Дочекујемо још један Божић.
Време као да је код нас стало. Годинама преко медија слушамо о томе како нам је све боље, а ми то некако не осећамо. Као у филму „Дан мрмота“ понекад нам се чини како сваког јутра устајемо да проживимо један те исти дан пун нерешених проблема и разних а ипак тако једноличних проблема и брига.
Време природе је кружно. Кружи земља око своје осе, кружи око сунца. Смењују се доба дана, годишња доба. На нашој хемисфери дошли смо до најкраћег дана, и дани се поново пуне, сунце расте на хоризонту. Ако нас Бог поживи дочекаћемо поново пролеће, па лето...
Ипак, свесни смо да се кружењем са природом не враћамо на исту тачку. Сваке године смо још мало старији и они млади и они стари.
Долазак празника Рођења Христовог, Божић, обележава једну важну тачку историје која управо ломи доживљај времена као непрестаног кружења. Историја се рачуна на ону пре тог догађаја и после тог догађаја – најзначајнијег у историји. Шта се догодило да је могло тако драматично да преломи историју и да усмери стрелу времена ка пресудним догађајима у будућности, према крају историје? Да кружење постане само обртање око сопствене осе на усмереној према будућности стрели времена. Притом, не знамо да ли крај времена у блиској или далекој будућности. Нико то не зна.
Пре неких четврт века били смо сведоци покушаја проглашења краја историје. У међувремену, прокламовано трајно блаженство обједињеног света и макар хиљадугодишњег либералног капитализма и светске власти у дубокој сенци, уздрмано је многим догађијама. Протекле године чак и више него до сада. Све је још увек отворено, тражи нашу активност, учествовање. Време се према осећају већине нас додатно убрзало, па чак и ако нам се учини да живимо стално тај један исти или веома сличан дан. Да ли због технике која на наше животе утиче више него икад у историји и почиње да нас опасно надилази да ли због нечег другог – остаје за размишљање и промишљање.
Кад се приближи Божић увек говоримо о миру. О успорењу, тишини, тихој радости. Иако и на Божић сваке године изнова некако просто налећемо у нашем понекад заморном брзом кружењу, он ипак изгледа као ексцес у времену, нешто као изузетак, сингуларитет како би рекли научници. Кружење се за дан-два зауставља и ми се поново налазимо на почетку. Пред нама је да поново сагледамо наше животно путовање, да ако је могуће поново поставимо почетак. Да коначно постанемо бољи, паметнији, са више љубави. Нова шанса. За то нам је потребно да застанемо, размислимо, дубоко сагледамо и доживимо свет и људе око себе отвореним срцем.
Диригована хистерија која је од Божића спојеног са Новом годином на западу али и код нас направила највећи празник потрошачке цивилизације отежава нам постизање мира. Ако је нека срећа по нас православне од разлике у календарима онда је то што нам интернационална Нова година долази пре Божића. После Нове године све се утиша и лакше је могуће открити мир великог празника.
Одакле тај мир долази?
За неке долази већ од самог идиличног призора пећине у којој питоме животиње под светлошћу свећа прате догађај рођења чудесног детета у породици предобрих људи. Недалеко од пећине су прости пастири оплемењени сазнањем о неописивом догађају које им преносе анђеоске силе, а према њој су се упутили и мудраци које је високо знање покренуло да пронађу нови почетак човечанства. Изнад пећине је сјајна звезда у ведрој ноћи.
Сиромашни духом – они који немају сувишна знања да био им заклањала животне радости и туге и они, којима духа није никад довољно, први долазе у додир са невероватним. Онима у средини је нешто теже да прихвате шта се догодило те ноћи у Витлејему пре више од две хиљаде година.
А догодило се нешто што ће људе колико су више људи а мање просте функције механизованог света до краја историје испуњавати захвалношћу и надом.
Бог, Син Божији, родио се из љубави према бићима које је створио у људском телу да подели са људима искуство смртног живота. Да их научи како се може живети у нераскидивој заједници са Богом. Да на крају свог живота на земљи свима онима који ће се за Њега беспоговорно љубављу држати и испуњавати се Њиме - отвори врата ка вечности, вечној љубави која изгони страх и побеђује смрт.
