Постоји афоризам који гласи да иза успешног мушкарца увек стоји снажна (успешна) жена. На овом свету не постоји стопостотни коефицијент корисног дејства и свако правило има изузетак. Али је ова реченица у целини врло животна, оправдава је чињенички материјал. Оправдале су је оне генералице које су се удавале зе поручнике и пола живота се сељакале с њима по гарнизонима пре него што су се на панталонама њихових мужева појавили лампаси. Ову реченицу су оправдале биографије обичних америчких милионера. То су они који нису украли новац помоћу берзанских шпекулација и који нису стекли капитал на оружју или дроги, већ су га управо зарадили. Радили су као доктори и инжењери, штедели су на свему (облачили су се на распродајама, сами су косили ливаду испред куће, чували су здравље и т.сл.), а онда је рачун у банци нешто пре 55. године показао шест нула! О таквим људима су написане читаве књижице са истраживањем заједничког портрета сличних срећника. Дакле, све су то мужеви једне жене. При чему жена увек ради (и такође штеди на свему). Просто, са две или три жене које с годинама имају тенденцију да човеку могу бити и кћерке, не могу се зарадити милиони. Све ће се потрошити на тужбе на суду и на компензације. Велики новац воли тишину, између осталог, тишину обичне породичне среће. Жена стоји иза успешног мушкарца и ова жена је најчешће супруга. Ако мушкарац није ожењен, али је успешан, ова жена ће највероватније бити мајка.
Желео бих да кажем неколико речи о женама које стоје у историјској сенци својих синова, о женама које су свету подариле велике светитеље Августина, Василија, Јована и Григорија. Њихови синови нису били везани брачним везама, нису стајали испод венца, нису мазили новорођено дете. Бринуле су их судбине туђе деце и унука које су преко Цркве примили у духовно сродство. Изабрали су много ужи пут који стрмо води нагоре. Пут монаштва. Зато у њиховој сенци нису стајале мудре супруге. Иза њих су стајале још мудрије мајке.
Најистакнутији пример представља блажени Августин. Најчитанији и најпоштованији, најугледнији отац Западне Цркве. Он се нипошто не може замислити без своје родитељке – Монике. Талентован и немиран, жедан утисака и сујетан Августин је веома дуго, неиздрживо дуго лутао овоземаљским морем попут брода без кормила и једара. Мучно је тражио себе између свих могућих крајности, а мајка се стрпљиво и са сузама молила за њега Богу. Проводила је бесане ноћи покрај ковчега мученика, постила је и усрдно читала Писмо, не остављајући притом и кућне послове како је муж не би прекоревао, док се син њених суза, а не само утробе – Августин – није потпуно окренуо Христу и католичанској Цркви. Моника је подарила свету плодног духовног писца, епископа који је волео сиромаштво, философа и научника.
Из светог гнезда излетео је у ширину небеског хоризонта и орао као што је Василије Велики. Његова породица је толико пуна светаца да се стиче утисак да су се целог живота такмичили у светости заобилазећи и бодрећи једни друге. Макрина старија – бака, Макрина млађа, мајка – Емилија, браћа-епископи Григорије Ниски и Петар Севастијски, још једна сестра – Теозва ђакониса. Сам списак већ довољно говори о уникалности овог родбинског савеза у којем укућани једни другима нису били непријатељи и препрека на путу у Царство, већ помоћници и водичи.
И о Василијевој породици и о Моники постоји опширна историјска и богословска литература. Говорити о њима детаљно значи писати књигу или чак неколико књига. А наш циљ није беседа која бесконачно траје. Наш циљ је да лаким цртежом оловком ухватимо један од профила истине, овог лица које се тешко може ухватити и које је дивно. Зато ћемо се после Василија сетити онога ко је за живота био најближи Василију, али није припадао Василијевом роду. То је Григорије, назван Богослов. Чак и на заласку земаљског живота свети отац је говорио да је дужник своје мајке у свему добром у чему је имао учешћа. Нона, тако се звала његова родитељка, била је удата за паганина и није престајала да преклиње Бога да приведе њеног мужа светлости вере док се то није испунило на делу. Она, по синовљевим речима, није могла да замисли да је могуће да једним делом свог бића припада Богу, а да другим буде отуђена од Њега. Григоријев отац не само да се крстио по молитвама жене. Постао је презвитер, а затим и епископ. Ретке су очи на које неће наврети сузе и у реткој души се неће родити дивљење и извесна завист због дирљивих похвала, које је Григорије Богослов упутио својој мајци. Може ли се нешто слично поновити или је то подједнако немогуће као што се у нашем свету који је богат технологијом, али је осиромашио идејама, не може поново створити седам светских чуда?
После Григорија, који је живео на Истоку, поменућемо Григорија који је живео на Западу. Римски папа, који је назван Двојесловом или Сабеседником, чије име повезујемо с Пређеосвеђеном литругијом, такође се родио у светој породици. Његов деда је био блажени папа Феликс Трећи. Његове две тетке – Тарсила и Емилијана – су прибројане збору светаца. Притом се Тарсили пред смрт јавио Сам Господ Исус тешећи је и обећавајући јој сладост будућег живота. Збору светих прибројана је и Григоријева мајка – Силвија. Ове жене су мање познате од Монике или Ноне, али је несумњива чињеница њихове безграничне оданости Цркви и истинске побожности.
