Translate

27. август 2016.

Митрополит Амфилохије, Беседа на Успење Пресвете Богородице

   Уиме Оца и Сина и Светога Духа.
   Многе песме се певају и певале су се у свету, драга браћо и сестре, али ми хришћани певамо песму Господњу, вечну песму, непролазну песму. Песму која је почела да се поје настанком васионе, која се наставља кроз векове и која неће престати да се поје во вјеки вјеков, у бесконачност. Та песма Господња је она која се поје у овом светом храму, ради које је и саграђен овај свети храм, ради које је и обновљен и посвећен Успенију Пресвете Богородице; песма Господња коју су певали Пророци, коју су певали Апостоли, коју су певали Свети Божији људи кроз векове, коју пева и наше покољење.
   Данас посебно појемо песму у част Пресвете Богородице, у част Њенога Успенија, и појемо онај тропар: „Во рождествје дјевство сохранила јеси, во успенији мира не оставила јеси Богородице. Преставиласја јеси животу, Мати сушчи Живота...“ – „У рађању своме, сачувала си своју девственост. У свом упокојењу ниси оставила овај свет...“ И додаје свети песник: „Преминула си ка животу, Ти која си Мајка живота“. У неколико речи је исказана велика и света тајна Пресвете Богородице и тајна Њенога рађања силом Духа Светога – рођења Јединородног Сина Божијега, Творца неба и земље, вечног Слова Божијег и Спаситеља, који је – када је дошла пуноћа времена – постао човек, ради нас и нашега спасења.
Манастир Жича
   Родила је, али је на чудесан начин сачувала своје девичанство. Сјединила је оно што по природним законима не може да се сједини; сјединила благодарећи Ономе који је Творац творевине свеукупне и који је Творац природних закона, и на тај начин постала – као што кажу Свети Божији људи – граница између тварне и нетварне природе, између вечнога Бога и овога свијета.
   Упокојила се, али није оставила овај свет. Јер благодат Божија која се уселила у Њу је та која је Њен благословени лик и Њено биће оставила овде међу нама, ради наше утехе, ради путоказа нама и нашим стопама: куда и како треба да идемо, и на кога треба да се угледамо.
   Данас се угледају многи на холивудске глумице, на разне личности које успевају да својим вештинама заведу људска срца, особито срца младих. Ми који смо хришћани – нарочито наше мајке, наше сестре, наша деца – у свим временима смо призвани да се угледамо на Пресвету Дјеву: и у Њеном животу, и у Њеном служењу Богу, и у Њеном понашању. На то посебно скрећем пажњу нашим девојкама – кад хоће да се облаче нека прво погледају како је обучена Пресвета Дјева, па онда нека купују себи хаљине и нека се облаче, ако хоће да буду хришћанке.
   Пресвета Дјева је углед нашега живота, и по спољашњем понашању, а наравно и по унутарњем животу. Хришћанка има један једини узор свога живљења,свога мишљења, свога понашања – има Пресвету Дјеву, и увек када нешто ради, или нешто чини, или када се облачи и излази, треба да се запита: „Да ли је оно што радим, оно што чиним, и оно како се понашам сагласно Пресветој Дјеви Богородици?“ Ако није онда је призван сваки да се поправи и да се врати Њој, која је Мајка Живота, и Њеном светом и свештеном примеру.
   Родила је Живот вечни, и родивши Живот вечни Она нас је обдарила тим и таквим животом вечним. Обасјала нас је својим рођењем, Оним који обасјава сваког човека који долази у овај свет. Подарила нам је бесцен благо и зато није случајно да су се у време Њенога живота овде на земљи чуле речи оне просте благословене душе: „Благословена утроба која те је родила, и дојке које си сисао“ (Лк. 11, 27), речи које су се односиле на самога Господа. Проста и честита душа Јеврејке је осетила велико и чудесно знамење у личности Онога који је проповедао Благу вест свакоме створењу, у личности Христа Господа, a Он није порекао да је благословена утроба Оне која Га је родила, али је додао и оно друго, да су блажени сви они који су слични Њој, који живе као Она – „Ваистину, блажени су они који слушају реч Божију и држе је“ (Лк. 11, 28). То значи да је блажена утроба сваке мајке која се преображава у утробу Богомајке, да је блажена утроба сваке оне која рађа и која својим рођењем препорађа и даје нови живот, и која васпитава оне које је родила у страху Божијем и у љубави Божијој.
