За причу о блудном сину каже се да је Јеванђеље у Јеванђељу, тежишна порука и суштина благе вести. Она нам сведочи и гарантује да ма шта да смо сагрешили, ма ко да смо, треба да знамо и да вјерујемо да нема греха који превазилази милост Божију. И да Он увек чека да му се вратимо.
Кад би се изгубиле све књиге написане о томе шта је говорио и чинио Господ, а да је сачувана само ова једна прича о блудном сину, ми бисмо имали цијелу поруку Св. Јеванђеља јер ту је садржана тајна покајања, а опет то је и тајна спасења.
Блудни син је напустио очев дом, отишао је, како каже Свето Писмо - у земљу далеку, а у Св. Писму је свака ријеч значајна и ниједна није празна. То кад кажемо у земљу далеку, уопште не мора да значи да су раздаљине биле велике. Него је отишао из дома очевог, као што увијек кад одемо од нашег Господа, Сина Божијег, а тиме и од Оца небеског, одмах смо отишли далеко и предалеко. Како је говорио наш владика Николај - отишли смо да тражимо храну на њивама глади.
Отишао је, дакле, у земљу далеку, и живећи распусно потрошио је сво очево имање, а онда се нашао у биједи и сиромаштву. Али, није био толико у биједи и сиромаштву немајући више земаљског блага, него што његово биће више није било цјеловито, већ распарчано, исцјепкано. Такво биће се раздјељује на стотине и хиљаде дијелова и тиме постаје неспособно да воли и да буде вољено, стално тежећи да се нахрани храном која није исцејлитељна, која није она која обједињује дијелове људског бића, него их још више разједињује. За сваки гријех, за сваку болест постоји лијек, а он се зове покајање.
Покајање је повратак у цјеловитост бића. Повратак, или још боље речено, преумљење. Преумљење значи промјену. Тај блудни син нам је брат јер смо и ми врло често блудни синови и често имамо у својој грехопадној природи тежњу да одемо из дома очевог у земљу далеку. Много је битан тренутак у коме заблудјели син каже “вратићу се оцу своме”. Све друго што се послије догађало било је само слијед успостављања и повратка у цјеловитост,у личносност.
А тренутак спасења је кад отац излази пред њега и, грлећи га, каже ону дивну ријеч, наређујући да направе велику гозбу. Али, спасење је почело оног тренутка кад је син изговорио ту ријеч: ВРАТИЋУ СЕ ОЦУ СВОМЕ. Тако и наше спасење не почиње онога часа када дође Господ и загрли нас и каже ону дивну божанствену ријеч: “Дођи у радост Господа свога”, него наше спасење почиње већ овдје и сада нашим покајањем, нашим опредјељењем, нашом чежњом да се вратимо и да живимо у дому Оца свога.
Нама хришћанима дата је велика слава, дато нам је велико богатство, изливена је на нас неизмјерна милост Божија, а на нама је да учествујемо на такав начин да увијек и изнова говоримо: “Господе, спаси ме!”
Вјерујући у Св. Јеванђеље, научени Св. Јеванђељем, надахнути животом у Цркви Божијој, ми ћемо увијек знати да Господар дома коме ми идемо није онај који нам суди, него Онај који нас чека, Онај који се радује нашем повратку, Онај који нам суди по милости, по благодати. Али, да би нам судио по милости, потребно је ваистину рећи оно што је рекао блудни син: ВРАТИЋУ СЕ ОЦУ СВОМЕ.
Све вас позивам оном страшном, али спасоносном и дивном ријечју чудесног пророка Божијег Јована Крститеља, који каже: “Покајте се јер се приближило Царство Небеско”. Заиста, приближило нам се Царство Небеско, а ми се покајањем приближавамо њему. За све то блудни син нам је примјер и велика нада, велико окрепљење, велико ослобођење. Ма шта да смо сагријешили, ма ко да смо, треба да знамо и да вјерујемо да нема гријеха који превазилази милост Божију. Као што ни отац у Св. Писму није ишао за својим блудним сином и говорио му: “Што ти трошиш, што си такав, што си овакав”, него је само волио свог сина. И та његова љубав је сина и спасила...
