НЕДЕЉА ДРУГА ПО ДУХОВИМА И ВИДОВДАН
"А идући покрај мора Галилејског виде два брата, Симона, званог Петар, и Андреја, брата његова, где бацају мреже у море, јер бијаху рибари. И рече им: хајдете за мном и учинићу вас ловцима људи. И они одмах оставише мреже и пођоше за њим. И отишавши одатле виде друга два брата, Јакова Заведејева и Јована брата његова, у лађи са Заведејем, оцем њиховим, где крпе мреже своје и позва их. А они одмах оставише лађу и оца својега и пођоше за њим. И прохођаше Исус по свој Галилеји учећи по синагогама њиховим, и проповиједајући јеванђеље о Царству, и исцјељујући сваку болест и сваку немоћ у народу " (Мт. 4,18-23).У време Христовог живота на земљи и Његове проповеди, као уосталом кроз читаву историју, од старозаветног времена до данас, Јудеји су за себе сматрали да су управо они, као народ - изабрани народ Божији, те да свако откривење Божије, свако добро, па и Сам очекивани Месија неизоставно мора потећи од њих. Самарјане су они сматрали нечистима, називали их "незнабожним народом" и као такве су их избегавали до те мере да су са њима прекинули свако општење. Други, себи такође близак народ - Галилејце - сматрали су непросвећенима, помраченима и толико слепима за све духовно, да су их називали "народом који седи у тами и сенци смрти."
Но, Господ Који је рекао: "Хвалим те Оче, Господе неба и земље, што си ово сакрио од мудрих и разборитих а открио си безазленима" (Лк. 10,21), и Који је често изабирао оно што је пред светом презрено, блуднице, царинике, Самарјанку, да преко њих пројави истину о Царству Оца Небескога Који "жели да се сви људи спасу и дођу у познање истине", Он дакле, управо из те и такве Галилеје, земље из које се није очекивало ништа добро - позива своје прве ученике и Апостоле: да покаже како право на звање деце Божије није нека привилегија која се стиче наслеђем, нити нешто што човек добија по каквом аутоматском предодређењу, већ право које је ствар човекове слободе и слободног одзива на Божији позив упућен свима, дар који се дарује онима чистог срца, за које је речено да ће Бога видети.
Оно што је битно знати, ако желимо на прави начин да разумемо поменути догађај и величину апостолског пристанка, јесте чињеница да они - у тренутку када их позива - Христа још увек нису знали. Ово се збива пре чуда и проповеди; пре претварања воде у вино; пре Лазаревог васкрсења; пре Преображења на Тавору. Онај Који их позива, то је Исти Онај Христос Који прво пита: "верујеш ли"- па васкрсава, Који прво пита: "желиш ли"- па исцељује, Који је рекао: "Блажени који не видеше а вероваше" (Лк. 20,29). Зато се све у овом догађају позивања Апостола и збива баш тада, док Га нису знали, и баш тако, без много речи и убеђивања: да би њихов одзив и одговор био слободан и ничим условљен пристанак њиховог чистог и спремног срца, а не производ логичког закључивања, јер су позив и одзив увек предлогични и надлогични догађаји.
То и такво срце - чисто, спремно, слободно - имали су ови прости галилејски рибари када их је Господ позвао да крену за Њим. Ова слика, овај догађај, велики је испит за свакога од нас, јер је прилика да застанемо и запитамо се - да ли смо ми спремни да на Његов позив, а то је позив Цркве Његове која нам нуди, дарује и упућује нас на Јеванђеље у коме нам открива Њега кога можемо спознати, докучити, примити само ако се и ми откријемо пред Њим и оставимо све и кренемо за Њим. Притом, не смемо заборавити да ми имамо за собом све оно што Апостоли, у време позивања још нису имали: Цркву Христову и двадесет векова најаутентичнијег сведочанства о Његовој Божанској Личности. И сво мноштво Светитеља, који су својим животима и крсном смрћу коју су за Њега поднели, оставили драгоцена сведочанства живота "по Богу".
