Translate

03. јун 2016.

ЗАШТО ВЕРОНАУКА?

   Др Душан Т. Батаковић
   директор Балканолошког института САНУ

   Добро осмишљени програми, без превеликих додатних обавеза, са много рада на терену и примерима из свакодневног живота, учиниће веронауку важном саставницом живота нових генерација које ће, с Божјом помоћи покренути један широк духовни препород какав је потребан нашем народу, често поколебаном у својој вери, уздрманом у свом идентитету и без поверења у будућност.
      Без познавања Старог и Новог Завета, као што је познато, немогуће је разумети нашу јудохришћанску цивилизацију, која је у последња два миленијума угаони камен наше европске културе, основни оквир наше духовности, наше уметности, књижевности и традиције. Нема књижевног, уметничког или политичког дела које се, у распону од раног средњег века па најмање до краја 19. Столећа, може разумети без доброг познавања симболике хришћанства, садржаја његових духовних поука, и мученичког Христовог пута ка васкрснућу.

   Огромна духовна традиција која је настајала дуже од једног миленијума била је уткана у сва морална начела на којима су почивали друштвени односи. У случају нашег народа, црква је, у доба стране доминације преузела многе народоносне и управљачке функције, попуеавајући својим радом, одсуство државне самосталности и политичког вођства. Да вера данас није само део традиције и нашег идентитета, показују дела великих духовника, подвижника и светаца, који су, заједно са лаицима надахнутих Божјом промисли, суштински одредили историјски пут српског народа. Од Светога Саве до Светога Владике Николаја у нашем веку, духовни и народни пут су се састајали и допуњавали, да би, сваки пут кад би дошло до одвајања, настала нека велика невоља. Историјски пут православља, Александра Шмемана добро је указао на суштинску повезаност православних народа и њихове вере, док је наша историјска наука, таква знања, са много скрупулозних истраживања, временом преточила у поуздана научна знања.
   Као предавач на предмету „Увод у историјске студије“ на Филозофском факултету у Београду, инсистирао сам да сваки студент прве године историје обавезно прочита грчке митове и Библију, како би имао пуздане темеље у разумевању сложених историјских процеса. Већина студената тада  није знала да је Марија име Богородице, а Ана њене мајке, а да су имена Луке, Марка, Матеја и Јована, имена Христових ученика који су саставили св. Јеванђеља. Многи су мислили да су то историјска имена из наше прошлости, као што су Милица или Душан, а за сваког Лазара су мислили да је везан искључиво за домаћег светитеља, косовског страдалника и мученика. Мало ко је знао да је Мисир старо име Египта, а да је Св. Јован Крститељ Христов рођак. Почињало се, дакле, од нуле, и требало је доста стрпљења и рада да студенти савладају основне параметре цивилизације којој припадају. Упркос повременим отпорима и примедбама, студенти би после испита отишли богатији за драгоцена знања из историје религије, јер су, уз Библију, Историјски пут православља, добијали као додатну, али обавезну литературу. Већ на следећим годинама када су слушали предавања из историје средњег века и историје Византије, њихови професори били су пријатно изненађени степеном њиховог познавања основа хришћанства и способношћу да препознају цитае из Св. Писма у историјским изворима, као и да схвате духовне оквире појава и процеса који су се на тим часовима изучавали.
   Поменути примери, свакако, показују да су оваква знања потребна и другима, а не само студентима историје и сродних наука које се не могу разумети без познавања Св. Писма и светоотачког наслеђа. Ова знања, у комбинованој форми веронауке и историје религије потребна су нашој деци и то још од основне школе; најпре да стекну основно познавање хришћанског морала на којем су засноване модерне, здраве породице, а да затим, када ступе у неку од цркава, њен простор не осећају као непознати терен са неразумљивом симболиком фресака и икона, са неразумевањем смисла Литургије и Причешћа, или да на храм Божији гледају као споменик културе, него да у свој пуноћи осете благодати наше вере и упију непролазне поруке из општег хришћанског и нашег духовног наслеђа.
