Слава на висинама Богу, и на земљи мир, међу људима добра воља!
Данас је рођење Сина Божијег, чија нас је успомена окупила у овом светом храму, хор анђела је пропратио ту бескрајну радост дивном пјесмом. Пјесма исказује пророчку објаву службе Христове. То је програм рада очекиваног Спаситеља свијета. То је позив човјеку, који је био изгубио мир. Из душа човјечијих био се иселио мир. Распаљене таштим, пустим жељама гораху оне у паклу егоизма и идолопоклонства. Земља је постала „уска сфера безумног метежа“. Човјечанство не одаваше славу јединоме Богу на висинама, на земљи владаше ужа-
сни крвави рат, а међу људима зла и наопака воља. Човјечанство је вапило за спасењем, и спасење је дошло у лицу новорођеног витлејемског Дјетета. Анђели објављују ту вијест величанственим пјевањем. Скромни пастири витлејемски први су чули анђелску химну. Њиховим чистим душама су прионуле свете ријечи. Са радошћу отишли су на поклоњење великом Младенцу
Чудо и запрепашћење: Син Божији у биједној тјескобитој пећини Витлејемској. Нијесу Њега увили у свилу и кадифу, нијесу Га љуљали у златној колијевци – та јасле су биле Његова колијевка, а оштра слама његови повоји. И Он, рођен у пећини, ни доцније не тражи златне кочије или сјајну пратњу. Штавише Он ни „главу своју уморну нема гдје да склони“. Не, али Он и не тражи склоништа тијелу, већ тражи „једино на потребу“ – склониште духу.
Христос нам је овим дао узвишен примјер живота, показао нам и открио да материјално благо није сврха живота.
Свијет, пак, није пошао стопама Христовим. Човјек се одрекао Христа. Изгубио је Христово обличје. Још је само задржао име Христово. Христови ученици постали су ученици савременог модернизма. Шта је савремени модернизам? То је празна ријеч без садржине.
Човјек ратује против Христа, а свјетски модернизам против обиља благодати; против истине, против смисла живота, за празну ријеч без садржине. Како је сујетна наша трка за свјетским благом! Како је ништавна наша брига за добрим свјетским мишљењем! И с колико је жртвовања све то скопчано. Та ми и живот жртвујемо за свјетско благо. А свјетско благо лопови краду и црви подгризају. Руше нам склоништа тијелу. А ако немамо другог склоништа? Онда? Онда смо бескућници.
Христос није имао склониште тијелу. Али Он није био бескућник. Не. Он је имао склониште, склониште духу, склониште које „сав страшни простор обузима“, склониште бескрајне љубави према човјечанству.
Томе тихоме склоништу и пристаништу душа, Христос и нас зове. Одазовимо се Христу и пођимо за Њим. Одморимо уморне душе у Исусовој великој религиозној души. Дјелајмо склониште вјечно, непропадљиво на небесима. Нека нам дође помоћ Исусова и даривање Светога Духа с висине. Данашњи празник свете успомене Христовог рођења нека нам
буде символ и залога љубави према Исусу и према ближњем. Амин.
7. јануар 1931. год.
Преузето из: „Свештеномученик Лука Вукмановић – Сабрана дјела“, Светигора, 2002.
СВЕТИГОРА, бр.242, Божић, 2015.
извор: www.mitropolija.com
Данас је рођење Сина Божијег, чија нас је успомена окупила у овом светом храму, хор анђела је пропратио ту бескрајну радост дивном пјесмом. Пјесма исказује пророчку објаву службе Христове. То је програм рада очекиваног Спаситеља свијета. То је позив човјеку, који је био изгубио мир. Из душа човјечијих био се иселио мир. Распаљене таштим, пустим жељама гораху оне у паклу егоизма и идолопоклонства. Земља је постала „уска сфера безумног метежа“. Човјечанство не одаваше славу јединоме Богу на висинама, на земљи владаше ужа-
сни крвави рат, а међу људима зла и наопака воља. Човјечанство је вапило за спасењем, и спасење је дошло у лицу новорођеног витлејемског Дјетета. Анђели објављују ту вијест величанственим пјевањем. Скромни пастири витлејемски први су чули анђелску химну. Њиховим чистим душама су прионуле свете ријечи. Са радошћу отишли су на поклоњење великом Младенцу
Чудо и запрепашћење: Син Божији у биједној тјескобитој пећини Витлејемској. Нијесу Њега увили у свилу и кадифу, нијесу Га љуљали у златној колијевци – та јасле су биле Његова колијевка, а оштра слама његови повоји. И Он, рођен у пећини, ни доцније не тражи златне кочије или сјајну пратњу. Штавише Он ни „главу своју уморну нема гдје да склони“. Не, али Он и не тражи склоништа тијелу, већ тражи „једино на потребу“ – склониште духу.
Христос нам је овим дао узвишен примјер живота, показао нам и открио да материјално благо није сврха живота.
Човјек ратује против Христа, а свјетски модернизам против обиља благодати; против истине, против смисла живота, за празну ријеч без садржине. Како је сујетна наша трка за свјетским благом! Како је ништавна наша брига за добрим свјетским мишљењем! И с колико је жртвовања све то скопчано. Та ми и живот жртвујемо за свјетско благо. А свјетско благо лопови краду и црви подгризају. Руше нам склоништа тијелу. А ако немамо другог склоништа? Онда? Онда смо бескућници.
Христос није имао склониште тијелу. Али Он није био бескућник. Не. Он је имао склониште, склониште духу, склониште које „сав страшни простор обузима“, склониште бескрајне љубави према човјечанству.
Томе тихоме склоништу и пристаништу душа, Христос и нас зове. Одазовимо се Христу и пођимо за Њим. Одморимо уморне душе у Исусовој великој религиозној души. Дјелајмо склониште вјечно, непропадљиво на небесима. Нека нам дође помоћ Исусова и даривање Светога Духа с висине. Данашњи празник свете успомене Христовог рођења нека нам
буде символ и залога љубави према Исусу и према ближњем. Амин.
7. јануар 1931. год.
Преузето из: „Свештеномученик Лука Вукмановић – Сабрана дјела“, Светигора, 2002.
СВЕТИГОРА, бр.242, Божић, 2015.
извор: www.mitropolija.com
Нема коментара:
Постави коментар