О ЧИСТИМ ИЗВОРИМА

   Живорад Недељковић, Манастир Жича, Преображење, 2016.
   Беседа на додели награде "Жичка хрисовуља"

   Од манастира Жиче, којој се Васко Попа обраћа као делу свог бића следећим стиховима Црвена госпођо Жичо  Из мога срца излазиш, нема достојнијег места да се проговори о месту и служби поезије, о њеној издвојености и затајености. Никада нам није била нужнија свест о господству сопственог срца и о племенитом господству вере и наде које и неотелотворене корачају као неизбледива Жича у правцу своје висине и високе љубави, у једино могућем правцу, како рече Попа, зналац најдубљих тајни срца и митских завета. Имамо ли ту читљиву свест, и ако је немамо, чинимо ли шта и као појединци и као заједница да вратимо однекуд у себе дух господства које би се стопило са преко потребним самопоштовањем из кога неминовно истиче и милосрђе према другачијем. Или, ако се господство и потоња свест о њему немају одакле вратити и не могу се обновити, творимо ли отменост, племенитост по којој бисмо се познавали. И када изгледа да смо одустали од чињења, препуштени времену, уверен сам да тако само изгледа и да, иако време тече ли тече око нас и у нама, још стојимо на сувом, баш као Свети Сава у Попиној песми, као госпођа Жича у песми и на јави.

   Да нисмо на сувом, у доба кад нам пљусак општег невремена прети са свих страна, и из прошлости и из будућности, ни поезије не би било. Обилни су, међутим, докази о њеном изобиљу, о њеном ходу у правцу свога плаветнила, јер је она у својој бити и вера и нада и изнад свега, у најдубљој прозирности, молитва за спас од пропадљивости материје и духа што су у мутним историјским токовима нестали или преобликовани у шта друго за шта поезија може наћи име; кључ у језику који чува слућено и неслућено благо и пред нама затвара многа своја врата. Стојимо увек пред њима, често руку отежалих од калауза и обијачког алата; понекад залудни, посрћемо пред питањем које и непостављено учестало притиска ум: шта данас може да учини и шта чини поезија. И у најтежим вековима за овај језик, чинила је нешто, а то апстрактно нешто имало је спаситељски исход: кад је реч о одржању, знано је у ком правцу иде хвала. У сваком данас, у сваком овом трену који нас бар привидно оставља на две суве стопе тла, смемо тражити могућност да поезија изађе на конкретну разговетну чистину, макар њено чињење и не било пресудно за препознатљивост нашег трајања међу сличнима. Још би се требало сагласити о могућностима и чињењу.

   Има ли иоле јасног становишта о томе шта поезија може да чини, и ако може, треба ли да чини, о том наизглед изразито схоластичком питању. Биће да је и самој поезији свих питања и спекулација одавно преко главе. Узмимо тек да су и њена глава и њено срце одавно изустили: чиним много. Чули смо тај вапијући шапат. Поверовали му од малена, дабоме. То што је овај свет све гори, можда и најгори од исушаних, није у вези са поезијом. Да је до ње, он би био најбољи, смемо изговорити, без бојазни да ће се Лајбниц померити у свом боравишту. И мирно бисмо могли да се оканимо нагађања и вратимо стиховима да није тог сржног питања везе. У којим лавиринтима су скривене нити којима смо везани за поезију, скидају ли маске митске или стварне немани док повлаче и кидају конце и где им је циљ, слутимо ли руку која ће нам пружити повесмо да изађемо очуване душе из сопственог невидљивог лавиринта и из заједничког, белоданог.

   Постоје одговори, има их и излишних, баш као и висина које непрекидно настају и маме, али мало коју смо сами достојанствено устоличили, трезвени и благи, лишени осорности; присвајамо оно што не припада нашем бићу, мучимо га док срљамо ка сјају, иако знамо да је сунце горљиви обожавалац воска и да разложно зауставља крила. Кад она стану, следи пад из самољубља и опсењивања. Приземљење које предуго траје. Ни тада се не обраћамо поезији, као што су оскудна и наша обраћања себи у светилиштима вере. Њима се и молитвама обратимо тек кад немамо коме другом. И то је знано. Баш као што знамо да у садашњем времену испражњености и духовне пустоши, слободе има мање него је нужно треперавој души скољеној бригом за пуко претрајавање, а све је више привида на којима почивају представе о животу, невешто режиране. Изван представа, живот је приземан, сав у оловно тешким таласима тла.
   Шта да чини песник, дотакнимо се и њега и његовог живота који је јемство његовог дара и опредељења, шта чини он који плаћа високу накнаду због непоткупљивости и оданости својим стиховима, у доба када срачунатост спаја неспојиво хотећи да што више узме. Непреводив, износ накнаде није никада на песниковој расходној страни. У доба бујајућег воајеризма, песник излаже нагост своје душе и нема илузија о властитим и другим моћима, између којих зјапи амбис. Шта да чини он који творачки каже да и Жича и бољи свет из њеног срца излазе, и непосустао верује да ће његову искушеничку радост, која одређује и искуство и свест, имати ко да упамти. Премда није изгледно да ће служење језику и дарове тог служења неко применити.   Нема недоумица: опет је реч о плаћању, које песник именује као поклањање и поклоњење. Реч је о схватању саме суштине живота; песникова објава у језику је иступање човека чији живот по правилу одступа од устаљених мера и представа, песник врло често и у таквом свом видљивом животу истински не живи. Да живи, поезије зацело не би било на овом комаду тла притиснутом посрнућима која упорно настоје да га претворе у живо блато. Устрајности поезије и вере немерљиво су веће. Време тече да би се избистрили видици, чиме се појединац може продужити. Тече време, да би однекуд искрсли чисти извори. Ако ико, уверен сам да их поезија може препознати, кад већ нису препозната врела која нам неупоредиво нуди.