А Господ пошто им ово изговори, узнесе се на небо
и сједе Богу са десне стране. (Мк. 16, 19).
Љубљени моји слушаоци! Не знам како да назовем данашњи празник Вазнесења Господњег: радосним ли празником, или тужним? Назвао бих га ја радосним празником, али ево видим свете Апостоле како плачу и тугују, о чему сведочи и Црква, која у стихирама на „Господи, возвах“ пева следеће: Господи, Апостоли јако видјеша Тја на облацех возносима, риданијем слез, Жизнодавче Христе, скорби исполњајеми ридајушче глаголаху: Владико, не остави нас сирих, ихже за милосредије возљубил јеси, раби Твоја. Назвао бих га тужним празником, али видим исте те Апостоле како се радују, о чему сведочи садашњи тропар, говорећи: Вознеслсја јеси во славе, Христе Боже наш, радост сотвориви учеником, обетованијем Свјатаго Духа. Назвао бих га радосним празником, али видим пречисту и преблагословену Дјеву Богородицу, како точи из очију Својих многе и топле сузе о Својем разлучењу од прељубљеног Сина и говори: Не остављај ме, Сине мој! Назвао бих га тужним празником, али видим исту ту пречисту Богородицу Дјеву како се премного радује о оваковом Божанственом прослављењу Својега Сина и Бога, о чему сведочи Славник црквени, певајући: Ученики и рождшују Тја Богородицу радости безчисленија исполњиви во Твоје Вознесеније. Назвао бих ја овај празник радосним, али каква може за децу бити радост у томе што их оставља отац; каква утеха овцама када од њих одлази пастир; у чему може бити весеље и невесте – цркве, када Жених њезин, Христос, одлази од ње, мада не и заувек, јер говори: Ја сам с вама у све дане до свршетка вијека (Мт. 28:20), али ипак Он после тога неће више бити видљив: плотске очи више Га неће видети, него пак само умне очи? Назвао бих га ја тужним празником, али ево видим Господа мојега светлог, радосног, како иде са весељем ка Оцу, видим и све горње силе како неизрециво ликују. Слушам ја још и Цркву, која позива на весеље све који на земљи живе и говори: Вси јазици воплешчите руками, јако изиде Христос, идеже бе первеје. Заиста је ово радост савршена, то је радост свеколика за горње силе; а нама, пак, земаљским, то је – радост са плачем, весеље са сузама, утеха са сетом. Ви, света два Ангела, утешитељи наши, који стадосте пред Апостоле на гори Маслинској у светлим хаљинама, утешите оне који тугују, обрадујте оне који плачу, кажите им нешто радосно. И ево, они говоре: Људи Галилејци, што стојите и гледате на небо? Овај Исус који се од вас вазнесе на небо, тако ће исто доћи као што Га видјесте да одлази на небо (Дјела Ап. 1:11). За вас је то радовање, али за нас грешне то није радовање, него велика жалост, јер нас ви подсећате на други, страшни Христов долазак, у којем ће Он судити и кажњавати грешне. Зар нам није доста што тугујемо због тога што је од нас отишао Господ? А ви нас још ужасавате страшним судом и на једну жалост надодајете нам нову тугу.
Потражимо зато ми сами, љубљени слушаоци моји, неку другу утеху у Светом Писму, па ћемо је и наћи, ако размотримо неке радосне разлоге, због којих се Господ наш вазнио од нас на небо.
Господ наш се није вазнио на небо да би нас Својим одласком ражалостио, него да би за нас направио оно што је нама најкорисније. Јер сав Његов живот, сва дела Његова била су усмерена према нашој користи; значи, и вазнесење Његово се свршило ради нашег добра. Као што је, нас љубећи, Он сишао са неба, поживио међу људима и душу Своју положио на крсту: тако заволи Бог свет, тако се Он, љубећи нас и добро нам чинећи, и на небо вазнио, јер рече ученицима Својим: боље је за вас да Ја одем, јер ако Ја не одем, Утјешитељ неће доћи к вама; ако ли одем, послаћу Га к вама (Јн. 16:7). Он овим као да је рекао: Будите разумни, о љубљени ученици Моји! Сваком од вас предстоји посебан пут изласка на проповијед ријечи Божије цијеломе свијету, а у свијету ћете ви заплакати и заридати, а свијет ће се радовати; и ви ћете жалосни бити (Јн. 16:20); у том болу, у тој жалости и ридању вама ће требати да вас неко утјеши, окријепи и подржи; и ево Ја идем Оцу и послаћу вам Утјешитеља, Духа Светога, Који од Оца исходи, да вас Он утјеши у свим вашим патњама и несрећама. Због тога је за вас боље да Ја идем. Одвешће те, Петре, куда не желиш и четири четворке војника ће стражити над тобом, а у Риму је већ и дрво за твој крст спремно. И ти, Јакове, први ћеш угледати над вратом својим мач за Име Моје. Тебе, Јоване, ће послати у прогонство, у далеке земље, на острво Патмос. Тебе, Андреј, чека крст у Ахаји, а тебе, Филипе, у Јерапољу; теби је, Ватроломеј, суђено да будеш разапет у Јерменији, гдје ће и кожу с тебе одрати. Томи је суђено да буде избоден копљима. Матеја са мукама чека Етиопија, а остале – друге земље: свакоме је спремна његова чаша страдања. У свим тим страдањима и мукама неопходна вам је нека подршка, наслада и утеха. Због тога Ја идем код Оца и шаљем вам Утјешитеља, Духа Светога, Који ће, присуствујући уз вас, учинити да будете без страха и да радосно трпите свакојаке муке и напослијетку и смрт. Због тога је боље да Ја одем. Послије вас многи други ће попут вас морати да претрпе разнолика мучења и смрт за Име Моје: биће каменовани, посечени мачем, пржени огњем, бацани зверима на оброк и дробљени на комаде. Други ће, не без мука, бити добровољни мученици за Име Моје из љубави према Мени, презирући свијет и све сладости његове, одрекавши се себе и умртвљујући тело своје са страстима и пожудама: једни ће поћи у пустиње, други у затворе манастирске – ради страдања и подвига; они ће такође имати нужду за Божанственом помоћи и утехом. Према томе, поћи ћу код Оца и послаћу им Утјешитеља, јер без тога Он неће доћи; а због тога боље је да Ја идем. Многи који вјерују у Мене и који хоће да благочестиво живе, биће гоњени (2 Тим. 3:12); многи невини људи ће страдати; многи праведници ће трпети напасти и злобу; многе слуге Моје ће бити подвргнути ужасним несрећама: глади, жеђи, студени, голотињи, ланцима, тамницама, ранама и смрти; све њих ће требати утешити у њиховим гоњењима, страдањима, злоби и несрећама. Дакле, Ја ћу отићи код Оца и послати им Утешитеља од Оца. Ако Ја не одем, Утешитељ неће доћи к вама; зато је боље да Ја одем.
