КОСОВСКИ ЗАВЕТ, ОПЕТ И ОПЕТ
У петнаестом веку Срби су после славе моћних и светих Немањића остали без државе.
Требало је под туђом, нехришћанском влашћу сачувати народ кога је Свети Сава заветовао Христу.
Највећу битку коју је пред пад у вишевеково ропство водио, српски геније претворио је у темељно посрбљени превод Новог Завета. У тумачењу догађаје непосредно пре, за време и после Косовске битке појавила се српска Тајна вечера, појавио се српски Јуда, појавила се велика добровољна жртва за чување везе Небеског и земаљског, у ствари појавио се народ - Христос предвођен својим Светим кнезом, појавио се посебни Српски Завет.
Можда је то био једини начин да српски народ сачува, своје име, свој идентитет: А у центру свог идентитета своју хришћанску веру. Истина исповедану и прихваћену на сасвим посебан начин. Само тако су у време у које је било мало очуваних цркава и недовољно рукоположених свештеника, сви српски очеви могли да постану свештеници, а свака кућа преко своје крсне славе место освећења хлеба и вина. Ако не место служења пуне Литургије,а оно место чувања сећања на "Летурђију".
Кад је сазрело време Српски народ под заставом Кнеза Лазара и Видовдана дошао је поново до своје слободе и до своје државе.
Црква као његова духовна, идентитетска кичма, учествовала је и у прављењу нове државе. Обнављани су храмови дошколовани и школовани су нови свештеници. Звона су су временом зазвонила по свим српским крајевима.
Међутим, јеванђелску слику Косовске битке преузели су националисти по новом европском калупу и почели полако да је мењају. Да релативизују њене хришћанске елементе. Навикли на то да су у ванредним околностима сви свештеници, уосталом у ванредним околностима свака крштена душа има право да крсти некрштеног, Срби су истина своју цркву поштовали, али нису у њу унели више снаге и памети него што је било неопходно за очување континуитета. Породична Крсна Слава остала је важнија од Свете Литургије.
Националисти су успешно користили Српско јеванђеље за вођење народа кроз нове велике подвиге. Међутим, предуго релативизовање везе између Косовске битке и Свете Литургије и умор настао због скорашњих објављених и необјављених пораза вођених под заставом Косовског завета, довео је Србе до потпуне збуњености и беспомоћности. Наш симбол и наш завет почели су да раде против нас самих.
Има се утисак да су пред нама Србима сад само два пута.
Један је да се како знају и умеју ослободимо Косовске битке као идентитетске основе, извора и провере свих вредности, а та операција није нимало лака - јер се не ради о референдумским одлукама (ту су укључени и преци и потомци и дубоки слојеви заједничке националне свести, идентитета без кога може да остане неки мртав а жив зомби-народ).
Други пут је да вратимо пун хришћански смисао нашег највећег символа. Да га ослободимо привремених и наменских наноса. Заправо да се определимо као народ да наставимо Косовску битку новим а старијим средствима. Да постанемо неупоредиво активнији хришћани, да не остављамо Цркву само професионалцима који ће "да се моле за нас". Да на паметан начин оживимо свештеничко призвање свих нас које памтимо у оквиру националног кода, без анархије у коју нас уводи не-духовна демократија.
Да немогућу битку са силама света наставимо у духовној и културној зони, а да "земаљске бриге" посветимо домаћинском хришћанском старању о земљи коју смо наследили, да је поново ослободимо и вратимо јој достојанство.
Како се за то молио и моли Свети Николај Српски
"Господе Боже милостиви
Опрости нама Србима грехе наше,
Поврати нам слободу, и
Дај нам снаге да у слободи прославимо
Тебе као никада и нико.
Амин"
Сви који још увек осећају тежину Српског Завета знају који пут треба да изаберу. Он није лак и тражи много креативности, али кад се свим срцем изабере ништа није немогуће.
Срећан вам Видовдан!
Ненад Илић
У петнаестом веку Срби су после славе моћних и светих Немањића остали без државе.
Требало је под туђом, нехришћанском влашћу сачувати народ кога је Свети Сава заветовао Христу.
Највећу битку коју је пред пад у вишевеково ропство водио, српски геније претворио је у темељно посрбљени превод Новог Завета. У тумачењу догађаје непосредно пре, за време и после Косовске битке појавила се српска Тајна вечера, појавио се српски Јуда, појавила се велика добровољна жртва за чување везе Небеског и земаљског, у ствари појавио се народ - Христос предвођен својим Светим кнезом, појавио се посебни Српски Завет.
Можда је то био једини начин да српски народ сачува, своје име, свој идентитет: А у центру свог идентитета своју хришћанску веру. Истина исповедану и прихваћену на сасвим посебан начин. Само тако су у време у које је било мало очуваних цркава и недовољно рукоположених свештеника, сви српски очеви могли да постану свештеници, а свака кућа преко своје крсне славе место освећења хлеба и вина. Ако не место служења пуне Литургије,а оно место чувања сећања на "Летурђију".
Кад је сазрело време Српски народ под заставом Кнеза Лазара и Видовдана дошао је поново до своје слободе и до своје државе.
Међутим, јеванђелску слику Косовске битке преузели су националисти по новом европском калупу и почели полако да је мењају. Да релативизују њене хришћанске елементе. Навикли на то да су у ванредним околностима сви свештеници, уосталом у ванредним околностима свака крштена душа има право да крсти некрштеног, Срби су истина своју цркву поштовали, али нису у њу унели више снаге и памети него што је било неопходно за очување континуитета. Породична Крсна Слава остала је важнија од Свете Литургије.
Националисти су успешно користили Српско јеванђеље за вођење народа кроз нове велике подвиге. Међутим, предуго релативизовање везе између Косовске битке и Свете Литургије и умор настао због скорашњих објављених и необјављених пораза вођених под заставом Косовског завета, довео је Србе до потпуне збуњености и беспомоћности. Наш симбол и наш завет почели су да раде против нас самих.
Има се утисак да су пред нама Србима сад само два пута.
Један је да се како знају и умеју ослободимо Косовске битке као идентитетске основе, извора и провере свих вредности, а та операција није нимало лака - јер се не ради о референдумским одлукама (ту су укључени и преци и потомци и дубоки слојеви заједничке националне свести, идентитета без кога може да остане неки мртав а жив зомби-народ).
Други пут је да вратимо пун хришћански смисао нашег највећег символа. Да га ослободимо привремених и наменских наноса. Заправо да се определимо као народ да наставимо Косовску битку новим а старијим средствима. Да постанемо неупоредиво активнији хришћани, да не остављамо Цркву само професионалцима који ће "да се моле за нас". Да на паметан начин оживимо свештеничко призвање свих нас које памтимо у оквиру националног кода, без анархије у коју нас уводи не-духовна демократија.
Да немогућу битку са силама света наставимо у духовној и културној зони, а да "земаљске бриге" посветимо домаћинском хришћанском старању о земљи коју смо наследили, да је поново ослободимо и вратимо јој достојанство.
Како се за то молио и моли Свети Николај Српски
"Господе Боже милостиви
Опрости нама Србима грехе наше,
Поврати нам слободу, и
Дај нам снаге да у слободи прославимо
Тебе као никада и нико.
Амин"
Сви који још увек осећају тежину Српског Завета знају који пут треба да изаберу. Он није лак и тражи много креативности, али кад се свим срцем изабере ништа није немогуће.
Срећан вам Видовдан!
Ненад Илић
Нема коментара:
Постави коментар