Ових дана смо прославили Видовдан и Св. Цара Лазара Српског, који има значајно место у нашој националној свести и у дефинисању нашег идентитета као народа Божијег. Његово мученичко страдање и опредељење за Царство Небеско по цену губитка царства земаљског није тешко повезати са примерима мученичког страдања за веру кроз читаву новозаветну историју. Међутим, Лазареве речи: "Земаљско је за малена царство а Небеско вавјек и до вијека", уколико их не протумачимо на прави начин, неки схватају погрешно, ругајући се нама хришћанима говорећи да се одричемо земље и свега земљског, бирајући нешто "фиктивно", "небеско", нереално. И заиста би "Небо" и "небеско" било фикција, када овде, на земљи не би било ослобођења и разрешења када не би било Христа и Цркве Христове на земљи. Ту се треба сетити Христових речи: "Све што свежете на земљи биће свезано на небу, и све што разрешите на земљи биће разрешено на небу." Дакле, суштина је истина да се Цар Лазар са својом војском, ту, на Косовом пољу, није одрекао земље, и изабрао Небо ради неке очекиване награде, већ је тиме пројавио своје опредељење за онај најузвишенији карактер људске личности, а то је - слобода. А шта то подразумева? То подразумева да у овом свету и веку човек не треба и не сме бити и остати заробљен, тј. мора разрешити то суштинско и основно питање свога постојања - питање слободе која нема цене. Дакле, ако је цена смрт - онда смрт! Али смрт у којој се не губи слобода, јер је она плод Духа и веза са Живим Богом тј. победа Живота. То многима звучи сумануто, али ове наизглед драматичне речи, ако се правилно растумаче и схвате, заиста исказују оно што је суштина слободе да она нема цену. А као што знамо слобода увек подразумева и храброст. И оно што је јако битно и што често заборављамо, а не бисмо смели заборављати, јесте да су људи који су тада отишли на поље Косово били уистину храбри људи. А храбар човек је онај човјек који у себи носи и животом пројављује ону најозбиљнију димензију човековог постојања - слободу, али слободу "по Богу" и способност да успостави слободан однос са Богом у љубави Божијој дарујући од Њега му даровано. Зато што је Бог, пре свега, једна безгранична, неописива и неизрецива Слобода, односно - Љубав. Слобода није избор између овога или онога, она је опредељење или одушевљење за - некога или нешто тј. љубав.
Оно што се види и на шта такође треба обратити пажњу када говоримо о смислу Косовског боја, јесте да свуда у нашој посткосовској поезији, прози, култури, архитектури, музици - свуда провејава и показује се љубав: према отаџбини, према другу, према сестри, према мајци, према жени, према деци. Треба се, дакле, опоменути њихове храбрости без ње љубав не би била слободна да дејствује, постоји и живи. И шта су сад посљедице тога? Пре свега то да смо тиме смогли снаге да наставимо живот у ропству. Чиме? Љубављу. Према коме? Према тим пострадалим српским ратницима који су били предвођени својим Царем, Кнезом, Војводом, Начелником својим, са којим су показали велику љубав према нама. Њихова, дакле, жртвена љубав према нама породила је љубав у нама и опредељење за слободу.
Дакле, њихова смрт и тај залог храбрости, слободе и љубави родили су љубав помоћу које, и за коју држећи се, људи су могли да преживе векове ропства. Зато је Косовски бој једна од најважнијих тачака наше историје. Наравно, све оно што је пре тога урадио Свети Сава било је семе, зрно, основ нашег постојања као народа Божијег. Али ако је оно био основ, ово друго било је потврда наше вере у Јеванђеље. То је била потврда нашег опредељења за слободу и израз наше храбрости, јер "од ове љубави нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје" (Јн. 15,13).
Ми сада, наравно, можемо говорити и истаћи и то да је Империја са којом смо се борили у то време била велика светска сила, и да је заиста изванредан и редак случај да један војник, (или војвода), погуби самог цара противничке војске. Такође је редак и дивљења достојан пример да један кнез, попут нашег Светог и Великог Лазара, буде погубљен у јеку битке, борећи се и бодрећи своју војску, што је изванредан епски пример. Но овде се треба чувати тенденције која је често производ епског приступа стварима, а која се огледа у томе да храброст почнемо схватати као понижење другога, као освету и мржњу, у крајњем случају то је онда кукавичлук који се често прикрива јарким, јаким и лепим велом храбрости.