О, колико је благословен разлог вазнесења Господњег на небо: разлог који доноси радост, улива наду радосним очекивањем, обавештава нас о доласку Утешитеља. Иди онда, Господе, иди и пошаљи нам Утешитеља!
Господ наш се вазнио на небо да би нас гледао са висине, као отац децу своју, као пастир овце, као орао птиће своје, као војвода своје војнике – да би свакога видио, да би знао нужду и потребу свакога и да би свакоме пружио помоћ. Као што се цар, када окупи мноштво своје војске за бој и када жели да види све своје пукове, попење на неко узвишење, на гору или неку високу утврду, да би са висине све видио и организовао; тако и Господ наш, Цар царева, искупља ратујућу на земљи Цркву, у којој је чинова онолико колико и пукова, и вазноси се на горња небеса, да би са висине видио подвиге свих. Онима који се добро подвизавају Он плете вијенце, онима који изнемажу пружа руку Своје помоћи, оне које падају подиже и чини их јачим за борбу против непријатеља, а онима који нас гоне прави препреке. Подвизава се, на примјер, у страдалничком подвигу свети првомученик Стефан, кога каменују јудејци, а Господ наш са висине славе Своје, отворивши небо, гледа на њега, па страдалник узвикује: Ево видим небеса отворена и Сина Човјечијега гдје стоји с десне стране Богу (Дјела Ап. 7:56).
Ево и Савле, који одише претњом и убиством, жури у Дамаск, да би прогонио Цркву Божију, а Господ, видећи ово са висине небеске, препреку му поставља, озаривши га светлошћу небеском, ослијепивши његове плотске очи и престрашивши га гласом: Савле, Савле, што ме гониш!? (Дјела Ап. 9:4).
Није један од страстрпаца у својим ужасним страдањима – час изнемагао, час сасвим падао, будући побеђен, као на примјер Јаков Персијанац; али Господ, призревши изнемогле, поткрепљивао их је; пале је подизао, тако да се и ту обистинило Писмо, које говори: Ако и падне, неће се разбити, јер Господ подржава руку његову (Пс. 36:24). На сличан начин, призирући са висине небеске, Он помаже и нама, слугама Својим.
Вазнео се од нас Господ наш на небо ради тога – да би попут сунца обасјавао све нас Својом благодаћу са висине небеске. Када сунце после заласка свога негде замакне, сво поднебесје се прекрије тамом; а када изађе и почне да се пење у висину, тада се тама повлачи и бежи са свим поднебесјем, а сунчеве зраке осветљавају сву васиону. Док је и мисаоно сунце наше Христос пребивао, као на неком западу, на земљи у нејављању Себе људима и када је био потамњен добровољним страдањем, дотле је по свој земљи владала тама незнања Бога. А када се Он, уставши из запада гробног, успео на небо, истог часа муње Његове осветлише васељену, истог часа од истока сунца до запада славно постаде Име Његово (Пс. 112:3; 76:19) и познањем Бога осветли се васељена (Авак. 2:14).
Сунце с неба обасјва и зле и добре (Мт. 5:45). Тако се и Господ наш успео на небеса, да би са висине небеске призирао на праведнике и на грешнике: праведне љубећи и грешне милујући. Сунце са неба својим зрацима отапа зиму и лед, огријева земљу и чини је плодном; тако и Господ наш се вазнио на небо да би отуда зрацима благодати Своје отапао лед замрзлих душа наших, гријао срца наша и учинио их плодним, попут земље, да се пред Њим не бисмо показали јалови, него да у себи узрастемо духовне плодове.
Вазнео се Господ од нас на небо да би нам припремио пут на небо и био водич у горње земље. И нико се није попео на небо, – говори Апостол, – осим Онај који сиђе с неба, Онај који сиђе то је исти који и узиђе више свију небеса. (Јн. 3:13; Еф. 4:10). Пре нико није могао да се попење на небо, макар био он и праведан, и свет. Угодан Богу бијаше Ној, праведни бијаху Аврам, Исак, Јаков, о којима се говори да су они били праведни пред Богом, као што говори Богу цар Манасија: Ниси положио покајање праведним Твојим Авраму, Исаку и Јакову, који не сагријешише пред Тобом (2 Паралип. 36); непорочан и целомудрен бијаше Јосиф Прекрасни и Мојсије, који је провео Израиљ кроз Црно море по сувом; свет је био и Исус Навин, који је задржао сунце да не зађе; не без светости бијаху и други угодници Божији у Старом Завету, као на пример Данило, муж духовни, који је заградио уста лавовима, три отрока, који угасише молитвом пећ вавилонску, и остали велики пророци; међутим, нико од њих пре Христа није могао да узађе на небо и нико чак ни чуо није има ли, и хоће ли бити, за људе пута према небесима. А када се Господ наш, обукавши се у човечију природу, попео на небо, истог часа је свом људском роду показао пут ка небесима. По њему су пошле, по трагу Христовом, из ада изведене душе светих праотаца и пророка; њиме су се попели апостоли, светитељи, мученици и исповедници; њиме се и данас успињу достојни и праведни људи који следе за стопама Христовим; свима је данас познат пут ка небесима, за који се пре ни чуло није, само, о, људи, не будите лени да се пењете њиме.
