Translate

7. фебруар 2018.

Митрополит Иларион (Алфејев), Свети Григорије Богослов о човеку по образу Божијем

   “Григорије развија, за хришћанство традиционалну тему Божијег лика у човеку. „Човек је твар и образ (лик) великога Бога“, читамо у једној од његових песама. У другој песми он говори о човеку као прекрасном и нераспадљивом лику небеске Речи“, подвлачећи сродство између Христа, Који се и Сам показује као „лик“ невидљивог Бога, и човек створен по лику и подобију Божијем.
    Теми образа (лика) и подобија Божијег у човеку, једној од централних у хришћанској антропологији оци ране цркве су разнолико прилазили. Лик Божији су посматрали у разумној (духовној) природи човека, у његовој слободној вољи, бесмрћу, господственом положају, као цара видљивог света, склоности ка карактерном усавршавању, способности да ствара. Најраспрострањенији је ипак, био став, по коме је лик Божији укључен у људску душу, тачније у њеним „вишим“ сферама (деловима) – уму (ноус), разуму (дианоиа) или духу (пнеума). Таквог став придржавао се и Григорије. У једном од својих „Мистичких спевова“ он тако говори о лику Божијем у човеку:
„Било (је време) када је високи логос ума, следујући великом Уму Оца
основао свет који није до тада постојао.
Он рече и саврши се шта је хтео.
Али када је све то –
земља, небо, море саставило космос,
затребао је созерцатељ Премудрости, мајке свега,
страхопоштовани цар свега земаљског.

Тада Логос узевши део новостворене земље,
бесмртним рукама саставио је мој лик,
коме је дао нешто од свога живота, тако што је у њега послао
духа, који је струја невидљивог божанства.
Тако је из праха и дихања створен човек – лик Бесмртнога,
пошто у обома (Богу и човеку) царује природа ума.
зато сам ја по своме земном (пореклу) призван у овај живот,
али због делића Божанства ја носим у грудима љубав (према Божанском).

(…)
   Уопште, Григорије говори нарочито узвишено о човеку. У једној од његових песничких молитава читамо:
   „Твоја слава (клеос) – човек, кога си поставио за анђела, појца твога сјаја!“
На другом месту Григорије говори о човеку као храму Божијем и „створеном богу“:
   „Ако будеш ниско мислио о себи, (напомињем ти), да си ти Христово створење и дихање, достојно поштовања, честица (Њега), а затим и небесни и земни; ти – створени бог, незаборавни производ Творца, који кроз Христова страдања иде ка непролазној слави…
Јер је човек храм великога Бога; и он себе чини таквим (храмом), ко се дреши од земље и непрестано иде ка небу. Овај ти храм заповедам да сачуваш благоуханим, твојим делима и речима (тако да свагда имаш Бога унутар себе…
   Дакле, главна назнака и призвање човека – (је да) усходи од земаљског ка небеском, од људског ка Божијем. Бог је, по Григорију, створио човека због тога да он достигне вишу славу и „замени у себи земно (небесним)… као бог, свагда да ходи Богу“. Будући богом по своме потенцијалу, човек треба да достигне такав степен богоуподобљења, при коме постаје свецело обожен. Циљ човековог живота је да „постане бог и дух…  стекне достојанство светозарног ангеоског лика, задобивши за велике трудове још већу награду“. У овоме је Григорије веран свој источно-хришћанској традицији.“

   Митрополит Иларион (Алфејев)
   извор: eparhija-zicka.rs

Нема коментара:

Постави коментар