То је скретање епике у погрешном смеру. То је далеко од праве храбрости која је увек заквашена, орошена, осољена љубављу. Храброст без љубави може бити јако сурова и сирова, а права храброст је, ето, управо то што нам остаје као аманет после Косовског боја. И данас, шест - седам векова после њега, ми тај догађај и његово дејство на наше животе осећамо много снажније и јаче од неког догађаја који нам се догодио јуче. Дакле, храброст и љубав су заиста две покретачке силе којима треба ходити кроз живот. Само храбар човек може бити отворен за дар љубави, а онда и за сваки други дар. А кукавица је човек затворен у своју љуштуру, који бива лишен свакога дара. Није најсудбоносније питање да ли смо ми тамо били невини, да ли смо били у праву, већ је најважније то да смо имали љубави и храбрости, и то је оно што нас чини епским народом који има свој, ако хоћете мит, свој "Косовски завет" који се ни по чему не супротставља Христовом Новом Завету.
Косовски јунаци су храбро, без оклевања пошли у бој, али су са љубављу оставили своје мајке, сестре, супруге и децу као што су их и ови њихови најдражи с љубављу испратили и храбро прихватили све после Косовског боја. И овде се некако најјасније спајају и преплићу Храброст и Љубав. Јунаци су храбро закорачили ка Небу и тамо их у слави Христа са љубављу очекивали у Радости Васкрсења док су нпр. њихове деспотице, кћери и госпође већ на земљи осетиле ово јединство предајући се усрдно Богу било мучеништвом и понижењима. А какви су били тај наш Св. Лазар Косовски и његова супруга Милица царица и у монаштву Св. Евгенија најбоље је сведочанство плод њихове утробе Свети Деспот Стефан Високи најхрабрији витез свога времена који је написао "Слово Љубве" гдје каже:
Оштро некако и бистротечно
љубави је дело,
врлину сваку превазилази.
(...)
Е да би се саставили опет,
и видели се опет,
љубављу опет сјединили се,
у самом Христу Богу нашем,
Коме слава са Оцем и са Светим Духом
у бескрајне векове,
Амин.
То мучеништво заквашено храброшћу и љубављу у себи носи снагу која једноставно буди срца и разгара слободу у грудима, ослобађа човека и он постаје човек лавовског срца а не миш који се скрива у какву било рупу овога света. Ту храброст подразумева жртву, а жртва трпљење, а трпљење наду, а нада веру, а вера, нада и трпљење - то и јесте основ љубави. Зато је Хришћанство вера храбрих који воле све а не мрзе никога.
извор: www.saborna-crkva.com
"А идући покрај мора Галилејског виде два брата, Симона, званог Петар, и Андреја, брата његова, где бацају мреже у море, јер бијаху рибари. И рече им: хајдете за мном и учинићу вас ловцима људи. И они одмах оставише мреже и пођоше за њим. И отишавши одатле виде друга два брата, Јакова Заведејева и Јована брата његова, у лађи са Заведејем, оцем њиховим, где крпе мреже своје и позва их. А они одмах оставише лађу и оца својега и пођоше за њим. И прохођаше Исус по свој Галилеји учећи по синагогама њиховим, и проповиједајући јеванђеље о Царству, и исцјељујући сваку болест и сваку немоћ у народу " (Мт. 4,18-23).У време Христовог живота на земљи и Његове проповеди, као уосталом кроз читаву историју, од старозаветног времена до данас, Јудеји су за себе сматрали да су управо они, као народ - изабрани народ Божији, те да свако откривење Божије, свако добро, па и Сам очекивани Месија неизоставно мора потећи од њих. Самарјане су они сматрали нечистима, називали их "незнабожним народом" и као такве су их избегавали до те мере да су са њима прекинули свако општење. Други, себи такође близак народ - Галилејце - сматрали су непросвећенима, помраченима и толико слепима за све духовно, да су их називали "народом који седи у тами и сенци смрти."