Вазнео се Господ наш од нас на небо да би нам отворио врата небеска и да бисмо ми без забрана улазили у небо. Праотац наш Адам је затворио врата рајска за сав људски род, учинио их непроходним за све земнородне, и херувим је са пламеним оружјем стао код врата рајских; затворио је Адам рај и пут ка животу, а отворио само отворе ка смрти и аду. А Господ наш је учинио супротно: затворио је отворе ка смрти и аду, и отворио рај: прво разбојнику, којем је рекао: данас ћеш бити са Мном у рају (Лк. 23:43), а потом је свима, након Свог вазнесења, отворио само небо.
Рекох да је Господ наш затворио отворе ка смрти и аду, а отворио двери небеске. Што се тиче тога да су вазнесењем Господњим на небо била отворена врата небеска, у то ви, љубав ваша, верујете: јер су приликом вазнесења Господњег ангели који су Му претходили говорили горњим ангелским чиновима: Подигните врата, кнезови ваши, и уздигните се, врата вечна, и ући ће Цар славе (Пс. 23:9). Али што се тиче тога да су била затворени отвори ка аду и смрти, мени се чини да ви у то сумњате; због тога ћу као потврду тога навести речи из Откровења Јовановог.
У једно време Господ наш се јавио Својем љубљеном ученику Јовану и рекао: Не бој се: Ја сам Први и Последњи, и Живи; и бијах мртав и ево жив сам у вијекове вијекова, и имам кључеве од смрти и од пакла. (Ап. 1:17-18). Овде посебно расуђивање заслужује следећа ствар. Зашто Христос Господ не носи Сам кључеве вечног живота и царства небеског, него их је предао св. Петру: Даћу ти кључеве царства (Мт. 16:19); исти ти кључеви, којима се отварају и затварају пакао и смрт, Он је почео да носи Сам: Имам, – рекао је Он, – кључеве од смрти и пакла? Није ваљда Господ наш толико суров и немилосрдан, да је спремнији да погуби човека, него да га спасе, спремнији да отвара људима врата ада и смрти, него ли живота и царства? Али то се о Њему не само не сме казати, него ни помислити, јер је Он благоутробни и премилосрдни Саздатељ наш: јер је добар, јер је до вијека милост Његова (Пс. 117:2). Он искључиво хоће да се сви спасу, смрти он не жели грешнику, јер говори: јер не желим смрти грешнику, него да се обрати он од пута зла и жив да буде (Јез. 18:23). Зашто онда Господ не говори: Имам кључеве живота и царства небеског, него имам кључеве смрти и пакла?
Господ наш је благоизволео да поступи тако, зато што тако поступају и неки господари. Јер кад неки господар види да је његов економ превише расипан, да он превише често отвара врата његових ризница и да траћи његове залихе, тада он од њега узима кључеве и држи их код себе.
Слично овоме и Господ наш је знао нарав људску, знао је да су људи веома брзи за отварање врата смрти и ада, како за себе, тако и за друге. Себи их они отварају честим греховним падовима, према којима су веома склони, јер ни према чему се не приклања тако лако човек, као према греху на који је већ одавно навикао; једни другима људи отварају врата смрти и ада гневом, јарошћу и злопамћењем, јер се сваки човек, када га нешто разгневи, толико разјари у гневу, да бива спреман да пошаље другог и у ад, и на смрт. Зар ово није истина? Господ наш, видећи такву недобру нарав човечију, узима кључеве смрти и ада за Себе, Сам их носи и због тога и каже: Имам кључеве смрти и пакла. Овим речима Он као да каже следеће: „Грешни човече! По суровости својој и непокајаном срцу твојем ти си давно већ сакупио гнев за дан гнева, већ над шијом твојом виси смртна коса, пакао је већ отворио уста своја да те прогута; ипак, Ја још чекам твоје обраћење и покајање, не дозвољавам смрти да те изненада умртви и паклу да те прождере: ад Ја држим закључаним, да те он не би украо, да те не би прогутао: Имам кључеве смрти и пакла. О, човече! Ја видим још, да ратујеш са ближњим својим и желиш му зла, а не добра; ти би га волео истог часа предати смрти и паклу, ти га проклињеш, предајеш анатеми; међутим, немаш ти такву власт над њим: нису теби дати кључеви за то, и нећу ти их дати. Сам носим и никоме их не дам: Имам кључеве смрти и пакла.“
Благодаримо ти, Владико наш, за такво Твоје промишљање, за то што ниси нама дао те кључеве, као нож малом детету. О, да ми имамо те кључеве, кључеве смрти и пакла! Већ давно бисмо ми и ближње своје погубили, предавши их смрти и аду, и сами бисмо погинули, будући прогутани смрћу и паклом.
Размотримо сада подробније – због чега Господ носи кључеве смрти и ада, а не носи кључеве живота и царства.
Малоприје смо се сетили ангела који су приликом вазнесења Господа на небо ишли пред Њим и позивали ангелске чинове овако: Подигните врата, кнезови ваши, и уздигните се, врата вјечна, и ући ће Цар славе (Пс. 23:9). Обратимо сада пажњу на то – због чега ангели који су претходили Господу не говоре горњим ангелима: отворите врата кнезови ваши, него говоре: подигните врата кнезови ваши, то јест – сасвим их уклоните, одстраните, скроз их сломите: подигните. Зар за улазак Господњи не било довољно врата отворити, него је дакле ипак било неопходно сасвим их поломити, уклонити и одбацити? У чему је разлог? Свети Јован Златоусти, размишљајући о разлогу за ово, говори овако: Ангели су видели да небеса више никада неће бити затворена и да више неће бити потребна врата за небески град; због тога они и не говоре: отворите врата, него: подигните.
