У суботу, 27. јануара, на празник Светог Саве, као и недељу, 28. јануара 2018. године, Његово Преосвештенство Епископ захумско-херцеговачки г. Григорије служио је у Паризу, као гост Епархије западноевропске, на позив и са благословом надлежног архијереја г. Луке.
У суботу, Владика је служио у цркви посвећеној Светом Сави, а литургијско славље увеличано је рукоположењем за презвитера ђакона Ненада Илића, који ће убудуће служити као парох у Амстердаму. У својој беседи, владика Григорије окупљенима је кроз призму дела Светог Саве говорио о важности описмењавања, као и о значају неосуђивања и непреузношења због сопствених врлина, у складу са прочитаном јеванђелском параболом о митару и фарисеју.
Након литургије, уследиле су дечје рецитације, а љубазни домаћини организовали су и славску гозбу за многобројни присутни народ, током које је обављена и кратка промоција последње књиге владике Григорија Преко прага.
У недељу, служба је одржана у цркви Свете Петке у париском предграђу Бондију, а ни овога пута није изостала радост произвођења новог посленика на њиви Господњој, јер је за презвитера рукоположен ђакон Горан Илић Бенке, који ће убудуће бити парох у Лиону. И овог пута, након Литургије, уследила је приредба коју су уприличили најмлађи парохијани, као и послужење за окупљен верни народ. Епископ захумско-херцеговачки на крају је изразио своје задовољство због прилике да борави и служи у Паризу, захваливши на гостопримству својим домаћинима, паришким свештеницима на челу са владиком Луком. Беседу владике Григорија о Светом Сави преносимо у целости:
Драга браћо и сестре, драги пријатељи, даме и господо,
Осјећам необичну радост и част, али и велики изазов због тога што ми се указала прилика да говорим о Светом Сави овдје, у Паризу. Свети Сава је личност коју сваки хришћанин може истински доживјети као оца, брата, учитеља, пријатеља, руководитеља, и то кад год станемо пред његову икону, пред његово лице. Стојећи пред његовом иконом као пред огледалом, у њему можемо видјети нашу прошлост, нашу историју, у њему се огледамо и онакви какви јесмо сада, у овом часу, док стојимо пред његовим ликом. То наше огледање пред лицем Светог Саве упућује нас ка будућности, јер он није постојао и ишчезао, него он јесте и он ће бити. Тешко је о њему рећи било шта ново, није лако говорити пред тим бљештавим ликом када смо освијетљени светитељском свјетлошћу која не сажиже, већ која нас чисти и лијечи. Чини ми се ипак да је најупутније и најсмисленије кренути од сљедећег питања: зашто је Свети Сава најважнија српска личност кроз вијекове? Ово наизглед једноставно питање нуди мноштво одговора. Не би било довољно да кажемо како је он највећи и најбољи зато што је био Немањин син, зато што је издејствовао аутокефалност наше Цркве, што је био монах и епископ, зато што је био мудар, паметан и вриједан, побожан и храбар. Сви ови одговори, иако тачни, нису довољни, јер у нашем народу бјеше и много других таквих. У чему је онда тајна лика Светог Саве? Постоји једна димензија Савине личности која је била пресудна да он постане крајеугаони камен постојања и опстанка нашег народа. Свети Сава је први човјек који се свим својим бићем опредијелио да у српски народ уведе ред – закон. Он пише Хиландарски типик, Студенички типик, преводи на наш језик Номоканон, законоправило које је уређивало црквени и грађански живот. Иако је, дакле, хришћанство несумњиво имало коријена на нашим просторима и прије Светог Саве, иако се за јеванђеље у тим крајевима чуло још у вријеме апостола, и поготово у вријеме светих мисионара Ћирила и Методија, Свети Сава први организује Цркву распоређујући епископе као маслине, како пјевамо у тропару њему посвећеном. На друштвеном плану он се бави двјема најважнијим дјелатностима за живот једне заједнице – просвјетом и медицином. Због тога је, по мом дубоком увјерењу, Сава Немањић показао да је његова визија била далекосежнија од визије свих других великих духова који су постојали и постоје у нашем народу.
