ДАВАЊЕ

                                         
Првог дана пролећа,
Зима беше већ`ма прошла
Плавоока Марија је
На службу у Цркву пошла.

Њена мајка спремила је
Питу да послужи ,
Верни народ након службе
Што се увек дружи.

Мирисала пита тако
У ауту путем целим.
„ Е, да знате“, вели Мара,
„ни с`ким нећу да је делим“.

Дошла је до цркве мале 
И на служби она била,
Даровима, Светим пришла,
С радошћу се причестила.

Тимотеј јој отац стави
У ручицу нафорице,
Па се Мари озарило
Њено љупко, дечје лице.

Након Свете Литургије
На столу се нађе пита.
„Има ли за мене парче?“,
Тимотеј је отац пита.

„Нема“, каза Мара кратко,
А оцу се смеши брк,
Подсети је кад је пришла
По нафору све у трк.

„ Нафору ми ниси дао“,
Каза оцу она тада,
„ Ни ја теби не дам питу,
Па смо онда „квит“ ми сада“.

И она би тако мала 
У ту причу веровала
Да тренутак баш тај није
Њена тетка усликала.

Кад порасте, њу ће фотка
На давање да подсећа,
У давању лежи радост
У њему се крије срећа.


Четворогодишњој братаници Марији
од тетке Неле Мечанин, Чачак, 21.03.2016.

Манастир Вазнесење, 20.3.2016.