Translate

05. фебруар 2018.

ОЧЕВ ДОМ

   Прича о Блудном сину је, као свака велика и универзална прича, прича великог дела човечанства. И мушког и женског дела. Али је посебно и моја прича.
   Очев дом...
   Рајско, Божије насеље где са Оцем, Богом, детиње чисто живимо. А онда нас природа, наше жеље и снови, жеља за успостављањем наше посебности - иако је Очев дом мир и срећа - нагнају да га напустимо и потражимо пут који је само наш. Непоновљив, оригиналан, ничији друго. Па ни Очев. Не мислимо ни на мир ни на срећу. Мислимо на велики задатак успостављања своје посебности. Не може то нико урадити осим нас самих. Не могу нам у томе помоћи ни Отац ни породица.
   И, обично праћени љубављу и неком врстом подршке, одлазимо у свет да тамо пронађемо себе. И , обично, не пронађемо себе него свет. А свет без Оца је суморан.
   Херојски се мучимо да издржимо сва искушења која нам свет подмеће. Мислимо да ћемо ако истрпимо све недаће доћи до себе светлих и снажних у љубави. Тражећи љубав - лутамо, блудимо.
Манастир Вазнесење, Недеља блудног сина, Свети апостол Тимотеј, 4.2.2018.
   Ако смо у том покушају налажења себе као аутономних бића испуњених љубављу, довољно упорни и искрени - иако све време у заблуди долазимо до наших крајњих граница које нам говоре да смо уместо успостављања личности постали само усамљени. Заробљени несавршеним и тужно непотпунима самима собом.
   Ако наш очај постане довољно велик, а не оштети нас превише, можда се, они најсрећнији међу нама, сетимо Очевог дома и савршенства заједнице од које смо одустали, а без које не можемо наћи ни љубав, ни мир ни срећу.
   И, не нашом памећу и не нашом снагом него слабошћу коју смо оголели, схватимо да нема даљег пута, ако се прво не вратимо у Очев дом.
   Има међу нама оних благородних које ће на прагу Очевог дома дочекати Отац пун љубави, као у библијској причи која нас припрема за пут ка Васкрсењу. Али има и нас много које ће због њихове тврдовратости на прагу Очевог дома сачекати - старији брат.
   Старији брат је праведан али строг, понекад жељан и освете због тога што смо искусили слободу коју он никад није довољно пожелео.
   Навешћу своје искуство да бих охрабрио сву ону браћу и сестре који кад су стигли на праг Очевог дома нису нашли оно о чему су у данима и ноћи огромне духовне глади сањали.
   Кад сам се, на пример ја, после својих животних лутања коначно домогао Очевог дома - Цркве, дочекао ме је старији брат који ми се представио као Отац. Старији брат није хтео да ме пусти преко прага. Наравно да ме је збунио. Али налазио сам љубав код остале чељади Очевог дома. То ми је дало снагу да издржим разочарење.Поготово због тога што сам иза њихове љубави слутио присуство, брижност и љубав привидно повученог, а свеприсутног заједничког Оца.
   Љубав чељади Очевог дома победила је на крају старијег брата. Склонио се са прага и пустио ме да уђем.
   Хвала ти Оче, што си, привидно одсутан, преко своје чељади пуне Твоје љубави све време био присутан. Наравно - кад год сам успевао да посежући за Тобом надиђем сопствени егоизам, затвореност и сујету.
   Хвала ти што си ми помогао да, можда захваљујући баш повременој свести о сопственој ограничености, свести коју си ми ти дао, препознам у много тога што ме је збуњивало, да је Твој дом Црква.

   о. Ненад Илић

Нема коментара:

Постави коментар