Translate

02. март 2016.

“Химна малом добру“- поука о Недељи Месопусној

   “Химна малом добру“- поука о Недељи Месопусној
.
   Архимандрит Јован (Крестјанкин)
   Х И М Н А  М А Л О М  Д О Б Р У

   Вера без дела је мртва (Јак. 2, 26)

   Живот нам је дат за добра дела (руска народна пословица)

   Многи људи мисле да је врло тешко живети по вери и испуњавати вољу Божију, иако је то у ствари лако. Потребно је само обратити пажњу на ситнице и старати се да се уздржимо од зла у најмањим и најлакшим стварима. Ово је најправилнији и најједноставнији начин да се уђе у духовни свет и приближи Богу. Човек обично мисли да Творац тражи од њега велика дела и да Јеванђеље поставља као услов вере крајње човеково самопожртвовање, уништавање његове личности итд. Човек се тако боји од овога, да се почиње плашити да се било чиме приближи Богу и „крије се“ (склања се), не желећи чак ни да се удубљује у Реч Божију. „Не могу никако учинити нешто велико за Бога, зато је боље да се држим по страни од духовног света и не мислим о вечности, и живим како се уобичајено живи.“
   Код улаза у религиозну област постоји некаква хипноза „великих дела“: требало би учинити неко велико дело или не чинити ништа. И тако људи не чине никакво дело за Бога и за своју душу! Зачуђујуће је да што је човек више предан ситницама живота, тим мање управо у ситницама не жели да буде поштен, чист и веран Богу. Међутим, кроз правилан однос према „ситницама“ мора проћи сваки човек који жели да приближи Царству Божијем.
   Овде се управо крије и сва тешкоћа религиозних путева човека. Обично он хоће да уђе у Царство Божије потпуно неочекивано за себе, магијски-чудесно, или пак по праву, кроз неки велики подвиг. Но, ни једно ни друго није истинско налажење вишег света. Човек не улази код Бога магијски-чудесно, остајући туђим на земљи интересима Царства Божијег и светле вечности, не купује вредности Царства Божијег неким својим спољашњим поступком, ма колико велики био овај поступак. Добра, света дела су потребна за привијање човеку вишег живота, светле воље, жеље за добрим, психологије небесне, срца чистог и праведног.
   А управо кроз мала дела, свакодневне уобичајене поступке се све ово може привити и укрепити у човеку. Мали добри поступци представљају воду на цветићу људске личности. Потпуно је непотребно и необавезно да се на жедан цветић излива море воде. Може се излити пола чаше, и то ће за живот цветића имати већ велики значај. Потпуно је непотребно гладном човеку и дуго гладујућем да поједе брдо хлеба, – довољно ће бити неколико кришки и његов организам ће већ живнути.
   Сам живот даје задивљујуће примере важности малих ствари. У медицини, која увек има посао са малим строго ограниченим количинама лекарских материја, постоји још читава хомеопатска наука, која признаје само потпуно мале лекарске величине услед тога што наш организам прерађује изванредно мале количине вредних за њега материја, задовољавајући се њима, ради подржавања и развијања свог живота.
   Требало би задржати пажњу сваког човека на сасвим малим, врло лаким за њега и при томе неизмерно потребним стварима.
   Истину, истину вам говорим, и ако неко напоји једнога од ових малих само чашом студене воде у име ученичко, неће му плата пропасти (Мт. 10, 42). У овој речи Господњој је изражавање важности малог добра. Чаша воде није много. Палестина у време Спаситеља је била процветала, орошена (влажна) земља, и чаша воде је била нечим врло малим, али свакако практично вредно у то време, када су људи путовали већином пешке. Но, Господ се не ограничава указивањен на малу чашу хладне воде. Он још каже, да се она даје у име ученичко. Ово је значајан детаљ… На њему се треба с пажњом задржати.
   Најбоље творење свега у животу – јесте творење у име Христово. Благословен је долазећи, у било ком смислу, у име Христово. Име Христово придаје свим стварима и поступцима вечну вредност, ма колико мали били ти поступци. И пожртвована људска љубав, на којој увек лежи одговор љубави Христове, чини значајном и драгоценом сваку реч, сваки гест, сваку сузу, сваки осмех, сваки поглед човеков. И управо овде Господ јасно каже, да чак не у име Његово, него само име Његовог ученика учињено мало добро јесте већ велика вредност у вечности. У име ученичко, то је граница везе са Његовим Духом, Његовим делом, Његовим животом.
У сваком општењу људском мора бити неизоставно дух добри, Христос, било у очигледном Његовом јављању или скривеном.
   У име ученичко – то је први степен општења са другим човеком у име Самог Господа Исуса Христа. Многи, који још не познају Господа и чудесно општење у име Његово, већ имају међу собом ово несебично, чисто општење људско, које их приближава Духу Христовом. И на овом првом ступњу добра, о коме је Господ рекао као о давању чаше хладне воде само у име ученика могу стајати многи. Боље рећи – сви. Такође, правилно је схватити ове речи Христове буквално, и тежити да се помогне сваком човеку. Ниједан тренутак оваквог општења неће бити заборављен пред Богом, као што ниједан врабац неће бити заборављен пред Оцем Небеским (Лк. 12, 6).