   Веронаука, ни када је била обавезна, до Другог светског рата, није увек досезала ове високо постављене циљеве јер је зависила од квалитета наставе и посвећености вероучитеља, катихете, да поруке хришћанске вере приближи младим слушаоцима. Ипак, већи део школске омладине, имао је могућност да добро упозна основе хришћанске вере и кроз њих разуме нашу духовну баштину, нашу народну епику и њене поруке. У судару са лаичким концептом друштва, веронаука није била апсолутни победник али је остала прибежиште онима који су вапили за духовним знањима и настојали да воде живот у складу са освештаним хришчанским начелима.
   Одсуство веронауке из школских програма после успостваљања комунизма у Србији наметнутог тенковима Црвене армије у октобру 1944, негативно се одразило на општу културу и знање више нараштаја који су, прихватајући, кроз пропаганду и школски систем, све предрасуде из комунистичке пропаганде, у нашем верском наслеђу видели само једу негативну појаву, обележену конзервативним схватањима и мрачном заосталошћу, ограниченом верски дефинисаним системом мишљења. С друге стране они који се, упрос забранама и казненим мерама власти нису одрицали свога хришћанског наслеђа често су се, у страху од политичких осуда и пратећих правних санкција, ограничавали само на традицијски аспект наше православне вере и њене локалне особености, везане за славске и друге обичаје, карактеристичне за српско друштво.
   Још од побуне косовских Албанаца 1981, и спремности Цркве да стане у заштиту нашег угроженог народа у јужној српској покрајини, број православних верника који су нагрнули у цркве за велике верске празнике био је неонично велики, али се и даље мало знало о суштини вере, о молитви, Литургији и Причешћу, о Цркви као Телу Христовом... После коначног слома комунизма, почетком 1990-их, и победе демократских снага, у освит 21. века, обнова духовног живота у нашем народу заживела је у ширим оквирима него што се могло очекивати. Велики број новокрштених није пратило и адекватно познавање вере, којој се оданост, још увек за многе, приказивала духовном посвећеношћу, али без пуног разумевања пуног живота у Цркви. Увођењем веронауке као изборног предмета у демократској Србији ипак је било значајан искорак у правцу бољег разумевања хришћанске вере и поука православља за нове нараштаје који су у свет претерано секуларног садржаја, улазили без оптерећења комунистичке пропаганде.
   Бескрајне расправе, које се и данас воде о предностима и манама веронауке у школама, за мене су више последица полувековне насилне секуларизације српског друштва под комунистичком диктатуром Ј. Б. Тита и његових наследника, него што су мотивисане стварним проблемима. Још се нигде, колико ми је познато, није показало да је учење веронауке, уведено у Србији 2001. Донело било коме било какву штету, нити да је било некаквих злоупотреба или лошег утицаја по школску омладину различитог узраста. Напротив! Углед блаженопочившег Патријарха Павла додатно је ојачао углед наше Цркве, а његове су духовне поуке, једноставне, пријемчиве и опомињуће, биле окрепљујуће за духовни живот народа већ дуго одвојеног од властите вере, а жедног духовних знања.
   Из свих сазнања до којих се из разних средина могло доћи, корист од верске наставе у школама углавном је била вишестурка, док се показала неоцењиво вредном свуда где су вероучитељи добро и одговорно радили свој посао. Данашњи проблеми са веронауком пре су, како се чини, у недостатку довољно оспособљених вероучитеља спремних и способних да заинтересују ђаке за материју коју изучавају, него што је споран предмет који предају. Веронауку, стога не треба укидати, него је непрестано допуњавати: боље припремити одговарајуће програме, одстарнити недовољно мотивисане и школоване вероучитеље који осим знањем и хришћанском љубављу, својим ђацима морају импоновати властитим примером. Веронауку, такође треба уклопити и са учењем историје религије, како би се, у духу хришћанске љубави и толеранције, једновремено сазнало и како друге вероисповести гледају на божанску природу и друге аспекте вере.
   Добро осмишљени програми, без превеликих додатних обавеза, са много рада на терену и примерима из свакодневног живота, учиниће веронауку важном саставницом живота нових генерација које ће, с Божјом помоћи покренути један широк духовни препород какав је потребан нашем народу, често поколебаном у својој вери, уздрманом у свом идентитету и без поверења у будућност.


   ПРАВОСЛАВЉЕ, бр. 1181, 1.6.2016.

Нема коментара:

Постави коментар