Навешћемо још мученика Пантелејмона, који је у вери био наследник своје мајке Евуле (Црква ју је такође прибројала збору светих). Сетићемо се Анфусе – Златоустове маме – која је рано поставши удовица сву снагу посветила васпитавању у вери и побожности јединог сина Јована, чијим делима се Црква и дан-данас храни. Сетимо се схимонаха Кирила и Марије чији је плод игуман руске земље, ава Сергије. Не заборавимо и Богородицу с Јованом Крститељем, с чијим именима се увек помињу и имена њихових родитеља: Јоакима и Ане, Захарије и Јелисавете. Тако стоје – свети очеви и мајке – иза своје светије, прослављеније и познатије деце. Они се, као корење дрвета крију у земљи како би хранили и држали дрво обезбеђујући доношење плода. А и тамо где није било канонизације родитеља, где нико не стреми ка њој и не захтева је, закон је и даље на снази. «Молите се за моје родитеље Исидора и Агатију,» - молио је преподобни Серафим, обећавајући богомолницима заузврат своје молитве. И има много таквих примера, само ако желимо да их нађемо. Стога – гледајмо ко стоји иза великих људи. Тамо није празно. Тамо има много људи. И без оних који стоје иза њих ничега не би било.
Протојереј Андреј Ткачов
Са руског Марина Тодић
извор:www.pravoslavie.ru
10.6. 2016.
Најистакнутији пример представља блажени Августин. Најчитанији и најпоштованији, најугледнији отац Западне Цркве. Он се нипошто не може замислити без своје родитељке – Монике. Талентован и немиран, жедан утисака и сујетан Августин је веома дуго, неиздрживо дуго лутао овоземаљским морем попут брода без кормила и једара. Мучно је тражио себе између свих могућих крајности, а мајка се стрпљиво и са сузама молила за њега Богу. Проводила је бесане ноћи покрај ковчега мученика, постила је и усрдно читала Писмо, не остављајући притом и кућне послове како је муж не би прекоревао, док се син њених суза, а не само утробе – Августин – није потпуно окренуо Христу и католичанској Цркви. Моника је подарила свету плодног духовног писца, епископа који је волео сиромаштво, философа и научника.
Из светог гнезда излетео је у ширину небеског хоризонта и орао као што је Василије Велики. Његова породица је толико пуна светаца да се стиче утисак да су се целог живота такмичили у светости заобилазећи и бодрећи једни друге. Макрина старија – бака, Макрина млађа, мајка – Емилија, браћа-епископи Григорије Ниски и Петар Севастијски, још једна сестра – Теозва ђакониса. Сам списак већ довољно говори о уникалности овог родбинског савеза у којем укућани једни другима нису били непријатељи и препрека на путу у Царство, већ помоћници и водичи.
И о Василијевој породици и о Моники постоји опширна историјска и богословска литература. Говорити о њима детаљно значи писати књигу или чак неколико књига. А наш циљ није беседа која бесконачно траје. Наш циљ је да лаким цртежом оловком ухватимо један од профила истине, овог лица које се тешко може ухватити и које је дивно. Зато ћемо се после Василија сетити онога ко је за живота био најближи Василију, али није припадао Василијевом роду. То је Григорије, назван Богослов. Чак и на заласку земаљског живота свети отац је говорио да је дужник своје мајке у свему добром у чему је имао учешћа. Нона, тако се звала његова родитељка, била је удата за паганина и није престајала да преклиње Бога да приведе њеног мужа светлости вере док се то није испунило на делу. Она, по синовљевим речима, није могла да замисли да је могуће да једним делом свог бића припада Богу, а да другим буде отуђена од Њега. Григоријев отац не само да се крстио по молитвама жене. Постао је презвитер, а затим и епископ. Ретке су очи на које неће наврети сузе и у реткој души се неће родити дивљење и извесна завист због дирљивих похвала, које је Григорије Богослов упутио својој мајци. Може ли се нешто слично поновити или је то подједнако немогуће као што се у нашем свету који је богат технологијом, али је осиромашио идејама, не може поново створити седам светских чуда?
После Григорија, који је живео на Истоку, поменућемо Григорија који је живео на Западу. Римски папа, који је назван Двојесловом или Сабеседником, чије име повезујемо с Пређеосвеђеном литругијом, такође се родио у светој породици. Његов деда је био блажени папа Феликс Трећи. Његове две тетке – Тарсила и Емилијана – су прибројане збору светаца. Притом се Тарсили пред смрт јавио Сам Господ Исус тешећи је и обећавајући јој сладост будућег живота. Збору светих прибројана је и Григоријева мајка – Силвија. Ове жене су мање познате од Монике или Ноне, али је несумњива чињеница њихове безграничне оданости Цркви и истинске побожности.
Навешћемо још мученика Пантелејмона, који је у вери био наследник своје мајке Евуле (Црква ју је такође прибројала збору светих). Сетићемо се Анфусе – Златоустове маме – која је рано поставши удовица сву снагу посветила васпитавању у вери и побожности јединог сина Јована, чијим делима се Црква и дан-данас храни. Сетимо се схимонаха Кирила и Марије чији је плод игуман руске земље, ава Сергије. Не заборавимо и Богородицу с Јованом Крститељем, с чијим именима се увек помињу и имена њихових родитеља: Јоакима и Ане, Захарије и Јелисавете. Тако стоје – свети очеви и мајке – иза своје светије, прослављеније и познатије деце. Они се, као корење дрвета крију у земљи како би хранили и држали дрво обезбеђујући доношење плода. А и тамо где није било канонизације родитеља, где нико не стреми ка њој и не захтева је, закон је и даље на снази. «Молите се за моје родитеље Исидора и Агатију,» - молио је преподобни Серафим, обећавајући богомолницима заузврат своје молитве. И има много таквих примера, само ако желимо да их нађемо. Стога – гледајмо ко стоји иза великих људи. Тамо није празно. Тамо има много људи. И без оних који стоје иза њих ничега не би било.
Протојереј Андреј Ткачов
Са руског Марина Тодић
извор:www.pravoslavie.ru
10.6. 2016.
Нема коментара:
Постави коментар