   Спасење људи је у томе, што се они могу привити стаблу вечног Дрвета Живота кроз најситнији поступак добра. Дивљем јаблану је потпуно непотребно калемити читаво стабло питомог јаблана. Довољно је узети мали пелцер (петељку) и привити га на једну од грана дивљаке. Да би тесто нарасло није потребно сипати у њега читаву посуду са квасцем, већ је потребна само мала његова количина. Исто је и са добром. Најмање може произвести огромно дејство. Ето зашто не треба пренабрегавати ситнице у чињењу добра и говорити себи: „Не могу да учиним велико добро – зато се нећу бринути ни за какво добро.“
   Колико је најмање добро корисно за човека, може се неоспориво доказати из тога, да је најмање зло неизмерно штетно за њега. Ако нам је запала трунка у око, оно већ ништа не види, сузи, и тада је чак тешко гледати и другим оком. Мало зло, допало као трунка у око душе, већ одмах изводи човека из поретка правилног живљења. Ситно добро: извадити себи или другом човеку трунку из ока телесног или душевног – али ово је добро без кога се не може живети.
Заиста је мало добро чак неопходније човеку, него ли велико. Без великог могу проживети људи, а без малог не могу. Људи не пропадају од недостатка великог добра, него управо од недостатка малог добра. Велико добро је само кров, који је подигнут на зидовима-циглама малог добра.
   Мало, лако добро је оставио на земљи Творац за човека, узевши све велико на Себе. И онај ко твори мало, кроз тога Сам Творац твори велико. Наше мало Творац чини Својим великим. Јер наш Господ је Творац, који је из ничега стварио све, тим више од малог може створити велико. Но, чак и малом покрету увис супротстављају се ваздух и земља. Сваком, чак и најмањем и најлакшем добру противи се инерција (учмалост) људска. Ову инерцију је Спаситељ поменуо у врло краткој причи: и нико ко је пио старо вино неће одмах новога; јер вели: старо је боље (Лк. 5, 39).
   Управо ово убеђење, да је старо, познато и уобичајено стање увек боље од новог, непознатог, својствено је сваком непросветљеном човеку. Само онај који је почео да узраста, ступивши на пут глади и жеђи за правдом Хриством и духовно осиромашивши (смиривши се) престаје да жали своју учмалу жабокречину, непомичност својих добијених у животу и животом загрејаних гнезда. Тешко је људе отргнути од онога на шта су навикли. Овим они себе, можда у основи чувају од необуздане дрскости зла.
    Кроз мало, лако учињено дело, човек се привикава на добро и започиње да му служи од срца, искрено, и кроз ово улази у атмосферу добра, пушта корене свог живота у ново тле, тле добра. Корени људског живота се лако прилагођавају овом тлу добра и ускоро не могу више живети без њега. Тако се спасава човек: од малог долази велико. Верни у малом, показују се, верни у великом (Лк. 16, 10).
   Оставите по страни сва расуђивања: је ли дозвољено или није убијање милиона људи, жена, деце и стараца, па покушајте да пројавите своје морално осећање у ситницама: не убијте ниједном личност вашег ближњег ни речју, ни алузијом, ни гестом.
Не гневите се због ситница на брата свога ни за што (Мт. 5, 22), не говорите у свакодневној комуникацији неправду своме ближњем. Ситнице, глупости, испразности, али покушајте да ово испуните и увидећете, шта ће из тога произаћи.
   Тешко је ноћу молити се. Но, удубљујте се ујутро, ако не можете кући, онда бар идући ка месту своје службе, и мисао је ваша слободна да се удубљује у „Оче наш“. И нека у срцу вашем одјекну речи ове кратке молитве. И ноћу предајте себе од свег срца у Руке Небеског Оца. То је сасвим лако.
   И подајте, подајте чашу хладне воде свакоме, ко вам је затражи; подајте чашу напуњену најпростијим састрадавањем сваком човеку, коме је оно потребно. Овакве воде има на сваком месту и то – целе реке, – не бојте се да ће пресушити, – захватите за свакога по чашу.
Дивни путу МАЛИХ ДЕЛА, појем ти химну! Окружујте људи себе, опојасавајте се малим делима добра – ниском, простих, лаких, ништа нас не коштајућих добрих осећања, светлих мисли, речи и дела. Оставимо велико и тешко. Оно је за све, који га воле, а не за нас, који још нисмо заволели велико. Господ је милошћу Својом припремио, разлио свуда, као воду и ваздух, малу љубав. Ова мала, али непрестана љубав је неугасиво кандило Богу у храму душе. Она је тихо дисање без кога нема живота.

                                                    Превео: Небојша Ћосовић

   Извор: Миссионерский Листок 71б
   Свято-Троицкая Православная Миссия
   Холy Тринитy Ортходоџ Миссион
   466 Фоотхилл Блвд, Боџ 397, Ла Цанада, Ца 91011, УСА
   Редактор: Епископ Александр (Милеант)
   (малyе_дела.доц, 03-15-98)
   эл. страницы:  http://www.fatheralexander.org
   извор: eparhija-zicka.rs

Нема коментара:

Постави коментар