Свети Сава је, као што је познато, између осталог био и племић и припадао је племству. У хришћанском смислу, као монах, као свештеник, као епископ припадао је једном другачијем, духовном племству. Занимљиво је да се подсјетимо да се он управо као такав племић спустио до посљедњег човјека, до посљедњег земљодјелца, пастира. Његово друговање с њима није њега умањивало, него је њих подизало. Он је и њих учио да постану племство, царско свештенство, свети род. Тако је он народ хришћански изводио из таме у свјетлост, из незнања у знање, од примитивизма ка култури. Зато је Свети Сава просвјетитељ, али то је он у свом народу могао постати само зато што је схватао да је тај народ заједно са њим заправо један организам. Нико у том народу, у том организму, није ни мањи ни већи, јер нико није ни мање ни више важан – важан је сваки појединачно. Зато су Светог Саву сви могли да доживе као оца. Тако нпр. Свети Сава чини велика дјела, гради највеће манастире заједно са својим оцем, али он не заборавља ни сиротињу, него гради по блату калдрме, подучава људе сваком знању, свему доброме што може побољшати њихов живот. Њему није било тешко да подучава људе да сију, да ору, да граде куће, са истим жаром са којим је учио своје архијереје богословљу, правнике, каноничаре – канонима, он подучава све, и сиромашне, и старе и младе и дјецу. Тамо гдје не стиже он, организује да их подучавају они које је научио да могу учити друге. Зато је Свети Сава учитељ. И кад је коначно све учинио добро, унио свјестлост духовну међу свој народ, дао му идентитет, идентификујући га са Христом и укључујући га у организам, у породицу хришћанских народа, још једанпут, сада као брат српског жупана и као архиепископ, одрекао се власти поставивши за свог насљедника Арсенија. Ето у чему је тајна толике славе и такве свјетлости и зашто гледајући Светог Саву стојимо као пред вјечним огледалом.
Послије толико протеклих вијекова, било би добро да се данас запитамо угледамо ли се ми уопште на Светог Саву, тј. учимо ли, радимо ли, волимо ли је један другога? Или можда радимо све супротно, притом мислећи да је најбоље рјешење ако све увијек вучемо само на своју страну? Осјећамо ли се здраво или болесно, јесмо ли спремни нечега да се одрекнемо, да не говоримо о томе да се одрекнемо власти или части и јесмо ли спремни одрећи се и најмање сујете? Јесмо ли спремни склонити се некоме с пута? Јесмо ли спремни показати пажњу један према другоме? Јесмо ли на било шта спремни од свега онога на шта нас Свети Сава као најсвјетлији лик и насвјетлоносније огледало упућује.
Али пошто данас прослављамо Светог Саву, треба макар на тренутак да заборавимо наше слабости, треба за један трен да се замислимо како све добро функционише. Слободно замислимо како нам је ум отворен за свјетлост и за добро, замислимо како су нам срца отворена за љубав, за Бога, за брата, за сестру, за другога и ма ко да смо, велики или мали, вишег или мањег звања, осјетићемо радост постојања; имаћемо утисак као да смо харфа у рукама Божјим, или једноставније – да смо харфа у рукама Светог Саве која доноси најљепшу музику. А онда тај тренутак, драги пријатељи, запамтимо, па ћемо видјети колико се може дуго и лијепо живјети само од тог тренутка. А у нашем животу, да бисмо могли да ходимо стопама Светог Саве, треба нам што више таквих тренутака, не сјећајући се само оног што је некада било, не стојећи ту гдје јесмо сада, него ходећи напријед, у сусрет Светом Сави и Христу. Тада ћемо схватити да, ма каква нас невоља срела у овом свијету, овај живот има смисла. Наша храброст, праћена вјером, истјераће сваки страх и у нас ће се уселити љубав и бићемо спремни за загрљај са Светим Савом баш као што је њега загрлио Свети Симеон у Ватопеду, рекавши му: „Сине, буди ми отац“. И ми можемо да се загрлимо са Светим Савом и кажемо му: Оче, буди ми пријатељ и учитељ и помози ми да издржим на твом путу свјетлости и живота.