Оно што је битно знати, ако желимо на прави начин да разумемо поменути догађај и величину апостолског пристанка, јесте чињеница да они - у тренутку када их позива - Христа још увек нису знали. Ово се збива пре чуда и проповеди; пре претварања воде у вино; пре Лазаревог васкрсења; пре Преображења на Тавору. Онај Који их позива, то је Исти Онај Христос Који прво пита: "верујеш ли"- па васкрсава, Који прво пита: "желиш ли"- па исцељује, Који је рекао: "Блажени који не видеше а вероваше" (Лк. 20,29). Зато се све у овом догађају позивања Апостола и збива баш тада, док Га нису знали, и баш тако, без много речи и убеђивања: да би њихов одзив и одговор био слободан и ничим условљен пристанак њиховог чистог и спремног срца, а не производ логичког закључивања, јер су позив и одзив увек предлогични и надлогични догађаји.
То и такво срце - чисто, спремно, слободно - имали су ови прости галилејски рибари када их је Господ позвао да крену за Њим. Ова слика, овај догађај, велики је испит за свакога од нас, јер је прилика да застанемо и запитамо се - да ли смо ми спремни да на Његов позив, а то је позив Цркве Његове која нам нуди, дарује и упућује нас на Јеванђеље у коме нам открива Њега кога можемо спознати, докучити, примити само ако се и ми откријемо пред Њим и оставимо све и кренемо за Њим. Притом, не смемо заборавити да ми имамо за собом све оно што Апостоли, у време позивања још нису имали: Цркву Христову и двадесет векова најаутентичнијег сведочанства о Његовој Божанској Личности. И сво мноштво Светитеља, који су својим животима и крсном смрћу коју су за Њега поднели, оставили драгоцена сведочанства живота "по Богу".
Ових дана смо прославили Видовдан и Св. Цара Лазара Српског, који има значајно место у нашој националној свести и у дефинисању нашег идентитета као народа Божијег. Његово мученичко страдање и опредељење за Царство Небеско по цену губитка царства земаљског није тешко повезати са примерима мученичког страдања за веру кроз читаву новозаветну историју. Међутим, Лазареве речи: "Земаљско је за малена царство а Небеско вавјек и до вијека", уколико их не протумачимо на прави начин, неки схватају погрешно, ругајући се нама хришћанима говорећи да се одричемо земље и свега земљског, бирајући нешто "фиктивно", "небеско", нереално. И заиста би "Небо" и "небеско" било фикција, када овде, на земљи не би било ослобођења и разрешења када не би било Христа и Цркве Христове на земљи. Ту се треба сетити Христових речи: "Све што свежете на земљи биће свезано на небу, и све што разрешите на земљи биће разрешено на небу." Дакле, суштина је истина да се Цар Лазар са својом војском, ту, на Косовом пољу, није одрекао земље, и изабрао Небо ради неке очекиване награде, већ је тиме пројавио своје опредељење за онај најузвишенији карактер људске личности, а то је - слобода. А шта то подразумева? То подразумева да у овом свету и веку човек не треба и не сме бити и остати заробљен, тј. мора разрешити то суштинско и основно питање свога постојања - питање слободе која нема цене. Дакле, ако је цена смрт - онда смрт! Али смрт у којој се не губи слобода, јер је она плод Духа и веза са Живим Богом тј. победа Живота. То многима звучи сумануто, али ове наизглед драматичне речи, ако се правилно растумаче и схвате, заиста исказују оно што је суштина слободе да она нема цену. А као што знамо слобода увек подразумева и храброст. И оно што је јако битно и што често заборављамо, а не бисмо смели заборављати, јесте да су људи који су тада отишли на поље Косово били уистину храбри људи. А храбар човек је онај човјек који у себи носи и животом пројављује ону најозбиљнију димензију човековог постојања - слободу, али слободу "по Богу" и способност да успостави слободан однос са Богом у љубави Божијој дарујући од Њега му даровано. Зато што је Бог, пре свега, једна безгранична, неописива и неизрецива Слобода, односно - Љубав. Слобода није избор између овога или онога, она је опредељење или одушевљење за - некога или нешто тј. љубав.
Оно што се види и на шта такође треба обратити пажњу када говоримо о смислу Косовског боја, јесте да свуда у нашој посткосовској поезији, прози, култури, архитектури, музици - свуда провејава и показује се љубав: према отаџбини, према другу, према сестри, према мајци, према жени, према деци. Треба се, дакле, опоменути њихове храбрости без ње љубав не би била слободна да дејствује, постоји и живи. И шта су сад посљедице тога? Пре свега то да смо тиме смогли снаге да наставимо живот у ропству. Чиме? Љубављу. Према коме? Према тим пострадалим српским ратницима који су били предвођени својим Царем, Кнезом, Војводом, Начелником својим, са којим су показали велику љубав према нама. Њихова, дакле, жртвена љубав према нама породила је љубав у нама и опредељење за слободу.
