ЧЕКАЊЕ

   Чудно је ово време између Вазнесења и Духова. И чекамо и не чекамо. Мирни смо. Христос нам је обећао Духа Утешитеља. Некако је ипак испуњење обећања близу, искуство нам говори да ће брзо проћи недељу дана до празника. Толико пута до сада смо прошли кроз то.
   А Христос нам је обећао и да ће Он поново доћи. Да ће тада Бог бити све у свему. Оно што није у Богу - отпашће. Тај величанствени час кроз целу историју тумачимо, спремамо се и такође некако и чекамо и не чекамо. Али ипак верујемо. Верујемо Христовом обећању. Имамо поверење у Њега и Његове сведоке. Али од нас се тражи још нешто више. Чиста вера. Да прихватимо да се то што чекамо већ догодило!

   На Светој Литургији свештеник при узношењу чита и ову молитву: " Сећајући се дакле ове спасоносне заповести (причешћивања), и свега што се нас ради збило: крста, гроба, тридневнога васкрсења, узласка на небеса, седења с десне стране, и другог и славног доласка..."
    Најнеобичније речи за нас који живимо у времену и разликујемо оно што је било, што је сад и што ће бити - сваке Литургије сећамо се Другог Христовог доласка! Који тек чекамо! Шта онда да чекамо кад се већ догодило?
   Време је само одмотавање за нас вечности у којој нема прошлог и будућег него је све стално САДА. И наша прошлост и наша будућност у вечности је - сада. И то САДА које је у Богу. Оно што није у Богу не постоји.
   Боже, колико тога радимо што није у Твоме - сада!
   Кад год успемо да радимо оно шта радимо с љубављу према Богу и људима ми смо у том САДА. Постојимо. А тако мало постојимо само чекајући.
   Без Бога нема мене, без ближњег нема мене - тако је једноставно, а ми смо тако често уморни да бисмо волели. Зато нам је потребна снага Духа Утешитеља. Чекамо и трудимо се да волимо.    А чекање онога што се већ догодило и није чекање него стално подсећање.

   Ненад Илић