извор: www.saintsava.fr
Након литургије, уследиле су дечје рецитације, а љубазни домаћини организовали су и славску гозбу за многобројни присутни народ, током које је обављена и кратка промоција последње књиге владике Григорија Преко прага.
У недељу, служба је одржана у цркви Свете Петке у париском предграђу Бондију, а ни овога пута није изостала радост произвођења новог посленика на њиви Господњој, јер је за презвитера рукоположен ђакон Горан Илић Бенке, који ће убудуће бити парох у Лиону. И овог пута, након Литургије, уследила је приредба коју су уприличили најмлађи парохијани, као и послужење за окупљен верни народ. Епископ захумско-херцеговачки на крају је изразио своје задовољство због прилике да борави и служи у Паризу, захваливши на гостопримству својим домаћинима, паришким свештеницима на челу са владиком Луком. Беседу владике Григорија о Светом Сави преносимо у целости:
Драга браћо и сестре, драги пријатељи, даме и господо,
Осјећам необичну радост и част, али и велики изазов због тога што ми се указала прилика да говорим о Светом Сави овдје, у Паризу. Свети Сава је личност коју сваки хришћанин може истински доживјети као оца, брата, учитеља, пријатеља, руководитеља, и то кад год станемо пред његову икону, пред његово лице. Стојећи пред његовом иконом као пред огледалом, у њему можемо видјети нашу прошлост, нашу историју, у њему се огледамо и онакви какви јесмо сада, у овом часу, док стојимо пред његовим ликом. То наше огледање пред лицем Светог Саве упућује нас ка будућности, јер он није постојао и ишчезао, него он јесте и он ће бити. Тешко је о њему рећи било шта ново, није лако говорити пред тим бљештавим ликом када смо освијетљени светитељском свјетлошћу која не сажиже, већ која нас чисти и лијечи. Чини ми се ипак да је најупутније и најсмисленије кренути од сљедећег питања: зашто је Свети Сава најважнија српска личност кроз вијекове? Ово наизглед једноставно питање нуди мноштво одговора. Не би било довољно да кажемо како је он највећи и најбољи зато што је био Немањин син, зато што је издејствовао аутокефалност наше Цркве, што је био монах и епископ, зато што је био мудар, паметан и вриједан, побожан и храбар. Сви ови одговори, иако тачни, нису довољни, јер у нашем народу бјеше и много других таквих. У чему је онда тајна лика Светог Саве? Постоји једна димензија Савине личности која је била пресудна да он постане крајеугаони камен постојања и опстанка нашег народа. Свети Сава је први човјек који се свим својим бићем опредијелио да у српски народ уведе ред – закон. Он пише Хиландарски типик, Студенички типик, преводи на наш језик Номоканон, законоправило које је уређивало црквени и грађански живот. Иако је, дакле, хришћанство несумњиво имало коријена на нашим просторима и прије Светог Саве, иако се за јеванђеље у тим крајевима чуло још у вријеме апостола, и поготово у вријеме светих мисионара Ћирила и Методија, Свети Сава први организује Цркву распоређујући епископе као маслине, како пјевамо у тропару њему посвећеном. На друштвеном плану он се бави двјема најважнијим дјелатностима за живот једне заједнице – просвјетом и медицином. Због тога је, по мом дубоком увјерењу, Сава Немањић показао да је његова визија била далекосежнија од визије свих других великих духова који су постојали и постоје у нашем народу.
