Аутентичан није онај ко не прави грешке, него онај ко их препознаје, исповеда и каје се. Аутентичан није само непосредан у свом опхођењу, он је истинит у вери својој. А вера није идеологија коју треба да подржимо, нити мисао коју треба да разумемо, нити став који треба да прихватимо. Вера није осећање, нити скуп моралних правила, нити доживљај који психолошки намећемо самима себи. Вера је благодат и живот и истина која нам се пружа, што нам Бог даје, нешто што пројављује Бога.
Често се у одељцима из светог Јеванђеља сусрећемо са тиме да су се апостоли, како би били убедљиви, позивају на аутентичност свог личност сведочанства: ''Што смо чули, што смо видели очима својим, што сагледасмо и руке наше опипаше, објављујемо вам'' и ''знамо да је истинито сведочанство његово''. Али, и Самарјани и Часни Претеча прибегавају непосредности личног сведочанства. Аутентичност доживљаја представља најубедљивији аргумент за истинитост наших речи.
Погледајмо, дакле, шта је смисао аутентичног доживљаја у животу хришћана. Аутентичан је Петар, чак и у падовима својим, јер је он непосредан. Тражи доказе и Господ га позива да корача по води. Понестаје му вере и почиње да тоне. Спонтано исповеда да из светих уста Његових излазе ''речи живота''. Саветује Господу да избегне Страдање и Он га кори говорећи да у њему говори сатана. Са осећањем надмености одбија да му Господ опере ноге и у наставку се на један особито изражајан начин повлачи. Има смелости да насилно Малху одсече ухо и бива прекорен од стране Господа, а ухо бива исцељено. Нешто пре Страдања се одриче Господа и одмах се каје. Чује поруку васкрсења и доводи је у питање: због тога трчи до гроба како би се сам уверио. Пада и устаје. Греши и каје се. Не глуми, живи. Слободан је и онда када се понаша по човеку. Греши и исправља себе, није непогрешив. Истинит је.
Аутентичан није онај ко не прави грешке, него онај ко их препознаје, исповеда и каје се. Међутим, аутентичан човек није само непосредан у свом опхођењу, он је истинит у вери својој. А вера није идеологија коју треба да подржимо, нити мисао коју треба да разумемо, нити став који треба да прихватимо. Вера није осећање, нити скуп моралних правила којима треба да се прилагодимо, нити доживљај који психолошки намећемо самима себи, нити пак циљ који се људским напорима постиже. Вера је благодат и живот и истина која нам се пружа, која надире и која нам се открива. Вера је нешто што нам Бог даје, нешто што пројављује Бога.
И човек није велики због тога што може да постане много шта, него због тога што могу да му се догоде и да му се открију велике ствари. Међутим, све то представља непатвореност, истинитост, аутентичност. Без тога хоризонт душе остаје затворен за Благодат Божију.
Наравно, док као хришћани причамо о аутентичном доживљају, изгледа да често под тим подразумевамо нешто што уствари није аутентичан доживљај. Збег тога, хајде да погледамо какав је управо истински и непатворени хришћанин. Свети Василије Велики у свом покушају да одговори на питање: ''Какви Логос жели да су хришћани?'', одговара на следећи начин: ''Као Ученици Христови, који изражавају само оно што у Њему виде или од Њега чују, као свети храмови Божији, чисти испуњени једино служењем Богу, као деца Божија саображена икони Божијој, по мери која је дата човеку, као со земљи како би чинили да се они који заједничаре са њима објављају духом ка бесмртности, уверавају у наду истинског живота''.
И даље наставља: ''Шта су својства хришћана? Да као што је Христос једном за свагда умро греху, да и они буду мртви и неприступачни за сваки грех... Да правда њихова у свему буде највећа... Да воле једни друге као што је Христос заволео нас... Да увек пред собом виде Господа... Да у сваком дану и часу буду трезвени и да, у савршенству богоугодности спремни, знају да не часи час у којем ће доћи Господ''.
По светом Јовану Златоусту: ''Ако си хришћанин, немаш града свога на земљи. Стваралац и градитељ града нашега је Бог. И ако узмемо целу васељену, странци смо и досељеници код свих. На небесима смо уписани, грађани смо небеса''.
Исту апсолутност сусрећемо и код отаца аскета и, наравно, у ''Лествици'' Светог Јована Синајског: ''Хришћанин се у свему угледа на Христа, колико је то човеку могуће, речима и делима и мислима правилно и неукаљано верујући у Свету Тројицу.
Хришћански доживљај је аутентичан када више волимо крст од лагодности, борбу од победе, када живимо Царство Божије стварније но историјске догађаје, када је вера наша јача од нашег рационализма, када истину више препознајемо у тајнама него у ономе што разумевамо, када се у тешкоћама кроз које пролазимо више молимо, а мање размишљамо, када се уверавамо да је благодат ефикаснија од наше борбе, када нам је брат наш ближи од наше ''ја'', када можемо да разазнајемо шта је узалудно, а шта непатворено, шта је лажно, а шта истинско, шта је воља наша, а шта Воља Божија, када смрт желимо више но живот.
Аутентичан хришћанин је компатибилан са предањем и са догмом, али у њему има и нечега новог и оригиналног, нечега његовог. Његова различитост обједињује и улепшава. Потврђује пут савршенства, јер је ''названа гором узорном... Гора је пак душа која се учењем Христовим узвисила''.