Сада нам је јасно због чега Господ наш не носи кључеве царства и живота, као што носи кључеве смрти и пакла: тамо где нема врата, тамо не требају ни кључеви, јер приликом вазнесења Господњег небеска врата су сасвим дигнута и више никада после неће бити затворена, као што о овоме пише у Откровењу: И врата његова неће се затварати дању, јер ноћи ондје неће бити (Откр. 21:25). Због тога ни кључеви тамо нису потребни. Сам Господ их не носи, него их је предао Петру и осталим Апостолима, као да тиме казује: „Мени они не требају, носите их ви и сада већ без труда отварајте отворено, отварајте незатворено, откључавајте незакључано; осим ако је неко сам својом вољом заградио себи небески улазак, томе ви можете помоћи овим кључевима; онима, пак, који за Мном слиједе слободан је улаз и без кључа, јер врата за њих нису затворена и, будући да су дигнута, ни затворити се не могу“.
О, како је радостан овај разлог вазнесења Господњег! Он се вазнио на небо да би широко растворио за нас двери небеске, уклонио их ради нашег несметаног уласка на небо. Отвори нам стога, Господе, отвори двери милосрђа Твојега!
Вазнео се Господ наш од нас на небо, да би се за нас заступио пред Богом Оцем. Ево шта говори Богослов: И ако неко сагријеши, имамо Заступника код Оца, Исуса Христа Праведника. А он је жртва помирења за гријехе наше (1 Јн. 2:1-2). А Апостол Павле говори, у посланици Јеврејима: Јер Христос не уђе у рукотворену Светињу, која је предобразац истинске, него у само Небо, да се сада појави пред лицем Божијим ради нас (Јевр. 9:24), а у посланици Римљанима овако: Христос је онај Који умрије, па још и васкрсе, Који је и с десне стране Богу, Који и посредује за нас (Рим. 8:34).
Према томе, нећемо се препадати ни ми, грешни људи, нећемо очајавати за наше спасење, него ћемо имати наде, јер имамо доброга Заступника пред Богом Оцем – Христа Спаситеља нашега, Који се и заступа за нас, показујући Му ране које је примио за нас; само да се не разленимо у слању топлих молитава, заједно са Њим, да Господ и Бог Христос буде Заступник пред Оцем, показујући Му ране Своје и умилостивљујући Га њима, као молитвеним устима.
Али, за кога се то Христос заступа? За грешнике. Али за какве грешнике? За оне који се кају. За њих Он умилостивљује Свога Оца, док за оне који се не кају не умилостивљује. Убедљив доказ за то можемо видети у самом страдању Господњем. Када је прибијен на крст, Господ наш се молио Богу Оцу Својем за убице Своје, говорећи: Оче, опрости им, не знају шта раде (Лк. 23:24). Да ли је овом Својом молитвом, у тешким мукама изреченом, умолио Он Оца за убице Своје? Је ли опростио Отац грехе злобним архијереју Ани, Кајафи, Пилату и осталим књижевницима, садукејима и фарисејима, који предадоше Исуса на смрт? Није. Само је за оне Он умолио, за које је предвидио, као Свезнајући, да ће се покајати и обратити ка Њему. За непокајане грешнике, који су Га разапели, Он не само да није умолио, него је покренуо Оца на освету, да крв Његова буде распоређена на распинатеље, што је и извршено било руком Римљана који су разорили Јерусалим.
Грешни човек по други пут разапиње Христа Сина Божијег својим тешким гресима; он, пребивајући у нерађењу, непокајању и додавајући грехе на грехе, својом нераскајаношћу срамно гази по крви Сина Божијег, проливеној за нас. Моли ли се Син Божији Оцу за таквог грешника и умилостивљује ли Он Оца Својег Својим заступништвом? Зар неће тиме пре покренути Оца на гнев и освету, да се освети Он за крв Сина Својега? Заиста, тако и јесте. Бој се, дакле, грешниче, који тврдоглаво стојиш у својој нераскајаности, да те не сустигне изненада Божија освета, и да не будеш истребљен из броја живих на земљи и осуђен заједно са убицама који распеше Сина Божијег.
Али о овоме сада прекидам говорити и поново ћу да гледам на вазнесеног Господа.
Вазнео се Господ наш од нас на небо, да би нам на небесима припремио место на којем бисмо ми могли живети вечно и заједно царевати са Њим, Господом нашим. Он Сам говори: Идем да вам припремим место. И ако отидем и припремим вам место, опет ћу доћи, и узећу вас к себи да где сам Ја, будете и ви (Јн. 14:2-3). Добар је и препун радости и овај разлог. Господ се вазнео од нас на небо да би свакоме припремио на небесима место: људима који љубе Бога место је међу Серафимима, богомудрима – међу Херувимима, богоносним – међу богоносним престолима, добрим господарима – међу господствима, храбрим војницима, који су се подвизавали за отаџбину – међу силама, разним властима – међу властима, свим начелницима, који су својим областима управљали по Божијем, њима је место међу началима, онима који другове и ниште теше и помажу у несрећама и напастима, њима је место међу Арханђелима, напокон, онима који у плоти на земљи живе као ангели – место је таквима заједно са Ангелима.
Господе! А где си онда нама грешнима Ти припремио место? Хоће ли за нас на небу да се нађе барем неко месташце? Нас плаши Твој омиљени ученик Јован Богослов, када каже: И неће ући у њега ништа нечисто, ни који чини гадост и лаж, него само записани у Јагњетовој Књизи живота (Откр. 21:27). Он не само да нам прети, него нас већ и изгони. Још ни ушли нисмо, а он нас већ грозно тера, говорећи: Напољу су пси и врачари и блудници и крвници и идолопоклоници и сваки који воли и чини лаж. (Откр. 22:15). Није ваљда да ни за нас нема места на небесима? Зар нас ни пустити неће туда, него ће нас истерати отуда напоље? Али ево Господ наш, са светлим и милосрдним Лицем нам се обраћа, и говори: нисам дошао да зовем праведнике но грешнике; само се покајте, и бићете удостојени равне части са светим и праведним. Где је место Петру, који Ме се одрекао и потом горко плакао? Где је место жени-блудници, која плакаше код нога Мојих, гдје је њој место у царству Моме; где блудноме сину, где митару, где разбојнику? Ето тамо ће бити и ваше место; само се исплачите за своје грехе горко, као Петар, припадните к ногама Мојим са покајањем, као блудница, обратите се Мени, као блудни син, смирите се, као митар, распните се са Мном, као благоразумни разбојник: само се покајте, и ви ћете се сместити у наручје Мога милосрђа.
