Као саветник у раду на серији "Немањићи" провео сам ову недељу на снимању у рашким манастирима.
Необично и интензивно искуство.
И раније сам био у Студеници, Сопоћанима, у Петровој цркви, снимао сам документарне филмове и серије, први пут сам био и у Црној Реци, али до сада нисам учествовао у снимању у манастирима са глумцима.
Пуно је утисака из свих великих светиња, али у Студеници је било заиста посебно, скоро потресно.
Ретко у данашњој Србији долази до склада који прижељкујемо и надамо му се стидљиво као неком чуду. А по мени у Студеници се догодило мало чудо.
Велика телевизијска екипа, гглумци и статисти, све заједно око двеста људи, два дана су изводили компликоване филмске радове у нашем најважнијем манастиру а да није било никакве нервозе. Све је и даље функционисало манастирски, са монасима добрим и стрпљивим домаћинима и ужурбаним али мирним професионалцима који су шпартали по манастирској порти и у самој цркви.
Тако искрену и детиње чисту веру или макар поштовање какво је складно показала окупљена екипа на почетку снимајућег дана пред откривеним моштима преподобног Симона, краља Стефана Првовенчаног, ретко можете у данашњој Србији да сретнете. А није увек тако на снимањима.
Затим су одлични глумци оживљавали историјске ликове који су пре осамсто година стајали на истим, али баш истим местима где и они сада и радили оно што је снимано сада.
Потресно и необично. Још увек размишљам о том чудном пробијању границе времена и сусрету изван времена. У цркви. А баш у цркви је тај сусрет једино и могућ и светао.
Није било потребно да се прави више дублова сусрета помирења Стефана и Вукана, то је одмах било то.
А паралелно снимању одвијале су се и редовне активности манастира. Ујутро се служила литургија, увече вечерња, ходочасници са свих страна су у паузама снимања улазили у Богородиину цркву, било је и крштења.
За тренутак Студеница је изгледала као нека надреална слика манастира будућности који је старији од прошлости коју можемо да досегнемо.
И то су сви осетили. И екипа и монаси. Растали смо се у љубави и пошли на следеће локације.
Тешко за поверовати, али има много сведока, није ово само моја идеализована приповест.
Многи из екипе су ми касније стидљиво прилазили да се распитају о још понечему што су осетили а нису у потпуности разумели, а што им је отворило неке нове погледе. Нисам сигуран да сам умео да им одговорим, јер и ја још увек сређујем утиске.
Не знам како ће на крају серија испасти. Надам се добро. И навијам да серија успе, очекујући прилику да направимо филм о духовној димензији почетка наше државне историје, који већ дуже времена са сарадницима припремам.
У серији "Немањићи"су колико видим више испраћени главни историјски догађаји епохе кроз које мора брзо да се пролази.
Материјал који сам ја видео изгледа одлично. Редитељ Марко Маринковић је сјајан човек и професионалац, глумци одлични, директор фотографије, костимограф, сценограф, не стају. Раде са пуном свешћу о одговорности коју супреузели.
У оваквим пословима никад са сигурношћу не може да се зна какав ће бити финални резултат, али што се мене тиче - најважније се догодило.
С пуним поштовањем Срби су коначно посегли за својом драгоценом историјом. Парадоксалним стицајем околности, баш у време кризе и негирања националног идентитета поставља се темељ за озбиљније сагледавање наше историје. Боже помози нама, данашњим Србима, да одговоримо великим стремљењима и постигнућима наших предака.
ђакон Ненад Илић
Необично и интензивно искуство.
И раније сам био у Студеници, Сопоћанима, у Петровој цркви, снимао сам документарне филмове и серије, први пут сам био и у Црној Реци, али до сада нисам учествовао у снимању у манастирима са глумцима.
Пуно је утисака из свих великих светиња, али у Студеници је било заиста посебно, скоро потресно.
Ретко у данашњој Србији долази до склада који прижељкујемо и надамо му се стидљиво као неком чуду. А по мени у Студеници се догодило мало чудо.
Велика телевизијска екипа, гглумци и статисти, све заједно око двеста људи, два дана су изводили компликоване филмске радове у нашем најважнијем манастиру а да није било никакве нервозе. Све је и даље функционисало манастирски, са монасима добрим и стрпљивим домаћинима и ужурбаним али мирним професионалцима који су шпартали по манастирској порти и у самој цркви.
Тако искрену и детиње чисту веру или макар поштовање какво је складно показала окупљена екипа на почетку снимајућег дана пред откривеним моштима преподобног Симона, краља Стефана Првовенчаног, ретко можете у данашњој Србији да сретнете. А није увек тако на снимањима.
Затим су одлични глумци оживљавали историјске ликове који су пре осамсто година стајали на истим, али баш истим местима где и они сада и радили оно што је снимано сада.
Потресно и необично. Још увек размишљам о том чудном пробијању границе времена и сусрету изван времена. У цркви. А баш у цркви је тај сусрет једино и могућ и светао.
Није било потребно да се прави више дублова сусрета помирења Стефана и Вукана, то је одмах било то.
А паралелно снимању одвијале су се и редовне активности манастира. Ујутро се служила литургија, увече вечерња, ходочасници са свих страна су у паузама снимања улазили у Богородиину цркву, било је и крштења.
За тренутак Студеница је изгледала као нека надреална слика манастира будућности који је старији од прошлости коју можемо да досегнемо.
И то су сви осетили. И екипа и монаси. Растали смо се у љубави и пошли на следеће локације.
Тешко за поверовати, али има много сведока, није ово само моја идеализована приповест.
Многи из екипе су ми касније стидљиво прилазили да се распитају о још понечему што су осетили а нису у потпуности разумели, а што им је отворило неке нове погледе. Нисам сигуран да сам умео да им одговорим, јер и ја још увек сређујем утиске.
Не знам како ће на крају серија испасти. Надам се добро. И навијам да серија успе, очекујући прилику да направимо филм о духовној димензији почетка наше државне историје, који већ дуже времена са сарадницима припремам.
У серији "Немањићи"су колико видим више испраћени главни историјски догађаји епохе кроз које мора брзо да се пролази.
Материјал који сам ја видео изгледа одлично. Редитељ Марко Маринковић је сјајан човек и професионалац, глумци одлични, директор фотографије, костимограф, сценограф, не стају. Раде са пуном свешћу о одговорности коју супреузели.
У оваквим пословима никад са сигурношћу не може да се зна какав ће бити финални резултат, али што се мене тиче - најважније се догодило.
С пуним поштовањем Срби су коначно посегли за својом драгоценом историјом. Парадоксалним стицајем околности, баш у време кризе и негирања националног идентитета поставља се темељ за озбиљније сагледавање наше историје. Боже помози нама, данашњим Србима, да одговоримо великим стремљењима и постигнућима наших предака.
ђакон Ненад Илић
Нема коментара:
Постави коментар