Translate

29. март 2016.

СРБИН У РАЈУ

Умре један Србин, не зна се од чега,
Али Господ прими у насеља њега,
И рече му Господ: „О љубазни сине!
Доспео си, ево, у рајске висине.
Ево овде има блага свакојака,
И учених људи, и добрих јунака.
Нек те, дакле, брига и туга не гуши,
Но слободно ишти што ти драго души.“
А Србин ће њему: „О Господе јаки!
Ја бих жељно иско новина ма каки’,
У којима пише шта ли доле раде,
Какве нове сплетке пред изборе граде?“
Окрете се Господ анђелима редом,
И затресе тужно својом главом седом:
„Подајте му – рече – а шта друго знамо?
Та то један Србин и разуме само.“
   Војислав Илић рођен је у Београду 20. априла 1862. године. Песник, син песника Јована Илића, Војислав је проживео кратак и тежак живот. Болешљив још од детињства, он је слабо марио за учење. Школу је напустио после трећег разреда гимназије због слабог успеха. Касније је на своју руку похађао предавања у Великој школи, активно учествовао у књижевном и политичком животу студентске омладине, али испите није полагао. Његовом образовању је помогло што му је дом био стециште књижевника и песника. Ту је упознао Ђуру Јакшића, те се касније и оженио једном од Јакшићевих кћери.
   У животу у многоме је делио судбину других писаца свог времена. Иако је писао кратко време, свега петнаестак година, оставио је обимно и разноврсно дело. За живота је објавио три збирке песама (1887, 1889, 1892), којима треба додати велики број песама расутих по часописима и заосталих у рукопису. Неколико слабих прозних покушаја показују да је Војислав, слично Бранку и Змају, био првенствено песник, да је умео добро писати само у стиху.
   Илић је у српском песништву извршио одлучан раскид с романтизмом. У неким песмама он је био гласник напредних идеја свог доба, оштар критичар друштвених и политичких изопачености. Али, његова поезија, гледана у целини, супротна је духу тенденциозне књижевности за коју се залагао програмски реализам. Својим естетизомом и формализмом Илић је отворио пут друкчијој поезији, поезији којој је подједнако страна оријентација реалиста на обичну стварност и захтеви идеолога за укључивање књижевности у друштвене и политичке борбе, поезији у којој је најважнији моменат брига за саму себе, за своје властито уметничко биће.
   Умро је у Београду 22. јануара 1894. године.

Нема коментара:

Постави коментар