Рођење Богочовека је омогућило људима да Невидљивог, Несазнатљивог, Необухватљивог могу да траже и нађу у другим људима и у самима себи. Да у ближњима и у себи пронађу клицу вечног живота, снагу за љубав која надилази смрт. Неописива је радост оних који то схвате. И нема границе њихова захвалност. Кад дајемо поклоне за Божић не угађамо ми слабостима, потребама, жељама наших ближњих, чланова наших породица и наших пријатеља. Ми исказујуемо захвалност Богу који је у свима нама и свугде око нас. Исказујемо захвалност једни другима, јер једни другима можемо помоћи да пронађемо најбоље у себи и то у својим животима остваримо. Опомињемо се на захвалност за дарове које је свако од нас рођењем добио.
И како онда да се не радујемо? Тиха нада која нас обухвата на Божић није нека психолошка последица празника. Она је за оне отвореног ума и срца чврст доказ снаге везе Бога и човека успостављене пре више од две хиљаде година.
Ко успе да сачува ту тиху и мирну наду, да сачува захвалност која надилази нашу способност да је изразимо, он ће моћи смислено да употреби дарове које је рођењем добио, моћи ће лакше да подноси животне тешкоће и – умеће да воли. А кад волимо, кад волимо до те мере да се и страх повлачи пред нашом љубављу – најсличнији смо Богу. Бог је тада с нама и у нама.
Христос се роди, драга православна браћо и сестре! Мир Божији на земљи свима! Син Божији се родио у људском телу!
Колико дубоко прихватимо ту величанствену чињеницу толико ћемо заиста бити једни другима браћа и сестре и у свима ћемо умети да видимо Бога.
Искористимо годину пред нама на најбољи начин. Ако не добацимо толико далеко колико смо желели, можда ћемо имати нову прилику и следеће године. А можда и нећемо. Али нема разлога за бригу и страх. Важно је да останемо у усмерењу личном и заједничком које полази од Рођења Христовог које сад, ето, дечије чистим срцем поново славимо. А ако ми останемо с Њим - Бог ће увек и заувек бити са нама.
ДАНАС, Божић, 2017.
ђакон Ненад Илић
Време као да је код нас стало. Годинама преко медија слушамо о томе како нам је све боље, а ми то некако не осећамо. Као у филму „Дан мрмота“ понекад нам се чини како сваког јутра устајемо да проживимо један те исти дан пун нерешених проблема и разних а ипак тако једноличних проблема и брига.
Време природе је кружно. Кружи земља око своје осе, кружи око сунца. Смењују се доба дана, годишња доба. На нашој хемисфери дошли смо до најкраћег дана, и дани се поново пуне, сунце расте на хоризонту. Ако нас Бог поживи дочекаћемо поново пролеће, па лето...
Ипак, свесни смо да се кружењем са природом не враћамо на исту тачку. Сваке године смо још мало старији и они млади и они стари.
Долазак празника Рођења Христовог, Божић, обележава једну важну тачку историје која управо ломи доживљај времена као непрестаног кружења. Историја се рачуна на ону пре тог догађаја и после тог догађаја – најзначајнијег у историји. Шта се догодило да је могло тако драматично да преломи историју и да усмери стрелу времена ка пресудним догађајима у будућности, према крају историје? Да кружење постане само обртање око сопствене осе на усмереној према будућности стрели времена. Притом, не знамо да ли крај времена у блиској или далекој будућности. Нико то не зна.
Кад се приближи Божић увек говоримо о миру. О успорењу, тишини, тихој радости. Иако и на Божић сваке године изнова некако просто налећемо у нашем понекад заморном брзом кружењу, он ипак изгледа као ексцес у времену, нешто као изузетак, сингуларитет како би рекли научници. Кружење се за дан-два зауставља и ми се поново налазимо на почетку. Пред нама је да поново сагледамо наше животно путовање, да ако је могуће поново поставимо почетак. Да коначно постанемо бољи, паметнији, са више љубави. Нова шанса. За то нам је потребно да застанемо, размислимо, дубоко сагледамо и доживимо свет и људе око себе отвореним срцем.
