Зашто смо толико данас занемоћали? Зашто су нам деца све болеснија? Зашто не можемо ни једним педагошким методом, ни једном социјалном, економском протезом да задржимо стихију и лудило? Све што смо зидали без Божијег благослова, без вере – то ће пропасти. Тако бива свакоме ко живи верујући у себе, у своју силу а не у Бога Живога.
Ако верујеш, све је могуће ономе који верује. Нема проблема нерешивог за верујуће јер вером се покрећу небеске силе. Зашто смо толико данас занемоћали? Зашто су нам деца све болеснија? Зашто не можемо ни једним педагошким методом, ни једном социјалном, економском протезом да задржимо стихију и лудило? При том, та стихија надолази, браћо и сестре, има све из темеља да разори. То што ми данас гледамо - то су само почеци. То су најаве тајфунских разарања. Све из темеља! Ми се још, блесави, трудимо да понешто закрпимо: утегни мало овде, дај мало потпорнога зида, бетона, жељеза - то ће све у ваздух да иде! Ни камен на камену неће остати. Све што смо зидали без Божијег благослова, без вере - то ће све у ваздух да иде. ... Тако бива свакоме ко живи верујући у себе, у своју силу.
Један од наших највећих проблема јесте недостатак вере. МАЛОВЕРЈЕ! Да не говорим о сујеверју, које је већ активност усмерена ка сатани. Али, и мала вера - велики је проблем. Како може мала вера да буде кад је у питању савршени Бог? Пантократор - Сведржитељ! У Символу вере, ми се обавезујемо, у самом старту, да је тако исповедамо и да тако верујемо. Верујем у једнога Бога Оца - Сведржитеља! Творца неба и земље! Не ракета, авиона, носача авиона, аутомобила..., него Творца неба и земље, Творца небеских сила и свега што је на земљи! Је ли вера наша таква? Ако није, ми смо немоћни, браћо и сестре. Што ће ти тај пиштољ испод паса? Што ће ти ти пси око тебе? Што ће ти чувари? Ти си слабашан... Ти си слаб човек. Ти си најобичнија пена, сламка - јер ти је вера слаба. Без вере си слаб. И милиони таквих, милијарде таквих - све слаби, браћо и сестре. Суво лишће, које ветар времена разноси.
Вера права је тврда, моћна, свемоћна вера! Како да не буде моћно дете које верује да му је Отац - Сведржитељ? Да му је Отац - Творац свега видљивог и невидљивог! Каже дете: ево, мој је отац направио ову кућу, ово дело, уметничко или било које друго. Па се хвале деца делима руку очева својих. А, ми говоримо: Видите овај небески свод? Видите ове звезде, ово сунце, ова мора, ове реке, ове врхове и све што је створено? То је Отац наш створио, кроз Сина Свога, Светим Духом, Духом стваралачким. То је Оца нашега! Сва земља је наша!
Зато су хришћани живели и данас би требало да живе - растерећено. Да буду задовољни, како каже Свети апостол Павле, кад имају где главу да склоне и нешто да поједу - али ДАНАС! А, колико нас има у данашњем дану залихе за месец унапред? Сваког дана једемо до сита! Сваког дана се преједамо, препијамо, имамо чак и додатне апетите - хоћемо да запалимо после јела! Хоћемо и предело! Хоћемо и после јела - неки добар колач! Па се читавог дана ми не одвајамо од трпезе... Слаба вера... Па, онда, хоћемо и да се навлачимо, онда хоћемо и наркотике да тражимо... Хоћемо једно, па друго, па треће... Тако бива кад се мера прекорачи.
А, Господ је свега дао! У изобиљу! Али, од нас очекује да Га препознамо као Дародавца и да то ценимо. Јер, благодаран човек имаће и благодарну меру. Онај који верује да ће, ако буде дана, и хране бити, он неће бринути о сутрашњем дану. Јер, чим се брига зачне, и страсти се покрећу. И, он, мученик, узима тога колико му је потребно за месец дана, и тако долази до деформације. Мало по мало, у наше животе улазе деформисане силе. Демонске силе. Имамо децу, имамо родитеље који су заробљени, поробљени, поседнути.
Једини начин да се изађе из тог затвора, из тих тамница, једина сила која може да нас ослободи - јесте благодатна сила Цркве, благодатна сила Божија. Али, потребно је веровати. Потребно је имати веру да је Господ наш - Исцелитељ и да је Њему то заиста могуће. Верујеш ли да могу то учинити? - пита Он свакога од нас. И, кад поштено погледамо у своје молитве, приметићемо, браћо и сестре, да ми заправо уопште не верујемо. Да ми очекујемо да се нека комбинација деси. Ми више верујемо онако како коцкари верују – да ће се нешто поклопити и да ће, просто, бити. Али, то се дешава мимо нас, без наше вере; ето, Господ ће се постарати за мене.
А, да ли ти верујеш у Њега? Ако не верујеш, неће бити силе... Неће бити исцељења. Неће бити благослова. То је болесно стање. Он је дошао да би ти поверовао у Њега, да би постао Живот твој, сва нада твоја. Да се вером забодеш у Њега, као што се стреле, као што се копље, као што се метак, као што се граната забада у циљ. Да вером својом будеш забоден и да будеш фиксиран за Њега. Не млака вера, млитава, лабава, разлабављена, него фиксирана вера. Верујем у једног Бога Оца, Сведржитеља, Творца неба и земље, и свега видљивог и невидљивог! И у једнога Господа Исуса Христа, Сина Божијег! И све онако како исповедамо. Да наше биће исијава том вером! Да живимо њоме, да ходимо њоме, да мислимо, желимо! Да творимо! И, ако хоћете, да чудотворимо! Ако се на тај начин будемо сабирали у светим храмовима, онда ће нама бити све могуће.