Дакле, њихова смрт и тај залог храбрости, слободе и љубави родили су љубав помоћу које, и за коју држећи се, људи су могли да преживе векове ропства. Зато је Косовски бој једна од најважнијих тачака наше историје. Наравно, све оно што је пре тога урадио Свети Сава било је семе, зрно, основ нашег постојања као народа Божијег. Али ако је оно био основ, ово друго било је потврда наше вере у Јеванђеље. То је била потврда нашег опредељења за слободу и израз наше храбрости, јер "од ове љубави нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје" (Јн. 15,13).
Ми сада, наравно, можемо говорити и истаћи и то да је Империја са којом смо се борили у то време била велика светска сила, и да је заиста изванредан и редак случај да један војник, (или војвода), погуби самог цара противничке војске. Такође је редак и дивљења достојан пример да један кнез, попут нашег Светог и Великог Лазара, буде погубљен у јеку битке, борећи се и бодрећи своју војску, што је изванредан епски пример. Но овде се треба чувати тенденције која је често производ епског приступа стварима, а која се огледа у томе да храброст почнемо схватати као понижење другога, као освету и мржњу, у крајњем случају то је онда кукавичлук који се често прикрива јарким, јаким и лепим велом храбрости.
То је скретање епике у погрешном смеру. То је далеко од праве храбрости која је увек заквашена, орошена, осољена љубављу. Храброст без љубави може бити јако сурова и сирова, а права храброст је, ето, управо то што нам остаје као аманет после Косовског боја. И данас, шест - седам векова после њега, ми тај догађај и његово дејство на наше животе осећамо много снажније и јаче од неког догађаја који нам се догодио јуче. Дакле, храброст и љубав су заиста две покретачке силе којима треба ходити кроз живот. Само храбар човек може бити отворен за дар љубави, а онда и за сваки други дар. А кукавица је човек затворен у своју љуштуру, који бива лишен свакога дара. Није најсудбоносније питање да ли смо ми тамо били невини, да ли смо били у праву, већ је најважније то да смо имали љубави и храбрости, и то је оно што нас чини епским народом који има свој, ако хоћете мит, свој "Косовски завет" који се ни по чему не супротставља Христовом Новом Завету.
Косовски јунаци су храбро, без оклевања пошли у бој, али су са љубављу оставили своје мајке, сестре, супруге и децу као што су их и ови њихови најдражи с љубављу испратили и храбро прихватили све после Косовског боја. И овде се некако најјасније спајају и преплићу Храброст и Љубав. Јунаци су храбро закорачили ка Небу и тамо их у слави Христа са љубављу очекивали у Радости Васкрсења док су нпр. њихове деспотице, кћери и госпође већ на земљи осетиле ово јединство предајући се усрдно Богу било мучеништвом и понижењима. А какви су били тај наш Св. Лазар Косовски и његова супруга Милица царица и у монаштву Св. Евгенија најбоље је сведочанство плод њихове утробе Свети Деспот Стефан Високи најхрабрији витез свога времена који је написао "Слово Љубве" гдје каже:
Оштро некако и бистротечно
љубави је дело,
врлину сваку превазилази.
(...)
Е да би се саставили опет,
и видели се опет,
љубављу опет сјединили се,
у самом Христу Богу нашем,
Коме слава са Оцем и са Светим Духом
у бескрајне векове,
Амин.
То мучеништво заквашено храброшћу и љубављу у себи носи снагу која једноставно буди срца и разгара слободу у грудима, ослобађа човека и он постаје човек лавовског срца а не миш који се скрива у какву било рупу овога света. Ту храброст подразумева жртву, а жртва трпљење, а трпљење наду, а нада веру, а вера, нада и трпљење - то и јесте основ љубави. Зато је Хришћанство вера храбрих који воле све а не мрзе никога.
извор: www.saborna-crkva.com
Нема коментара:
Постави коментар