. Пред саму најезду Турака у бугарски град Трново патријарх Евтимије, корифеј зреле исихије, ишао је улицама града и храбрио народ, подстичући га на отпор. Део монаха око св.Сергија Радоњешког ,такође великог исихасте, храбро је пао на пољу Куликову у борби против Татара. Један од њих је само у монашкој ризи изишао на двобој неком непо­бедивом Печењегу у оклопу, који је био татарски мегданџија. Обојица су пали мртви, пробивши један другог копљима. Патриотизам оснажен исихазмом био је и међу Србима. Култ кнеза Лазара и његово опредељење за "царство небеско" изграђен је на исихастичкој идеји.

   У исихастичкој духовној традицији устаљена је и брига о језику. И данас је, а поготово раније, у пределектронском добу, у просторима куда су се стерали наши православни манастири с исихастичком традицијом, дакле у Херцеговини, Северној Далмацији, Црној Гори, Босанској Крајини, акт слушања изговорене речи исто тако био свечан као и њено изговарање. Другим речима, требало је имати умеће слушања као и говорења. Исихастичко учење подразумева строгу бригу о језику особито о његовој прецизности и чистоти. И сам његов протагониста у најзрелијој фази, св. Григорије Палама, био је познат по његовању грчког језика и вештини да са минимумом речи снажно изрази оно што се чини тешко изрециво, и коначно да то све стави у лепу форму. Одјек те идеје налазимо и код великог српског писца Симе Матавуља, који је живио и свој језик оплеменио у озрачју манастира Крке и Крупе.    Исихастичку идеју о чистоти језика налазимо и у једном запису из 13. века на зиду манастира Мораче. Све се то чинило да се кроз језик не би увукла нека јерес.

   Празник Преображења у манастиру Крки један је од снажних знакова да је у њему његована исихастичка пракса и успо­стављена исихастичка традиција. У манастирској библиотеци чува се и један рукопис из 14. века,тачније из 1346. године. То је тзв."бугарски" патерик. Он је исихастички спис, што значи да је овамо доспео за потребе духовног просвећивања монаха, који су практиковали исихију, тј тиховање. Празник преображења био је и њихов празник.

Доносимо један одломак из тог древног патерика:

   "Рече авва Антоније: Као што рибе избачене на суво умиру, тако и монаси изван келије, живећи обично, слабе у молитвеном тиховању. А треба да се ми трудимо у келији као рибе у мору, па ако некада и изиђемо да не заборавимо на унутарње благо.

   Рече опет седећи у пустињи и молитвено тихујући: Слободан је од трију борби: -против слуха, говора и слушања. Једино има да се бори са мислима.

     Отац Арсеније, још док је био на царском двору, помоли се Богу говорећи: -Господе, упути ме како да се спасем. И дође њему глас говорећи: Арсеније бежи од људи и спасићеш се. Тако авва Арсеније| отишавши у монаштво, опет се помоли рекавши исту реч, и чу: - Арсеније, бежи... и молитвено тихуј, јер ту су корени негрешењу.

  Једанпут дође блажени Теофил архиепископ са неким кнезом к оцу Арсенију и замоли га да чује од њега поуку. Старац мало заћута па им рече: - Хоћете ли послушати оно што вам кажем? Они обећаше да хоће. Рече им: - Где год чујете за Арсенија, не приближавајте се! Поново архиепископ дође к њему. Међутим, нареди да се види хоће ли му старац отворити. Старац му јави: - Ако дођеш, отворићу ти и ако теби отворим, свима ћу отворити, а онда нећу више бити сам овде. Чувши то архиепископ рече:- Ако му наредим да иде у град, више нећу имати прилике да идем код светога.

   Отиде једанпут отац Арсеније на место где ветар разносаше сламу. И рече старац: - Шта је ово? Одговорише му: - Слама оче. Рече им старац: - Заиста, ако је неко у молитвеном тиховању, а чује птичији глас, нема му срце мира ни толико колико ова слама има шума".

   Манастир Крка један је у великом низу оних српских православних манастира који су зрачили исихастичку праксу, као што је то чинила читава немањићка епоха. Одјеци исихазма на просторима куда су постојали наши манастири с традицијом тог духовног покрета, видљиви су у практичном животу до наших времена. Они су се испољили у књижевној уметности, особито у језику, али и у осећању православног човека када је реч о солидарности са истоверним народима.

   извор: Епархија далматинска