Translate

01. фебруар 2018.

Владета Јеротић: Миодраг Павловић, СВЕТОГОРСКИ ДАНИ И НОЋИ

Како сам видео и једном заједно са Миодрагом Павловићем доживео Светогорске дане и ноћи

   Било је природно да пре или после посете Индији, Кини, европским градовима и музејима, старим романским и готским црквама, после или пре посете Америци, античкој Грчкој и ранохришћанским мозаицима, Миодраг Павловић оде у Свету Гору, православну отаџбину, која је постала света пре хиљаду и мало више година. То може да буде значајно, па и пресудно, за човека коме је стало до „светог“. За песника, па и за човека који је свестан да је „путник на земљи“, ово када постаје безвременско, чим се једном, меко и пажљиво, јер друкчије не може, прегази атонска земља, душа испуни мирисом растиња које подсећа на тамјан у атонским манастирима, и када поклоник хода, потом, замишљен, и не знајући молитвен, преваљујући краћа или дужа растојања измећу два манастира. Али још због нечег није битно да ли је Миодраг Павловић посећивао монашко православно братство, грчко, српско, руско и остало православно, пре или после својих светских путовања. Православни песник, после само једне доживљене посете православној монашкој републици, опет мора да јој се врати. Он јој се враћа и када се никад више као овоземаљски поклоник њој није вратио. Горушичино зрно, које можда и није тражио када је први пут дошао у Свету Гору, православном, српском песнику, са којим Бог „рачуна“, невидљиво је убачено у душу и оно даље расте и расте, а да ово клијање дуго не примети нико у песниковој околини, некад ни сам песник. Из зрна дрвце, из дрвета стабло, корен све дубљи, крошња све богатија, а плодови разноврсни – Велика Скитија, Светли и тамни празници, Хододарја, Бекства по Србији, Светогорски дани и ноћи...
фото: www.hilandar.org

   Пријемчива душа Миодрага Павловића, чим је ступила на свето тло – на коме се без престанка, дању и ноћу, већ хиљаду година уздижу Богу химне бола и радости, а дим из кадионица, сребрних и златних, пролази лако кроз звонике и звона и заједно са њиховим звуком и летом птица, одлази усправно, уз Јаковљеве лествице до неба – све тачно примећује:

Хладан ветар
дува одозго
са Атона
Предзнак
Или прозрак

  ветар, за који још песник не зна, спрема ли се то да га одува натраг у Звечан, или прочисти изнутра, као што хладна морска вода чисти белутак; четири печата, који чине један печат, утискују му оци калуђерски на чело, у срце и на папир, да би тако био за стално обележен Оцем, Сином, Светим Духом и Богородицом, светогорском игуманијом и њеним сталним пребивањем у иконама и молитвама младића и стараца, школованих и неписмених, идиоритмика и кенобита. Миодраг је већ запазио, чим је одшкринуо врата светогорска, да неко иза врата „вечно пева“. Како је и он сам, дотада, већ пропевао, понадао се да ће можда с неким тамо заједно певати, а онда остати да исту песму „вечно пева“. Исту песму која никад није иста, а коју су почели да певају Давидови Псалми и Песма над песмама, наставио велики Павле у Химни љубави, прихватио Симеон Нови Теолог, Франциско из Асизија, Данте... многи још, све до Достојевског, Верлена, Момчила Настасијевића, Миодрага Павловића...
  На почетку пута по Светој Гори, Павловић као да се још колеба. Хоће ли остати у једном манастиру док не остари у њему, ослепи за све земаљско, а прочује све што је небеско; или ће узети на себе подвиг, па ће попут калуђера-луталица, вечних путника по Светој Гори, који су стално на путу, никад у „кућишту“ мада им се недеља зна – увек са браћом у неком манастиру да сви, саборно, испевају Кирије елеисон, да се исповеде и причесте. Језгра православног ораха не зна за црва отуђења – нико се не спасава сам, а можда се нико и неће спасти док је и последњи патник у паклу. Последњи руски светитељ у Светој Гори, Силуан Атонски из манастира светог Пантелејмона, поручио је свима, пред своју смрт, тачно уочи светске катастрофе Другог рата: „Држи ум свој у аду и не очајавај!“
   Колебајући се између остајања и путовања, Запада и Истока, паганства и хришћанства, Миодраг Павловић, корачајући сам по светогорској трави, између сунчеве препреке и освежавајућег поветарца са мора, сигурно не случајно, помишља: „овде ће ме сигурно змија ујести“. Морало му је тада пролазити кроз главу све што је о змији знао, а нарочито оно о Змији у рајском врту и змији путеводитељици са Крита коју је поштовао Минос, син Зевса и Европе, будућег знамења и нас Словена. Нико га није ујео јер је отровом луциферске змије сазнања већ био давно инфициран, а сада му се указала прилика, као од Бога послата, да на месту на коме је очекивао змије спази Живоносни Извор који чисти све отрове у нама.
   Чиста вода коју пијемо са неког извора буди у нама чежњу за Водом Живота, оном Водом која се претвара у Вино, а ово Вино у Крв Евхаристије, што изазива у песнику тугу и чежњу у стиховима:

 О да сам се родио
у друго време
и могао да се придружим свадби
на којој се вода преточила
у вино

   Пошто нисмо били на свадби у Кани, нити смо били сведоци васкрсења, остаје нам, пева песник Павловић, одрицање од „сваког хтења“ и још мало вере и наде „у хлеб и Његова преображења“.
   Лако изгледа ово написати, а тако тешко остварити. Искушења Змије, сазнања да треба да постанемо богови, јављају се у човеку-подвижнику убрзо после његовог одрицања и полагања све наде у евхаристијско чудо. Песник би поново да се бави философијом; да истражује мало и велико, да у космичким маглинама, као и у атому, подједнако загонетно стаје пред чудом бескраја о коме и даље не знамо, да ли је бескрај Бог или Ништа, и даље, да ли је Ништа Бог, као у неким смелим проповедима Мајстора Екхарта, или је Бог Ништа, као у будиста. Била је то једна бесана светогорска ноћ Миодрага Павловића, када ни његова рефлексивност, стешњена између мора и неба, у карејској ћелији, није могла донети други закључак него:

Или су коначност и бескрај
потпуно равноправни,
односно без значења.

   Нема знака питања на крају ове песме, јер зора карејског дана још није била зарудела, када је одсудна тачка стављена.
   Када се не одспава цела једна ноћ у Светој Гори, а строг пост је већ започео, друга ноћ, мада такође бесана; не може поклонику Атонске Лавре донети даље јачање сумње, већ једину могућу реакцију срца на ускомешане мисли лавиринта можданих вијуга: „Смешан сам!“. Не каже песник коме, Богу или себи, пошто га не гледа нико, ни човек, ни буба. Па да, увек смо смешни, увек „голобради“ и увек „новајлије“, када хоћемо да докучимо Тајну без љубави. Анселм Кентерберијски је у XI веку писао да вера омогућује сазнање. Рекао бих да је љубав још поузданија одредница. У чему? Опет не у постављању питања Богу: како је постао свет, зашто је први човек згрешио, каква је улога Луцифера, шта ће нам се случити после смрти или када ће бити крај света? Сва ова питања постављали су кроз хиљаде година и данас постављају докони философи и радознале мудрице, нека су и етички исправна. На оваква питања немамо одговоре ни код светих Отаца из првих хришћанских векова, нити код било ког хришћанског светитеља све до наших дана. Одговора није било не само зато што ови свети људи нису таква питања никада Богу постављали, већ и зато што су они опитом поста и молитве схватили да једино што треба да „знају“, то је да верују и воле. Све што им је даље потребно да знају, после задобијања дара вере и љубави, долази само од себе, притиче у млазевима светлости у којој се купају људи и богови, свилена буба и арханђео. Док се у мене не спусти Милост Љубави, тачно запажа песник Павловић, само и једино: смешан сам и „одметник сам у празно“. Би ми само жао у једном тренутку што Павловић не спомену Божји смех, који „мора“ да буде смех добростивости, смех опраштања, смех који стално ствара „ново небо и нову земљу“, у космосу и нову песму Божјег изабраника.
   У Светој Гори свако пости – ово чинимо и ми – не без муке. Једном, сваки човек пости, добровољно, или када га болест или нека спољна нужда принуди. Боље је зато повремено добровољно постити, лакше ћемо испошћени дочекати Судњи дан, када се појављујемо „лицем у лице“.
   Сваштознанац се приказује док строго постимо. Халуцинирамо разноврсне мирисне ђаконије, у сну се појављују раскалашне лепе жене, на почетку поста би да се свађамо и ударимо. Павловић зна за оваква искушења поста, али он се у посту живље сећа својих предака. Нема међу Србима православља без сећања на Немањиће од којих примисмо хришћански печат из четири дела. Нема међу Србима „руских стареца“, којих се не тичу Ивани и Николаји, Никони и Филипи. Миодраг Павловић се у Хиландару природно сећа болних немањићких поданика, кроз векове и данас, којима су видари потребни. Има ли их и данас, када су нам, рекло би се, најпотребнији? Зар то нису неколицина српских песника који данас, не само да туже над прошлошћу или туже садашњост, већ „тражењем помиловања“, „леле и куку“, „бекствима по Србији“ или са „десет обраћања Богородици Тројеручици Хиландарској“, припремају будућност Србији, свакако, најпре, хришћанску, па тек онда и сваку другу плодну.
   Пролазимо кроз Свету Гору у сну, увек као да мало лебдимо, јер брзо прескачемо провалије и препреке, па смо већ у новој цркви, у новом манастиру. Из једних гледамо са висине море, из других умочимо прсте у слану оздрављујућу воду, а са трећих тек што нисмо додирнули врх Атоса. Миодраг добро опажа: манастирске цркве као да су већ на небу, или их шапат песника камену удаљава од нас и шаље у небеса, јер на земљи „црква више нема шта да чини“. Да ли то опет одзвања сумња или дубока туга песника? Не. Христос се вазнео и „седи с десне стране Оца“, небеска Црква је отишла са Њиме, а земаљска црква остала је овде да нас непрестано подсећа на ону небеску, као што је и Исидора Секулић говорила: „Богови су сећања људи, а уметници су сећање богова“.
   Светогорски манастири су као „чардак ни на небу ни на земљи“, неки се баш тако и укажу оку. До њих се мораш напорно пењати, у „голој сам води“ сопственог зноја. По мирису зноја препознајем, онда, пењем ли се све прочишћенији. У манастиру Симонопетра, када изађете на балкон, чини вам се, да ћете полетети у висине, не у дубине амбиса, као неки наркомани, који се под утицајем дроге стварно и стропошташе, већ као птица, звана „чигра“, која високо и далеко лети, али непогрешиво зна где јој је стално гнездо.
   Да ли је то био светогорски дан, или пре ноћ, када је Миодраг Павловић назрео приближавање „огњеног стуба“? Изабрани народ Божји био је њиме једном вођен кроз пустињу, хришћански светитељи преображавали су се кроз њега, било је то, за изабране, друго крштење, последње крштење. Павловић зна да је број Божјих изабраника увек био мали, па се у болној сумњи пита:

Зар се неко спасао ватром
спасао ватром сходном
Зар се неко спасао огњеним стубом?

   Још је Дантеова ватра једне очистила, а друге, бројније, оставила да њоме пеку своје грехе (да ли у вечном паклу или привременом чистилишту?). Онај кабалистички ученик који није добро слушао свога учитеља задобио је тешке опекотине, када се пре времена приближио „огњеном стубу“. Не играј се с ватром!
   У тренутку када се песник сретне са Песником, и то оним од Духа Светог, па још у Светој Гори, немогуће је избећи пресудно питање које песник самом себи поставља: шта тражиш овде ти који пишеш, уместо да певаш византијску литургију, шта хоћеш овде ти, крадљивче ватре, уместо да се припремиш да уђеш у свету ватру, шта очекујеш овде ти „уништитељу Слова“, који си још пре Гутенберга словом убледео Реч? Миодраг Павловић, у ствари, поставља старо и увек ново питање, шта треба мистичару да ствара и оставља за собом видљив плод, ако се већ једном преобразио? Са најмањим могућим изузецима Света Гора није створила, за хиљаду дугих година, осим светитеља, ниједног песника од гласа; египатска пустиња у току првих хиљаду година, јесте. Било је чак саблажњиво за светогорске калуђере, када је један руски образовани испосник, старац Софроније, половином овог века објавио књигу Старац Силуан (касније с руског језика преведена на готово све европске језике), са белешкама драгоценог духовног искуства које је прости руски мужик Силуан оставио за собом у манастиру светог Пантелејмона. Откуд то да један Божји угодник пише искуства о Богу и ђаволу, када је од времена Исуса Христа, Спаситеља и Искупитеља човека и света, било јасно да се разговор с Богом не може ником пренети – осим зрачења љубављу и светлошћу, као јединим поузданим знаком да је испосник заиста био од Бога посећен? Зар није и сам Божији Син рекао својим ученицима да проповедају и сведоче Истину, а не да пишу шта им је Он рекао?
   Зна поуздано Миодраг Павловић да ни он, као песник, не би био славно дочекан од Светогораца, али ово искуство његово не ствара у њему никакву збрку. Нека свако хвали и слави Творца према дару који је од Створитеља добио! Не би ли одрицање од песничког талента (таланта), било неразумно закопавање блага у земљу, осуђено од Христа у Јеванђељу! Зато Павловић мирно саопштава:

као што стих онога од јуче
и мрмор данашњег певача
равноправне су похвале и жртве
истина је и њихова грехота