О Божанствени, о љубави преобилни, о сладчајши Исусе! Ти нама грешним, Господе, истинито обећаваш царство Твоје; само кад бисмо се ми покајали!
Вазнео се Господ наш на небо, да би и нас привукао туда са Собом. Ја, – говори Он, – када будем вазнесен, све ћу привући к Себи. А ми пак пре свега управимо ум наш и срце тако да помишљамо о горњем и тражимо вишње, где је у Богу нашем скривен и живот наш: Он је благо наше; нека буде тамо и срце наше.
Размотривши све ове радосне разоге вазнесења Господњег од нас на небо, сваки богомислећи може извући за себе довољно утехе, радовати се духом у Господу Богу својему, Који се вазнео на небо ради нашег општег добра, и назвати овај празник радосним празником, а не жалосним. И нека удостоји Господ наш све нас да будемо заједничари онога празника, о којем је претсказао Давид: Јер ћу проћи кроз место шатора дивног, до дома Божијег, с гласом радости и исповедања одјека празнујућег. (Пс. 41:5). Амин.
Превео:
Игор Миковић
извор:svetosavlje.org.rs
и сједе Богу са десне стране. (Мк. 16, 19).
 |
| Манастир Вазнесење, Вазнесење Господње - Спасовдан, 2016. |
Потражимо зато ми сами, љубљени слушаоци моји, неку другу утеху у Светом Писму, па ћемо је и наћи, ако размотримо неке радосне разлоге, због којих се Господ наш вазнио од нас на небо.
Господ наш се није вазнио на небо да би нас Својим одласком ражалостио, него да би за нас направио оно што је нама најкорисније. Јер сав Његов живот, сва дела Његова била су усмерена према нашој користи; значи, и вазнесење Његово се свршило ради нашег добра. Као што је, нас љубећи, Он сишао са неба, поживио међу људима и душу Своју положио на крсту: тако заволи Бог свет, тако се Он, љубећи нас и добро нам чинећи, и на небо вазнио, јер рече ученицима Својим: боље је за вас да Ја одем, јер ако Ја не одем, Утјешитељ неће доћи к вама; ако ли одем, послаћу Га к вама (Јн. 16:7). Он овим као да је рекао: Будите разумни, о љубљени ученици Моји! Сваком од вас предстоји посебан пут изласка на проповијед ријечи Божије цијеломе свијету, а у свијету ћете ви заплакати и заридати, а свијет ће се радовати; и ви ћете жалосни бити (Јн. 16:20); у том болу, у тој жалости и ридању вама ће требати да вас неко утјеши, окријепи и подржи; и ево Ја идем Оцу и послаћу вам Утјешитеља, Духа Светога, Који од Оца исходи, да вас Он утјеши у свим вашим патњама и несрећама. Због тога је за вас боље да Ја идем. Одвешће те, Петре, куда не желиш и четири четворке војника ће стражити над тобом, а у Риму је већ и дрво за твој крст спремно. И ти, Јакове, први ћеш угледати над вратом својим мач за Име Моје. Тебе, Јоване, ће послати у прогонство, у далеке земље, на острво Патмос. Тебе, Андреј, чека крст у Ахаји, а тебе, Филипе, у Јерапољу; теби је, Ватроломеј, суђено да будеш разапет у Јерменији, гдје ће и кожу с тебе одрати. Томи је суђено да буде избоден копљима. Матеја са мукама чека Етиопија, а остале – друге земље: свакоме је спремна његова чаша страдања. У свим тим страдањима и мукама неопходна вам је нека подршка, наслада и утеха. Због тога Ја идем код Оца и шаљем вам Утјешитеља, Духа Светога, Који ће, присуствујући уз вас, учинити да будете без страха и да радосно трпите свакојаке муке и напослијетку и смрт. Због тога је боље да Ја одем. Послије вас многи други ће попут вас морати да претрпе разнолика мучења и смрт за Име Моје: биће каменовани, посечени мачем, пржени огњем, бацани зверима на оброк и дробљени на комаде. Други ће, не без мука, бити добровољни мученици за Име Моје из љубави према Мени, презирући свијет и све сладости његове, одрекавши се себе и умртвљујући тело своје са страстима и пожудама: једни ће поћи у пустиње, други у затворе манастирске – ради страдања и подвига; они ће такође имати нужду за Божанственом помоћи и утехом. Према томе, поћи ћу код Оца и послаћу им Утјешитеља, јер без тога Он неће доћи; а због тога боље је да Ја идем. Многи који вјерују у Мене и који хоће да благочестиво живе, биће гоњени (2 Тим. 3:12); многи невини људи ће страдати; многи праведници ће трпети напасти и злобу; многе слуге Моје ће бити подвргнути ужасним несрећама: глади, жеђи, студени, голотињи, ланцима, тамницама, ранама и смрти; све њих ће требати утешити у њиховим гоњењима, страдањима, злоби и несрећама. Дакле, Ја ћу отићи код Оца и послати им Утешитеља од Оца. Ако Ја не одем, Утешитељ неће доћи к вама; зато је боље да Ја одем.
О, колико је благословен разлог вазнесења Господњег на небо: разлог који доноси радост, улива наду радосним очекивањем, обавештава нас о доласку Утешитеља. Иди онда, Господе, иди и пошаљи нам Утешитеља!