Диригована хистерија која је од Божића спојеног са Новом годином на западу али и код нас направила највећи празник потрошачке цивилизације отежава нам постизање мира. Ако је нека срећа по нас православне од разлике у календарима онда је то што нам интернационална Нова година долази пре Божића. После Нове године све се утиша и лакше је могуће открити мир великог празника.
Одакле тај мир долази?
За неке долази већ од самог идиличног призора пећине у којој питоме животиње под светлошћу свећа прате догађај рођења чудесног детета у породици предобрих људи. Недалеко од пећине су прости пастири оплемењени сазнањем о неописивом догађају које им преносе анђеоске силе, а према њој су се упутили и мудраци које је високо знање покренуло да пронађу нови почетак човечанства. Изнад пећине је сјајна звезда у ведрој ноћи.
Сиромашни духом – они који немају сувишна знања да био им заклањала животне радости и туге и они, којима духа није никад довољно, први долазе у додир са невероватним. Онима у средини је нешто теже да прихвате шта се догодило те ноћи у Витлејему пре више од две хиљаде година.
А догодило се нешто што ће људе колико су више људи а мање просте функције механизованог света до краја историје испуњавати захвалношћу и надом.
Бог, Син Божији, родио се из љубави према бићима које је створио у људском телу да подели са људима искуство смртног живота. Да их научи како се може живети у нераскидивој заједници са Богом. Да на крају свог живота на земљи свима онима који ће се за Њега беспоговорно љубављу држати и испуњавати се Њиме - отвори врата ка вечности, вечној љубави која изгони страх и побеђује смрт.
Рођење Богочовека је омогућило људима да Невидљивог, Несазнатљивог, Необухватљивог могу да траже и нађу у другим људима и у самима себи. Да у ближњима и у себи пронађу клицу вечног живота, снагу за љубав која надилази смрт. Неописива је радост оних који то схвате. И нема границе њихова захвалност. Кад дајемо поклоне за Божић не угађамо ми слабостима, потребама, жељама наших ближњих, чланова наших породица и наших пријатеља. Ми исказујуемо захвалност Богу који је у свима нама и свугде око нас. Исказујемо захвалност једни другима, јер једни другима можемо помоћи да пронађемо најбоље у себи и то у својим животима остваримо. Опомињемо се на захвалност за дарове које је свако од нас рођењем добио.
И како онда да се не радујемо? Тиха нада која нас обухвата на Божић није нека психолошка последица празника. Она је за оне отвореног ума и срца чврст доказ снаге везе Бога и човека успостављене пре више од две хиљаде година.
Ко успе да сачува ту тиху и мирну наду, да сачува захвалност која надилази нашу способност да је изразимо, он ће моћи смислено да употреби дарове које је рођењем добио, моћи ће лакше да подноси животне тешкоће и – умеће да воли. А кад волимо, кад волимо до те мере да се и страх повлачи пред нашом љубављу – најсличнији смо Богу. Бог је тада с нама и у нама.
Христос се роди, драга православна браћо и сестре! Мир Божији на земљи свима! Син Божији се родио у људском телу!
Колико дубоко прихватимо ту величанствену чињеницу толико ћемо заиста бити једни другима браћа и сестре и у свима ћемо умети да видимо Бога.
Искористимо годину пред нама на најбољи начин. Ако не добацимо толико далеко колико смо желели, можда ћемо имати нову прилику и следеће године. А можда и нећемо. Али нема разлога за бригу и страх. Важно је да останемо у усмерењу личном и заједничком које полази од Рођења Христовог које сад, ето, дечије чистим срцем поново славимо. А ако ми останемо с Њим - Бог ће увек и заувек бити са нама.
ДАНАС, Божић, 2017.
ђакон Ненад Илић
Нема коментара:
Постави коментар