Свети Сава је, као што је познато, између осталог био и племић и припадао је племству. У хришћанском смислу, као монах, као свештеник, као епископ припадао је једном другачијем, духовном племству. Занимљиво је да се подсјетимо да се он управо као такав племић спустио до посљедњег човјека, до посљедњег земљодјелца, пастира. Његово друговање с њима није њега умањивало, него је њих подизало. Он је и њих учио да постану племство, царско свештенство, свети род. Тако је он народ хришћански изводио из таме у свјетлост, из незнања у знање, од примитивизма ка култури. Зато је Свети Сава просвјетитељ, али то је он у свом народу могао постати само зато што је схватао да је тај народ заједно са њим заправо један организам. Нико у том народу, у том организму, није ни мањи ни већи, јер нико није ни мање ни више важан – важан је сваки појединачно. Зато су Светог Саву сви могли да доживе као оца. Тако нпр. Свети Сава чини велика дјела, гради највеће манастире заједно са својим оцем, али он не заборавља ни сиротињу, него гради по блату калдрме, подучава људе сваком знању, свему доброме што може побољшати њихов живот. Њему није било тешко да подучава људе да сију, да ору, да граде куће, са истим жаром са којим је учио своје архијереје богословљу, правнике, каноничаре – канонима, он подучава све, и сиромашне, и старе и младе и дјецу. Тамо гдје не стиже он, организује да их подучавају они које је научио да могу учити друге. Зато је Свети Сава учитељ. И кад је коначно све учинио добро, унио свјестлост духовну међу свој народ, дао му идентитет, идентификујући га са Христом и укључујући га у организам, у породицу хришћанских народа, још једанпут, сада као брат српског жупана и као архиепископ, одрекао се власти поставивши за свог насљедника Арсенија. Ето у чему је тајна толике славе и такве свјетлости и зашто гледајући Светог Саву стојимо као пред вјечним огледалом.
Послије толико протеклих вијекова, било би добро да се данас запитамо угледамо ли се ми уопште на Светог Саву, тј. учимо ли, радимо ли, волимо ли је један другога? Или можда радимо све супротно, притом мислећи да је најбоље рјешење ако све увијек вучемо само на своју страну? Осјећамо ли се здраво или болесно, јесмо ли спремни нечега да се одрекнемо, да не говоримо о томе да се одрекнемо власти или части и јесмо ли спремни одрећи се и најмање сујете? Јесмо ли спремни склонити се некоме с пута? Јесмо ли спремни показати пажњу један према другоме? Јесмо ли на било шта спремни од свега онога на шта нас Свети Сава као најсвјетлији лик и насвјетлоносније огледало упућује.
Али пошто данас прослављамо Светог Саву, треба макар на тренутак да заборавимо наше слабости, треба за један трен да се замислимо како све добро функционише. Слободно замислимо како нам је ум отворен за свјетлост и за добро, замислимо како су нам срца отворена за љубав, за Бога, за брата, за сестру, за другога и ма ко да смо, велики или мали, вишег или мањег звања, осјетићемо радост постојања; имаћемо утисак као да смо харфа у рукама Божјим, или једноставније – да смо харфа у рукама Светог Саве која доноси најљепшу музику. А онда тај тренутак, драги пријатељи, запамтимо, па ћемо видјети колико се може дуго и лијепо живјети само од тог тренутка. А у нашем животу, да бисмо могли да ходимо стопама Светог Саве, треба нам што више таквих тренутака, не сјећајући се само оног што је некада било, не стојећи ту гдје јесмо сада, него ходећи напријед, у сусрет Светом Сави и Христу. Тада ћемо схватити да, ма каква нас невоља срела у овом свијету, овај живот има смисла. Наша храброст, праћена вјером, истјераће сваки страх и у нас ће се уселити љубав и бићемо спремни за загрљај са Светим Савом баш као што је њега загрлио Свети Симеон у Ватопеду, рекавши му: „Сине, буди ми отац“. И ми можемо да се загрлимо са Светим Савом и кажемо му: Оче, буди ми пријатељ и учитељ и помози ми да издржим на твом путу свјетлости и живота.
извор: www.saintsava.fr
Нема коментара:
Постави коментар