Господ наш се вазнио на небо да би нас гледао са висине, као отац децу своју, као пастир овце, као орао птиће своје, као војвода своје војнике – да би свакога видио, да би знао нужду и потребу свакога и да би свакоме пружио помоћ. Као што се цар, када окупи мноштво своје војске за бој и када жели да види све своје пукове, попење на неко узвишење, на гору или неку високу утврду, да би са висине све видио и организовао; тако и Господ наш, Цар царева, искупља ратујућу на земљи Цркву, у којој је чинова онолико колико и пукова, и вазноси се на горња небеса, да би са висине видио подвиге свих. Онима који се добро подвизавају Он плете вијенце, онима који изнемажу пружа руку Своје помоћи, оне које падају подиже и чини их јачим за борбу против непријатеља, а онима који нас гоне прави препреке. Подвизава се, на примјер, у страдалничком подвигу свети првомученик Стефан, кога каменују јудејци, а Господ наш са висине славе Своје, отворивши небо, гледа на њега, па страдалник узвикује: Ево видим небеса отворена и Сина Човјечијега гдје стоји с десне стране Богу (Дјела Ап. 7:56).
Ево и Савле, који одише претњом и убиством, жури у Дамаск, да би прогонио Цркву Божију, а Господ, видећи ово са висине небеске, препреку му поставља, озаривши га светлошћу небеском, ослијепивши његове плотске очи и престрашивши га гласом: Савле, Савле, што ме гониш!? (Дјела Ап. 9:4).
Није један од страстрпаца у својим ужасним страдањима – час изнемагао, час сасвим падао, будући побеђен, као на примјер Јаков Персијанац; али Господ, призревши изнемогле, поткрепљивао их је; пале је подизао, тако да се и ту обистинило Писмо, које говори: Ако и падне, неће се разбити, јер Господ подржава руку његову (Пс. 36:24). На сличан начин, призирући са висине небеске, Он помаже и нама, слугама Својим.
Вазнео се од нас Господ наш на небо ради тога – да би попут сунца обасјавао све нас Својом благодаћу са висине небеске. Када сунце после заласка свога негде замакне, сво поднебесје се прекрије тамом; а када изађе и почне да се пење у висину, тада се тама повлачи и бежи са свим поднебесјем, а сунчеве зраке осветљавају сву васиону. Док је и мисаоно сунце наше Христос пребивао, као на неком западу, на земљи у нејављању Себе људима и када је био потамњен добровољним страдањем, дотле је по свој земљи владала тама незнања Бога. А када се Он, уставши из запада гробног, успео на небо, истог часа муње Његове осветлише васељену, истог часа од истока сунца до запада славно постаде Име Његово (Пс. 112:3; 76:19) и познањем Бога осветли се васељена (Авак. 2:14).
Сунце с неба обасјва и зле и добре (Мт. 5:45). Тако се и Господ наш успео на небеса, да би са висине небеске призирао на праведнике и на грешнике: праведне љубећи и грешне милујући. Сунце са неба својим зрацима отапа зиму и лед, огријева земљу и чини је плодном; тако и Господ наш се вазнио на небо да би отуда зрацима благодати Своје отапао лед замрзлих душа наших, гријао срца наша и учинио их плодним, попут земље, да се пред Њим не бисмо показали јалови, него да у себи узрастемо духовне плодове.
Вазнео се Господ од нас на небо да би нам припремио пут на небо и био водич у горње земље. И нико се није попео на небо, – говори Апостол, – осим Онај који сиђе с неба, Онај који сиђе то је исти који и узиђе више свију небеса. (Јн. 3:13; Еф. 4:10). Пре нико није могао да се попење на небо, макар био он и праведан, и свет. Угодан Богу бијаше Ној, праведни бијаху Аврам, Исак, Јаков, о којима се говори да су они били праведни пред Богом, као што говори Богу цар Манасија: Ниси положио покајање праведним Твојим Авраму, Исаку и Јакову, који не сагријешише пред Тобом (2 Паралип. 36); непорочан и целомудрен бијаше Јосиф Прекрасни и Мојсије, који је провео Израиљ кроз Црно море по сувом; свет је био и Исус Навин, који је задржао сунце да не зађе; не без светости бијаху и други угодници Божији у Старом Завету, као на пример Данило, муж духовни, који је заградио уста лавовима, три отрока, који угасише молитвом пећ вавилонску, и остали велики пророци; међутим, нико од њих пре Христа није могао да узађе на небо и нико чак ни чуо није има ли, и хоће ли бити, за људе пута према небесима. А када се Господ наш, обукавши се у човечију природу, попео на небо, истог часа је свом људском роду показао пут ка небесима. По њему су пошле, по трагу Христовом, из ада изведене душе светих праотаца и пророка; њиме су се попели апостоли, светитељи, мученици и исповедници; њиме се и данас успињу достојни и праведни људи који следе за стопама Христовим; свима је данас познат пут ка небесима, за који се пре ни чуло није, само, о, људи, не будите лени да се пењете њиме.
Вазнео се Господ наш од нас на небо да би нам отворио врата небеска и да бисмо ми без забрана улазили у небо. Праотац наш Адам је затворио врата рајска за сав људски род, учинио их непроходним за све земнородне, и херувим је са пламеним оружјем стао код врата рајских; затворио је Адам рај и пут ка животу, а отворио само отворе ка смрти и аду. А Господ наш је учинио супротно: затворио је отворе ка смрти и аду, и отворио рај: прво разбојнику, којем је рекао: данас ћеш бити са Мном у рају (Лк. 23:43), а потом је свима, након Свог вазнесења, отворио само небо.
Рекох да је Господ наш затворио отворе ка смрти и аду, а отворио двери небеске. Што се тиче тога да су вазнесењем Господњим на небо била отворена врата небеска, у то ви, љубав ваша, верујете: јер су приликом вазнесења Господњег ангели који су Му претходили говорили горњим ангелским чиновима: Подигните врата, кнезови ваши, и уздигните се, врата вечна, и ући ће Цар славе (Пс. 23:9). Али што се тиче тога да су била затворени отвори ка аду и смрти, мени се чини да ви у то сумњате; због тога ћу као потврду тога навести речи из Откровења Јовановог.