Епископ захумско-херцеговачки и приморски Григорије
извор: www.prijateljboziji.com
Блудни син је напустио очев дом, отишао је, како каже Свето Писмо - у земљу далеку, а у Св. Писму је свака ријеч значајна и ниједна није празна. То кад кажемо у земљу далеку, уопште не мора да значи да су раздаљине биле велике. Него је отишао из дома очевог, као што увијек кад одемо од нашег Господа, Сина Божијег, а тиме и од Оца небеског, одмах смо отишли далеко и предалеко. Како је говорио наш владика Николај - отишли смо да тражимо храну на њивама глади.
Отишао је, дакле, у земљу далеку, и живећи распусно потрошио је сво очево имање, а онда се нашао у биједи и сиромаштву. Али, није био толико у биједи и сиромаштву немајући више земаљског блага, него што његово биће више није било цјеловито, већ распарчано, исцјепкано. Такво биће се раздјељује на стотине и хиљаде дијелова и тиме постаје неспособно да воли и да буде вољено, стално тежећи да се нахрани храном која није исцејлитељна, која није она која обједињује дијелове људског бића, него их још више разједињује. За сваки гријех, за сваку болест постоји лијек, а он се зове покајање.
Покајање је повратак у цјеловитост бића. Повратак, или још боље речено, преумљење. Преумљење значи промјену. Тај блудни син нам је брат јер смо и ми врло често блудни синови и често имамо у својој грехопадној природи тежњу да одемо из дома очевог у земљу далеку. Много је битан тренутак у коме заблудјели син каже “вратићу се оцу своме”. Све друго што се послије догађало било је само слијед успостављања и повратка у цјеловитост,у личносност.
А тренутак спасења је кад отац излази пред њега и, грлећи га, каже ону дивну ријеч, наређујући да направе велику гозбу. Али, спасење је почело оног тренутка кад је син изговорио ту ријеч: ВРАТИЋУ СЕ ОЦУ СВОМЕ. Тако и наше спасење не почиње онога часа када дође Господ и загрли нас и каже ону дивну божанствену ријеч: “Дођи у радост Господа свога”, него наше спасење почиње већ овдје и сада нашим покајањем, нашим опредјељењем, нашом чежњом да се вратимо и да живимо у дому Оца свога.
Нама хришћанима дата је велика слава, дато нам је велико богатство, изливена је на нас неизмјерна милост Божија, а на нама је да учествујемо на такав начин да увијек и изнова говоримо: “Господе, спаси ме!”
Вјерујући у Св. Јеванђеље, научени Св. Јеванђељем, надахнути животом у Цркви Божијој, ми ћемо увијек знати да Господар дома коме ми идемо није онај који нам суди, него Онај који нас чека, Онај који се радује нашем повратку, Онај који нам суди по милости, по благодати. Али, да би нам судио по милости, потребно је ваистину рећи оно што је рекао блудни син: ВРАТИЋУ СЕ ОЦУ СВОМЕ.
Све вас позивам оном страшном, али спасоносном и дивном ријечју чудесног пророка Божијег Јована Крститеља, који каже: “Покајте се јер се приближило Царство Небеско”. Заиста, приближило нам се Царство Небеско, а ми се покајањем приближавамо њему. За све то блудни син нам је примјер и велика нада, велико окрепљење, велико ослобођење. Ма шта да смо сагријешили, ма ко да смо, треба да знамо и да вјерујемо да нема гријеха који превазилази милост Божију. Као што ни отац у Св. Писму није ишао за својим блудним сином и говорио му: “Што ти трошиш, што си такав, што си овакав”, него је само волио свог сина. И та његова љубав је сина и спасила...
Епископ захумско-херцеговачки и приморски Григорије
извор: www.prijateljboziji.com
Нема коментара:
Постави коментар