Зашто постимо пред празник Успења?

   Било би више него нетачно рећи да је много написано о празнику Успења Пресвете Богородице. Но, још мање је написано о посту који му претходи.

   Сваки православни хришћанин углавном зна због чега постоје постови уочи Васкрса и Божића. Али, иако можда зна за Успењски пост, приметно је да га неки не поштују, а да добар број њих поставља питање зашто се он пости, не разумевајући његов смисао. С обзиром на присутно неразумевање циља самог поста, добро је подсетити се на разлоге његовог утемељивања.

   Постоји схватање да треба да постимо када нешто желимо, као да сам чин поста „умилостивљује“ Бога и да Он– гледајући наше „страдање“ – бива на известан начин принуђен да услиши нашу молбу. Ништа не може бити даље од истине.

   Не угађамо Богу постом, већ плодовима поста (под условом да постимо у правилном умном настројењу, дајући милостињу и молећи се, а не само држећи дијету). Постимо, не да бисмо добили оно што желимо, већ да бисмо се припремили да примимо оно што Бог жели да нам дâ.

Циљ поста је да нас саобрази другој Марији, Лазаревој сестри, а удаљи од Марте, која се „бринула и узнемиравала за много“. Циљ поста је да нас доведе до остварења „јединог потребног“ – да нам помогне да ставимо Бога на прво место а наше жеље на друго, ако не и на последње. Као такав он служи да нас припреми да будемо оруђе Божије воље, као што је био случај са Мојсијем када је бежао из Египта и на Синајској гори, као и са постом Господа нашег у пустињи. Пост нас одвраћа од нас самих и окреће ка Богу. Успењски пост нам помаже да се уподобимо Пресветој Богородици, послушној слушкињи Божијој, која је чула Његову реч и држала је боље од било кога другог.

   Дакле, зашто постимо пред Успење? У тесно повезаној породици, чињеница да је мајка на самртном одру зауставља нормални ток живота. Ствари које су иначе важне – забава, телевизија, луксуз, личне жеље– постају неважне; живот почиње да се окреће око мајке на самрти. Исто је и са православном породицом – чињеница да је наша Мајка на самртном одру, не може (или бар не треба) да има било какав другачији ефекат него онај који смо управо споменули.

   Црква нам на молебну даје прилику да приђемо до тог самртног одра, прослављајући и умољавајући Жену која је родила Бога, сасуд нашег спасења и нашу главну заступницу пред Његовим божанским престолом. И као у земаљској породици, дневна рутина и удовољавање личним жељама треба да дођу на друго место.

   Пост у пуном смислу (уздржавање од хране, злих помисли, дела или жеља) то и постиже. Мање времена потрошено на доколицу или сличне ствари оставља више времена за молитву и размишљање о Оној која нам је дала Христа, и постала прва и највећа хришћанка.    Размишљајући о Њој и Њеном несравњивом животу, ми сагледавамо образац хришћанског живота и отелотворење Христовог одговора жени која је изјавила да је Марија блажена зато што Га је родила: Блажени су они који слушају реч Божију и држе је. Марија је то чинила боље него ико други.

   Као што је отац Томас Хопко приметио – Она је чула реч Божију и чувала је тако добро, да је од свих жена у историји баш Она била изабрана не само да чује Његову Реч, већ и да Га роди. Тако док постимо размишљајући о Њеном животу, ми се истовремено припремамо да живимо живот по угледу на Њу, а то и јесте циљ Успењског поста.

   Данило Манзук

   Аутор је чтец при храму Пресвете Богородице, Антиохијска православна архидијецеза  Северне Америке

   Са енглеског(извор: www.antiochian.org) : Милена Тејлор

   СВЕТИГОРА, бр. 218/219, септембар/октобар 2012.

   извор: www.mitropolija.com

Манастир Сопоћани

Када се уготовљавало успење

Твог пречистог тела, тада су

апостоли окружили одар,

гледајући Те са трепетом,

а посматрајући само тело

беху обузети ужасом. Петар

Ти пак вапијаше са сузама,

говорећи: О Дјево, видим Те

јасно испружену право, Жи-

воте свих, и дивим се јер се у

Тебе сладост будућег живота

усељава. Но, Пречиста, моли

се приљежно Сину и Богу

Твоме, да сачува стадо Твоје

неповређеним.

(стихира на Јеванђеље

на празник Успења)