У једно време Господ наш се јавио Својем љубљеном ученику Јовану и рекао: Не бој се: Ја сам Први и Последњи, и Живи; и бијах мртав и ево жив сам у вијекове вијекова, и имам кључеве од смрти и од пакла. (Ап. 1:17-18). Овде посебно расуђивање заслужује следећа ствар. Зашто Христос Господ не носи Сам кључеве вечног живота и царства небеског, него их је предао св. Петру: Даћу ти кључеве царства (Мт. 16:19); исти ти кључеви, којима се отварају и затварају пакао и смрт, Он је почео да носи Сам: Имам, – рекао је Он, – кључеве од смрти и пакла? Није ваљда Господ наш толико суров и немилосрдан, да је спремнији да погуби човека, него да га спасе, спремнији да отвара људима врата ада и смрти, него ли живота и царства? Али то се о Њему не само не сме казати, него ни помислити, јер је Он благоутробни и премилосрдни Саздатељ наш: јер је добар, јер је до вијека милост Његова (Пс. 117:2). Он искључиво хоће да се сви спасу, смрти он не жели грешнику, јер говори: јер не желим смрти грешнику, него да се обрати он од пута зла и жив да буде (Јез. 18:23). Зашто онда Господ не говори: Имам кључеве живота и царства небеског, него имам кључеве смрти и пакла?
Господ наш је благоизволео да поступи тако, зато што тако поступају и неки господари. Јер кад неки господар види да је његов економ превише расипан, да он превише често отвара врата његових ризница и да траћи његове залихе, тада он од њега узима кључеве и држи их код себе.
Слично овоме и Господ наш је знао нарав људску, знао је да су људи веома брзи за отварање врата смрти и ада, како за себе, тако и за друге. Себи их они отварају честим греховним падовима, према којима су веома склони, јер ни према чему се не приклања тако лако човек, као према греху на који је већ одавно навикао; једни другима људи отварају врата смрти и ада гневом, јарошћу и злопамћењем, јер се сваки човек, када га нешто разгневи, толико разјари у гневу, да бива спреман да пошаље другог и у ад, и на смрт. Зар ово није истина? Господ наш, видећи такву недобру нарав човечију, узима кључеве смрти и ада за Себе, Сам их носи и због тога и каже: Имам кључеве смрти и пакла. Овим речима Он као да каже следеће: „Грешни човече! По суровости својој и непокајаном срцу твојем ти си давно већ сакупио гнев за дан гнева, већ над шијом твојом виси смртна коса, пакао је већ отворио уста своја да те прогута; ипак, Ја још чекам твоје обраћење и покајање, не дозвољавам смрти да те изненада умртви и паклу да те прождере: ад Ја држим закључаним, да те он не би украо, да те не би прогутао: Имам кључеве смрти и пакла. О, човече! Ја видим још, да ратујеш са ближњим својим и желиш му зла, а не добра; ти би га волео истог часа предати смрти и паклу, ти га проклињеш, предајеш анатеми; међутим, немаш ти такву власт над њим: нису теби дати кључеви за то, и нећу ти их дати. Сам носим и никоме их не дам: Имам кључеве смрти и пакла.“
Благодаримо ти, Владико наш, за такво Твоје промишљање, за то што ниси нама дао те кључеве, као нож малом детету. О, да ми имамо те кључеве, кључеве смрти и пакла! Већ давно бисмо ми и ближње своје погубили, предавши их смрти и аду, и сами бисмо погинули, будући прогутани смрћу и паклом.
Размотримо сада подробније – због чега Господ носи кључеве смрти и ада, а не носи кључеве живота и царства.
Малоприје смо се сетили ангела који су приликом вазнесења Господа на небо ишли пред Њим и позивали ангелске чинове овако: Подигните врата, кнезови ваши, и уздигните се, врата вјечна, и ући ће Цар славе (Пс. 23:9). Обратимо сада пажњу на то – због чега ангели који су претходили Господу не говоре горњим ангелима: отворите врата кнезови ваши, него говоре: подигните врата кнезови ваши, то јест – сасвим их уклоните, одстраните, скроз их сломите: подигните. Зар за улазак Господњи не било довољно врата отворити, него је дакле ипак било неопходно сасвим их поломити, уклонити и одбацити? У чему је разлог? Свети Јован Златоусти, размишљајући о разлогу за ово, говори овако: Ангели су видели да небеса више никада неће бити затворена и да више неће бити потребна врата за небески град; због тога они и не говоре: отворите врата, него: подигните.
Сада нам је јасно због чега Господ наш не носи кључеве царства и живота, као што носи кључеве смрти и пакла: тамо где нема врата, тамо не требају ни кључеви, јер приликом вазнесења Господњег небеска врата су сасвим дигнута и више никада после неће бити затворена, као што о овоме пише у Откровењу: И врата његова неће се затварати дању, јер ноћи ондје неће бити (Откр. 21:25). Због тога ни кључеви тамо нису потребни. Сам Господ их не носи, него их је предао Петру и осталим Апостолима, као да тиме казује: „Мени они не требају, носите их ви и сада већ без труда отварајте отворено, отварајте незатворено, откључавајте незакључано; осим ако је неко сам својом вољом заградио себи небески улазак, томе ви можете помоћи овим кључевима; онима, пак, који за Мном слиједе слободан је улаз и без кључа, јер врата за њих нису затворена и, будући да су дигнута, ни затворити се не могу“.
О, како је радостан овај разлог вазнесења Господњег! Он се вазнио на небо да би широко растворио за нас двери небеске, уклонио их ради нашег несметаног уласка на небо. Отвори нам стога, Господе, отвори двери милосрђа Твојега!
Вазнео се Господ наш од нас на небо, да би се за нас заступио пред Богом Оцем. Ево шта говори Богослов: И ако неко сагријеши, имамо Заступника код Оца, Исуса Христа Праведника. А он је жртва помирења за гријехе наше (1 Јн. 2:1-2). А Апостол Павле говори, у посланици Јеврејима: Јер Христос не уђе у рукотворену Светињу, која је предобразац истинске, него у само Небо, да се сада појави пред лицем Божијим ради нас (Јевр. 9:24), а у посланици Римљанима овако: Христос је онај Који умрије, па још и васкрсе, Који је и с десне стране Богу, Који и посредује за нас (Рим. 8:34).