   Да, и чиста молитва калуђера светогорских и песничким стихом исказани „.дани и ноћи светогорски“ Миодрага Павловића, богомирисне су поруке, похвале и понајвише – жртве Богу. Не више ни људске ни животињске (још их је пророк Осија у VI веку пре Христа одбацио), а ни ове данашње, крваве, па ни оне, све бројније, сакаћење органа болестима (парс про тото), већ све лепше жртве – молитвом и постом, исповедањем и евхаристијом и – увек новом Песмом над песмама талентованих песника. Јер свака добра песма, као и ћутање песника: „део је твог великог ћутања, па и збивања које се у ћутњи обавља“.
   При крају смо нашег заједничког, смерног раба-поклоника путовања по Светој Гори Атонској, која ће до краја света да крије „страшне свете тајне“ евхаристије и неиспитаног људског срца. Само ће песник-пролазник и онај инок тужни, који је дошао у атонски скит када му је било петнаест година, а сада је осамдесетогодишњи великосхимник, а да то и не зна и не тражи, можда један од тридесет шест праведника на земљи из легенде – наслутити, и онда певати, или још дубље ћутати, о ћарлијању ветра кроз маслинове гране, о укусу ускршње рибе коју је уловио побожни грчки рибар, о земљотресима из утробе Атоса, када висока планина бљује на калуђера паганску ватру и старозаветну претњу; о анђелима са крилима Јована Крститеља и његовом главом у сребрној Петровој котарици, о анђелима и арханђелима који стављају на главу, управо у Богу уснулим старцима Силуану, Пајсију и Јефрему, венац славе и „кабао напуњен радостима“.
   Још један дан и још једна ноћ остали су нам да се у тишини звездане ноћи без месеца, у конаку хиландарском Кареји и у благости пролећног дана без врелине, ходајући лагано и нечујно Савиним путем од Хиландара до хиландарског пристаништа дома светог Василија, у себи молимо и измолимо од Онога чије Око не дрема, наду да када изађемо можда заувек из ове зачаране земље, не заборавимо никад и до века и од века преко века, све што нам се милостиво, нама недостојним и незаслужени, а већ ислуженим Христовим и Савиним војницима поклонило.
   Миодраг Павловић, светски путописац и културни антрополог који би да се спусти у дубину индијских Упанишада, и погледа и одозго и одоздо будистичку скулптуру, коме је једно време, док је био млад, античка Грчка била подједнако драга и блиска као и она византијска, ево сада, проводећи последњи дан и ноћ без сна у Гори пробуђених и вазда будних снова, излази из ње преображен:

Упућен у тајне,
његова душа постаје друкчија и у његовом
телу коме се враћа живот, настаје
друга телесност у једном новом трајању.

   Православна душа песника Павловића, после плодног лутања по пећинама и траповима, вировима и у камену невидљивим записима, препорађа и своју телесну пут која „почиње да живи у својој драгоцености“, тек, пошто је песник открио своје истинске корене у земљи Грка и Словена, светог дрвета имеле чији су корени у врху крошње која гледа у небо.
   Православна душа преображеног Србина да се нађе још који пут у Кини и на Хималајима, са редом темплара на Малти и са ружокрсташима пред Сарастровим храмом, пред протестантским Хелдерлином и католиком Брукнером – атонском имелом пречишћена душа Србина оставиће ипак за собом најдубљи траг онда када пише о Његошу и Дису, Момчилу Настасијевићу и византијским и српским фрескама и иконама, о Гогољу и Достојевском. Али још нешто значајно и пресудно научила је препорођена душа песника Павловића из Русика и Хиландара – да непогрешиво укаже са које стране род наш не може никада очекивати плод сладак и зрео:

Не може Агарен
ни одступник
да брани твој род...
Из ропства мисирског
неће те извести рука фараона
Лажни избавитељ
пречицом води
до новог ропства
и Вавилона

   Сувишно је преводити ове Павловићеве метафоре и симболе. Није тешко одгонетнути ко су српски Агарени, одступници, фараони и лажни избавитељи. А пред амбисом новог Вавилона не стојимо збуњени и згранути само ми Срби, већ и цело збуњено и у песку укорењено данашње човечанство.
   Све за православног Србина, песника и сељака, научника и градитеља, почиње и завршава се онако како се и за Миодрага Павловића завршава његов ход кроз светогорске дане и ноћи:

Онда Сава стане пред мене
каже...
ево ти хлеба
врати се кући
проповедај
друге исцељуј
себе лечи...
пази на свом путу
држи се речи
песник песничке и Логосне, а ми остали – светогорске.


Извор: Дарови наших рођака 4, Сабрана дела, III коло, Задужбина Владете Јеротића у сарадњи са ИП Аrs libri, Београд 2007

Нема коментара:

Постави коментар