   Човек није рођен за смрт и за пролазност, човек је биће рођено за бесмртност и за непролазност. Ако није за то рођен, онда је проклет дан у који се родио човек на овој земљи. Ми смо рођени за бесмртност, и тајна Крштења није ништа друго него је примање у себе тога семена бесмртности и непролазности, семена Христовог непролазног; ништа друго него облачење у Христа, јер певамо: „Ви који сте се у Христа крстили у Христа сте се обукли“ (уп. Гал. 3, 27).
   Има ли лепше хаљине, узвишеније и чудесније, од хаљине Христове, од хаљине бесмртности у коју се облаче они који се крштавају у име Оца и Сина и Духа Светога? Ту свету хаљину и те свете венце, венце бесмртности и непролазности, бесмртне заједнице и непролазне примају и они који се венчавају у име Господње. Нисмо ли мало пре благословили наше младенце, Нена-
да и Марину, положивши венце од драгог камења на њихове главе, као што каже песник и пророк, певајући дивну песму: „Господе, Боже наш, славом и чашћу венчај их“? Слава којом се венчавају младенци није ова слава земаљска, јер није од данас до сутра, и част којом се венчавају није част којом људи чествују оне који се венчавају. Слава којом се венчавају, којом сте и ви венчани данас, Ненаде и Марина, то је вечна слава и част коју је Бог подарио онима који Њега љубе и који се сједињују у брачну заједницу у име Господње.
   У наше је време преовладала регистрација, и то је добро и корисно, и закон државни треба испунити. Али регистрација је регистрација, а Света тајна брака је светиња, призив на вечну заједницу – оне које Бог сједини, те човек не сме да разједини. Тако је Бог удесио људску природу, и једино тако може бити испоштована људска природа, и мушка и женска. Нису мушкарци прљаве крпе да се узимају и да се одбацују, нису жене рођене зато да о њих људи бришу ноге своје и да их користе ради задовољења свог инстинкта. Жена је светиња над светињама, она је мајка сродна Богомајци, она је призвана да рађа, да пуни земљу новим благодатним изданцима и да продужује род људски.
   Брачни пар се сједињује јединством неразоривим, вечним и непролазним, и то је оно у шта се венчавају они који се венчавају, и то је та слава и та част којом се венчавају и којом је Црква Божија данас венчала Ненада и Марину.
   Ништа се у Цркви не догађа случајно и све је на свој начин призив на вечни живот, на непролазни живот, на бесмртни живот; призив на узрастање које нема граница. Нема смрти за оне које примају Бога вечнога и бесмртнога у себе. Било да Га примају преко Тајне крштења, било да га примају преко Тајне венчања, било да Га примају преко Тајне примања Тела и Крви Христове, било да Га примају преко светих врлина – вере, наде, љубави, милости, свих оних Божијих врлина које су вечне као и Бог, и којима човек постаје вечан као што је Бог вечан; само што је Бог вечан по природи, а човек постаје вечан по благодати. Тај вечни живот, ту вечну силу и снагу, ту вечну славу и ту вечну част, ту бесмртност, то је оно што нам је родила Пресвета Дева, Она која се на данашњи дан преставила ка животу, а која је Мајка Живота.
   Њој, Пресветој Дјеви, која нас је обдарила тим чудесним, неизрецивим даром и која је освештала васиону утробом својом, широм од васионе, јер је сместила у себе чудеса која не може сместити васиона у себе – Њој, Богородици, Mајци нашој, нека је слава и хвала у векове
векова.
   Амин.

 Беседа изговорена на празник Успења Пресвете Богородице у селу Биоче код Подгорице,    15/28. августа, лета Господњег 2006.

 СВЕТИГОРА, Бр. 238. септембар 2014

Нема коментара:

Постави коментар