"И одговарајући анђео рече му: Ја сам Гаврило који стојим пред Богом, и послан сам да ти говорим и да ти ово благовестим.
И ево, бићеш нем и нећеш моћи говорити до онога дана док се то не збуде, зато што ниси веровао мојим речима које ће се испунити у своје време".
И - стари првосвештеник Захарија, отац Светог Јована Крститеља је занемео.
Због тога што није одмах поверовао Божјој поруци коју је Арханђео Гаврило пренео. Да ће му његова жена, старица Јелисавета, родити сина који ће припремити народ за Христов долазак.
Његова занемелост није била казна - него знак.
Ако не можеш одмах да поверујеш Богу - онда ћеш ћутати све док се не догоди оно што ти је обећао.
Захарија је заћутао због маловерја због ког га је заиста тешко осудити. Ми на иконама и фрескама представљамо анђеле као лепе младе људе, без јасне полности. И они нас никако не плаше. Али тако их представљамо зато што је то виђење гласника Божијих с краја времена, кад ће Бог бити све у свему и кад ћемо сви познавати све оно што је у Богу.
У историјском времену појава анђела престравила би огромну већину нормалних људи. И обично и престрави оне којима се анђели јаве. Ма колико ти људи били искрено верујући. Занемелост је једна од могућих реакција.
Понеко као тиховатељи ћутаће да се испуни Истином. Али кад тад и они ће на овај или онај начин сведочити Истину и речима, изговореним или написаним.
Ако се сетимо да је Христос и апостоле корио због маловерја, не треба да очајавамо кад не нађемо у себи довољно вере. Али кад заћутимо због немоћи да сведочимо, не треба да се заклањамо иза Захарије. Он је наставио да сведочи - пишући. Није се искључио из комуникације са својим ближњима.
То и видимо на овој светогорској фресци, како на таблицу за писање преноси поруку коју му је анђео предао .
Сведочење Речи Божије је обавеза свих оних који с Њом дођу у додир.
А то нам је најбоље показао Свети Јован Крститељ први и највећи велики сведок Новог Завета Бога и људи. Дуго је ћутао у пустињи а кад се вратио међу људе сведочио је громогласно. Није штедео ни власт ни формализовано свештенство ни самозаљубљеност својих сународника.
То је био начин да се припреми пут Господу, а то је и данас начин.
Кад као Црква заћутимо, кад не утиремо народу пут ка Богу као што је то радио Свети Јован, морамо да размислимо да није то због тога што нам је вера ослабила?
"Рекох и душу спасих" - (па после заћутах) може понекад да се користи и као фарисејско самооправдање маловерја. Ако нас нису чули или разумели - опет и опет... Променимо језик, начин, будимо овом нараштају преводиоци самих себе.
Опоменимо се и срећан нам празник рођења "највећег од жене рођеног", Светог Јована Претече и Крститеља.
ђакон Ненад Илић
И ево, бићеш нем и нећеш моћи говорити до онога дана док се то не збуде, зато што ниси веровао мојим речима које ће се испунити у своје време".
И - стари првосвештеник Захарија, отац Светог Јована Крститеља је занемео.
Због тога што није одмах поверовао Божјој поруци коју је Арханђео Гаврило пренео. Да ће му његова жена, старица Јелисавета, родити сина који ће припремити народ за Христов долазак.
Његова занемелост није била казна - него знак.
Ако не можеш одмах да поверујеш Богу - онда ћеш ћутати све док се не догоди оно што ти је обећао.
Захарија је заћутао због маловерја због ког га је заиста тешко осудити. Ми на иконама и фрескама представљамо анђеле као лепе младе људе, без јасне полности. И они нас никако не плаше. Али тако их представљамо зато што је то виђење гласника Божијих с краја времена, кад ће Бог бити све у свему и кад ћемо сви познавати све оно што је у Богу.
У историјском времену појава анђела престравила би огромну већину нормалних људи. И обично и престрави оне којима се анђели јаве. Ма колико ти људи били искрено верујући. Занемелост је једна од могућих реакција.
Понеко као тиховатељи ћутаће да се испуни Истином. Али кад тад и они ће на овај или онај начин сведочити Истину и речима, изговореним или написаним.
Ако се сетимо да је Христос и апостоле корио због маловерја, не треба да очајавамо кад не нађемо у себи довољно вере. Али кад заћутимо због немоћи да сведочимо, не треба да се заклањамо иза Захарије. Он је наставио да сведочи - пишући. Није се искључио из комуникације са својим ближњима.
То и видимо на овој светогорској фресци, како на таблицу за писање преноси поруку коју му је анђео предао .
Сведочење Речи Божије је обавеза свих оних који с Њом дођу у додир.
А то нам је најбоље показао Свети Јован Крститељ први и највећи велики сведок Новог Завета Бога и људи. Дуго је ћутао у пустињи а кад се вратио међу људе сведочио је громогласно. Није штедео ни власт ни формализовано свештенство ни самозаљубљеност својих сународника.
То је био начин да се припреми пут Господу, а то је и данас начин.
Кад као Црква заћутимо, кад не утиремо народу пут ка Богу као што је то радио Свети Јован, морамо да размислимо да није то због тога што нам је вера ослабила?
"Рекох и душу спасих" - (па после заћутах) може понекад да се користи и као фарисејско самооправдање маловерја. Ако нас нису чули или разумели - опет и опет... Променимо језик, начин, будимо овом нараштају преводиоци самих себе.
Опоменимо се и срећан нам празник рођења "највећег од жене рођеног", Светог Јована Претече и Крститеља.
ђакон Ненад Илић
Нема коментара:
Постави коментар