Митрополит Николај Хаџиниколау
(из књиге ''Човек, биће на границама светова'')
извор: www.prijateljboziji.com
Често се у одељцима из светог Јеванђеља сусрећемо са тиме да су се апостоли, како би били убедљиви, позивају на аутентичност свог личност сведочанства: ''Што смо чули, што смо видели очима својим, што сагледасмо и руке наше опипаше, објављујемо вам'' и ''знамо да је истинито сведочанство његово''. Али, и Самарјани и Часни Претеча прибегавају непосредности личног сведочанства. Аутентичност доживљаја представља најубедљивији аргумент за истинитост наших речи.
Погледајмо, дакле, шта је смисао аутентичног доживљаја у животу хришћана. Аутентичан је Петар, чак и у падовима својим, јер је он непосредан. Тражи доказе и Господ га позива да корача по води. Понестаје му вере и почиње да тоне. Спонтано исповеда да из светих уста Његових излазе ''речи живота''. Саветује Господу да избегне Страдање и Он га кори говорећи да у њему говори сатана. Са осећањем надмености одбија да му Господ опере ноге и у наставку се на један особито изражајан начин повлачи. Има смелости да насилно Малху одсече ухо и бива прекорен од стране Господа, а ухо бива исцељено. Нешто пре Страдања се одриче Господа и одмах се каје. Чује поруку васкрсења и доводи је у питање: због тога трчи до гроба како би се сам уверио. Пада и устаје. Греши и каје се. Не глуми, живи. Слободан је и онда када се понаша по човеку. Греши и исправља себе, није непогрешив. Истинит је.
Аутентичан није онај ко не прави грешке, него онај ко их препознаје, исповеда и каје се. Међутим, аутентичан човек није само непосредан у свом опхођењу, он је истинит у вери својој. А вера није идеологија коју треба да подржимо, нити мисао коју треба да разумемо, нити став који треба да прихватимо. Вера није осећање, нити скуп моралних правила којима треба да се прилагодимо, нити доживљај који психолошки намећемо самима себи, нити пак циљ који се људским напорима постиже. Вера је благодат и живот и истина која нам се пружа, која надире и која нам се открива. Вера је нешто што нам Бог даје, нешто што пројављује Бога.
И човек није велики због тога што може да постане много шта, него због тога што могу да му се догоде и да му се открију велике ствари. Међутим, све то представља непатвореност, истинитост, аутентичност. Без тога хоризонт душе остаје затворен за Благодат Божију.
Наравно, док као хришћани причамо о аутентичном доживљају, изгледа да често под тим подразумевамо нешто што уствари није аутентичан доживљај. Збег тога, хајде да погледамо какав је управо истински и непатворени хришћанин. Свети Василије Велики у свом покушају да одговори на питање: ''Какви Логос жели да су хришћани?'', одговара на следећи начин: ''Као Ученици Христови, који изражавају само оно што у Њему виде или од Њега чују, као свети храмови Божији, чисти испуњени једино служењем Богу, као деца Божија саображена икони Божијој, по мери која је дата човеку, као со земљи како би чинили да се они који заједничаре са њима објављају духом ка бесмртности, уверавају у наду истинског живота''.
И даље наставља: ''Шта су својства хришћана? Да као што је Христос једном за свагда умро греху, да и они буду мртви и неприступачни за сваки грех... Да правда њихова у свему буде највећа... Да воле једни друге као што је Христос заволео нас... Да увек пред собом виде Господа... Да у сваком дану и часу буду трезвени и да, у савршенству богоугодности спремни, знају да не часи час у којем ће доћи Господ''.
По светом Јовану Златоусту: ''Ако си хришћанин, немаш града свога на земљи. Стваралац и градитељ града нашега је Бог. И ако узмемо целу васељену, странци смо и досељеници код свих. На небесима смо уписани, грађани смо небеса''.
Исту апсолутност сусрећемо и код отаца аскета и, наравно, у ''Лествици'' Светог Јована Синајског: ''Хришћанин се у свему угледа на Христа, колико је то човеку могуће, речима и делима и мислима правилно и неукаљано верујући у Свету Тројицу.
Хришћански доживљај је аутентичан када више волимо крст од лагодности, борбу од победе, када живимо Царство Божије стварније но историјске догађаје, када је вера наша јача од нашег рационализма, када истину више препознајемо у тајнама него у ономе што разумевамо, када се у тешкоћама кроз које пролазимо више молимо, а мање размишљамо, када се уверавамо да је благодат ефикаснија од наше борбе, када нам је брат наш ближи од наше ''ја'', када можемо да разазнајемо шта је узалудно, а шта непатворено, шта је лажно, а шта истинско, шта је воља наша, а шта Воља Божија, када смрт желимо више но живот.
Аутентичан хришћанин је компатибилан са предањем и са догмом, али у њему има и нечега новог и оригиналног, нечега његовог. Његова различитост обједињује и улепшава. Потврђује пут савршенства, јер је ''названа гором узорном... Гора је пак душа која се учењем Христовим узвисила''.
Митрополит Николај Хаџиниколау
(из књиге ''Човек, биће на границама светова'')
извор: www.prijateljboziji.com
Нема коментара:
Постави коментар