Јеромонах Рафаило (Бољевић), игуман манастира Подмаине
извор: www.prijateljboziji.com
Ако верујеш, све је могуће ономе који верује. Нема проблема нерешивог за верујуће јер вером се покрећу небеске силе. Зашто смо толико данас занемоћали? Зашто су нам деца све болеснија? Зашто не можемо ни једним педагошким методом, ни једном социјалном, економском протезом да задржимо стихију и лудило? При том, та стихија надолази, браћо и сестре, има све из темеља да разори. То што ми данас гледамо - то су само почеци. То су најаве тајфунских разарања. Све из темеља! Ми се још, блесави, трудимо да понешто закрпимо: утегни мало овде, дај мало потпорнога зида, бетона, жељеза - то ће све у ваздух да иде! Ни камен на камену неће остати. Све што смо зидали без Божијег благослова, без вере - то ће све у ваздух да иде. ... Тако бива свакоме ко живи верујући у себе, у своју силу.
Један од наших највећих проблема јесте недостатак вере. МАЛОВЕРЈЕ! Да не говорим о сујеверју, које је већ активност усмерена ка сатани. Али, и мала вера - велики је проблем. Како може мала вера да буде кад је у питању савршени Бог? Пантократор - Сведржитељ! У Символу вере, ми се обавезујемо, у самом старту, да је тако исповедамо и да тако верујемо. Верујем у једнога Бога Оца - Сведржитеља! Творца неба и земље! Не ракета, авиона, носача авиона, аутомобила..., него Творца неба и земље, Творца небеских сила и свега што је на земљи! Је ли вера наша таква? Ако није, ми смо немоћни, браћо и сестре. Што ће ти тај пиштољ испод паса? Што ће ти ти пси око тебе? Што ће ти чувари? Ти си слабашан... Ти си слаб човек. Ти си најобичнија пена, сламка - јер ти је вера слаба. Без вере си слаб. И милиони таквих, милијарде таквих - све слаби, браћо и сестре. Суво лишће, које ветар времена разноси.
Вера права је тврда, моћна, свемоћна вера! Како да не буде моћно дете које верује да му је Отац - Сведржитељ? Да му је Отац - Творац свега видљивог и невидљивог! Каже дете: ево, мој је отац направио ову кућу, ово дело, уметничко или било које друго. Па се хвале деца делима руку очева својих. А, ми говоримо: Видите овај небески свод? Видите ове звезде, ово сунце, ова мора, ове реке, ове врхове и све што је створено? То је Отац наш створио, кроз Сина Свога, Светим Духом, Духом стваралачким. То је Оца нашега! Сва земља је наша!
Зато су хришћани живели и данас би требало да живе - растерећено. Да буду задовољни, како каже Свети апостол Павле, кад имају где главу да склоне и нешто да поједу - али ДАНАС! А, колико нас има у данашњем дану залихе за месец унапред? Сваког дана једемо до сита! Сваког дана се преједамо, препијамо, имамо чак и додатне апетите - хоћемо да запалимо после јела! Хоћемо и предело! Хоћемо и после јела - неки добар колач! Па се читавог дана ми не одвајамо од трпезе... Слаба вера... Па, онда, хоћемо и да се навлачимо, онда хоћемо и наркотике да тражимо... Хоћемо једно, па друго, па треће... Тако бива кад се мера прекорачи.
А, Господ је свега дао! У изобиљу! Али, од нас очекује да Га препознамо као Дародавца и да то ценимо. Јер, благодаран човек имаће и благодарну меру. Онај који верује да ће, ако буде дана, и хране бити, он неће бринути о сутрашњем дану. Јер, чим се брига зачне, и страсти се покрећу. И, он, мученик, узима тога колико му је потребно за месец дана, и тако долази до деформације. Мало по мало, у наше животе улазе деформисане силе. Демонске силе. Имамо децу, имамо родитеље који су заробљени, поробљени, поседнути.
Једини начин да се изађе из тог затвора, из тих тамница, једина сила која може да нас ослободи - јесте благодатна сила Цркве, благодатна сила Божија. Али, потребно је веровати. Потребно је имати веру да је Господ наш - Исцелитељ и да је Њему то заиста могуће. Верујеш ли да могу то учинити? - пита Он свакога од нас. И, кад поштено погледамо у своје молитве, приметићемо, браћо и сестре, да ми заправо уопште не верујемо. Да ми очекујемо да се нека комбинација деси. Ми више верујемо онако како коцкари верују – да ће се нешто поклопити и да ће, просто, бити. Али, то се дешава мимо нас, без наше вере; ето, Господ ће се постарати за мене.
А, да ли ти верујеш у Њега? Ако не верујеш, неће бити силе... Неће бити исцељења. Неће бити благослова. То је болесно стање. Он је дошао да би ти поверовао у Њега, да би постао Живот твој, сва нада твоја. Да се вером забодеш у Њега, као што се стреле, као што се копље, као што се метак, као што се граната забада у циљ. Да вером својом будеш забоден и да будеш фиксиран за Њега. Не млака вера, млитава, лабава, разлабављена, него фиксирана вера. Верујем у једног Бога Оца, Сведржитеља, Творца неба и земље, и свега видљивог и невидљивог! И у једнога Господа Исуса Христа, Сина Божијег! И све онако како исповедамо. Да наше биће исијава том вером! Да живимо њоме, да ходимо њоме, да мислимо, желимо! Да творимо! И, ако хоћете, да чудотворимо! Ако се на тај начин будемо сабирали у светим храмовима, онда ће нама бити све могуће.
Јеромонах Рафаило (Бољевић), игуман манастира Подмаине
извор: www.prijateljboziji.com
Нема коментара:
Постави коментар