Према томе, нећемо се препадати ни ми, грешни људи, нећемо очајавати за наше спасење, него ћемо имати наде, јер имамо доброга Заступника пред Богом Оцем – Христа Спаситеља нашега, Који се и заступа за нас, показујући Му ране које је примио за нас; само да се не разленимо у слању топлих молитава, заједно са Њим, да Господ и Бог Христос буде Заступник пред Оцем, показујући Му ране Своје и умилостивљујући Га њима, као молитвеним устима.
Али, за кога се то Христос заступа? За грешнике. Али за какве грешнике? За оне који се кају. За њих Он умилостивљује Свога Оца, док за оне који се не кају не умилостивљује. Убедљив доказ за то можемо видети у самом страдању Господњем. Када је прибијен на крст, Господ наш се молио Богу Оцу Својем за убице Своје, говорећи: Оче, опрости им, не знају шта раде (Лк. 23:24). Да ли је овом Својом молитвом, у тешким мукама изреченом, умолио Он Оца за убице Своје? Је ли опростио Отац грехе злобним архијереју Ани, Кајафи, Пилату и осталим књижевницима, садукејима и фарисејима, који предадоше Исуса на смрт? Није. Само је за оне Он умолио, за које је предвидио, као Свезнајући, да ће се покајати и обратити ка Њему. За непокајане грешнике, који су Га разапели, Он не само да није умолио, него је покренуо Оца на освету, да крв Његова буде распоређена на распинатеље, што је и извршено било руком Римљана који су разорили Јерусалим.
Грешни човек по други пут разапиње Христа Сина Божијег својим тешким гресима; он, пребивајући у нерађењу, непокајању и додавајући грехе на грехе, својом нераскајаношћу срамно гази по крви Сина Божијег, проливеној за нас. Моли ли се Син Божији Оцу за таквог грешника и умилостивљује ли Он Оца Својег Својим заступништвом? Зар неће тиме пре покренути Оца на гнев и освету, да се освети Он за крв Сина Својега? Заиста, тако и јесте. Бој се, дакле, грешниче, који тврдоглаво стојиш у својој нераскајаности, да те не сустигне изненада Божија освета, и да не будеш истребљен из броја живих на земљи и осуђен заједно са убицама који распеше Сина Божијег.
Али о овоме сада прекидам говорити и поново ћу да гледам на вазнесеног Господа.
Вазнео се Господ наш од нас на небо, да би нам на небесима припремио место на којем бисмо ми могли живети вечно и заједно царевати са Њим, Господом нашим. Он Сам говори: Идем да вам припремим место. И ако отидем и припремим вам место, опет ћу доћи, и узећу вас к себи да где сам Ја, будете и ви (Јн. 14:2-3). Добар је и препун радости и овај разлог. Господ се вазнео од нас на небо да би свакоме припремио на небесима место: људима који љубе Бога место је међу Серафимима, богомудрима – међу Херувимима, богоносним – међу богоносним престолима, добрим господарима – међу господствима, храбрим војницима, који су се подвизавали за отаџбину – међу силама, разним властима – међу властима, свим начелницима, који су својим областима управљали по Божијем, њима је место међу началима, онима који другове и ниште теше и помажу у несрећама и напастима, њима је место међу Арханђелима, напокон, онима који у плоти на земљи живе као ангели – место је таквима заједно са Ангелима.
Господе! А где си онда нама грешнима Ти припремио место? Хоће ли за нас на небу да се нађе барем неко месташце? Нас плаши Твој омиљени ученик Јован Богослов, када каже: И неће ући у њега ништа нечисто, ни који чини гадост и лаж, него само записани у Јагњетовој Књизи живота (Откр. 21:27). Он не само да нам прети, него нас већ и изгони. Још ни ушли нисмо, а он нас већ грозно тера, говорећи: Напољу су пси и врачари и блудници и крвници и идолопоклоници и сваки који воли и чини лаж. (Откр. 22:15). Није ваљда да ни за нас нема места на небесима? Зар нас ни пустити неће туда, него ће нас истерати отуда напоље? Али ево Господ наш, са светлим и милосрдним Лицем нам се обраћа, и говори: нисам дошао да зовем праведнике но грешнике; само се покајте, и бићете удостојени равне части са светим и праведним. Где је место Петру, који Ме се одрекао и потом горко плакао? Где је место жени-блудници, која плакаше код нога Мојих, гдје је њој место у царству Моме; где блудноме сину, где митару, где разбојнику? Ето тамо ће бити и ваше место; само се исплачите за своје грехе горко, као Петар, припадните к ногама Мојим са покајањем, као блудница, обратите се Мени, као блудни син, смирите се, као митар, распните се са Мном, као благоразумни разбојник: само се покајте, и ви ћете се сместити у наручје Мога милосрђа.
О Божанствени, о љубави преобилни, о сладчајши Исусе! Ти нама грешним, Господе, истинито обећаваш царство Твоје; само кад бисмо се ми покајали!
Вазнео се Господ наш на небо, да би и нас привукао туда са Собом. Ја, – говори Он, – када будем вазнесен, све ћу привући к Себи. А ми пак пре свега управимо ум наш и срце тако да помишљамо о горњем и тражимо вишње, где је у Богу нашем скривен и живот наш: Он је благо наше; нека буде тамо и срце наше.
Размотривши све ове радосне разоге вазнесења Господњег од нас на небо, сваки богомислећи може извући за себе довољно утехе, радовати се духом у Господу Богу својему, Који се вазнео на небо ради нашег општег добра, и назвати овај празник радосним празником, а не жалосним. И нека удостоји Господ наш све нас да будемо заједничари онога празника, о којем је претсказао Давид: Јер ћу проћи кроз место шатора дивног, до дома Божијег, с гласом радости и исповедања одјека празнујућег. (Пс. 41:5). Амин.
Превео:
Игор Миковић
извор:svetosavlje.org.rs
Нема коментара:
Постави коментар