Translate

26. јануар 2020.

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа диоклијског Г. Методија на Светосавској академији у Котору, 25.1.2020.

   Својеврсна криза цивилизације и света, и човека у том свијету, која је захватила цио 20. и кулминирала у 21. веку, логична је последица историјских кретања, пре свега изразитог удаљавања и потискивања изворне хришћанске науке и уласка у тзв. “пост- хришћански свет”, свет лажних учења и искривљених вредности, поручио је у беседи на Светосавској академији у препуној цркви Светог Николе у Kотору Преосвећени Епископ диоклијски г. Методије.
Црква Светог Николе, Котор
   Он је рекао да је Свети Сава учинио све да израстемо у народ Божији, Нови Израиљ, како бисмо се отели сваком ропству –  „Пута који води у Живот био си и јеси учитељ, Светитељу Саво“.
   „Свезавши свој идентитет Христом и уподобивши своје лице Образу Христовом, најмлађи Немањин син Сава Немањић нас води путем Христа у живот који је Христос. Тај пут сазревања нашег народа до његовог историјског и духовног пунолетства овенчаног Христом, Пут који води у Живот, та философија Живота, како је насловио Ава Јустин – то ми данас зовемо Светосављем.
   Светосавље је икона оваплоћене божанске љубави која даје смисао и душу Савином светом делу – охристовљењу свога рода и народа. На тај начин је православно Светосавље постало суштина историјског опстанка српског народа и славећи Светог Саву славимо радост свог трајања и клицамо учитељу највиших вредности које потврђују један народ који рађа свеце. Оно прво и најважније што нам је Свети Сава дао и пренио јесте живо присуство Божије кроз икону и Литургију на богослужбеном језику нашег народа држећи опитно да је литургијски етос суштина хришћанског идентитета и предуслов сједињења са Христом. Учећи нас литургијском, евхаристијском и причасном односу као благослову и залогу будућности који, по Савиним речима, ако сачувате, бићете блажени од Бога у векове ви који сте примили веру Божију и сачували је у чистоти“, казао је владика Методије.
   Следујући учењу Светог Саве, појашњава и кризу идентитета српског народа и сваког појединца у њему, што препознаје управо као кризу поистовећења са Исусом Христом.
   „Сва наша страдања, лутања и отпадања пре свега су последица кидања односа са Богом љубави, а самим тим и са његовим Равноапостолним архијерејем и пастиром Савом. Једино се Евхаристијом можемо у потпуности поистоветити са Христом и са светима Његовим. Једино тако можемо обнављати Свети услов идентитета, светости и утемељења у сили Божијој. Напуштајући Литургију одвезали смо своје душе из мирне луке родитељског дома и испратили их попут блудног сина безобалним морима туге и страдања. Наш идентитет дубоко је везан за Литургију и уколико се од ње одвојимо изгубићемо литургијско виђење света, и то ће вандалски избити крајеугаони камен као ослонац и темељ наших живота. На крају, тиме се и сам идентитет једног бића и једног народа мења уколико се мења однос на ком је тај идентитет изграђен. Али изазови су велики“, рекао је Преосвећени Епископ Методије.
   Својеврсна криза цивилизације и света, и човека у том свету, која је захватила цео 20. век и кулминирала у 21. веку, логична је последица историјских кретања, пре свега изразитог удаљавања и потискивања изворне хришћанске науке и уласка у тзв. “пост- хришћански свет”, свет лажних учења и искривљених вредности.
    „Kриза хришћанства у Европи је у ствари криза саме Европе. Секуларизам је данас у кризи јер је већ дуго занемарено јеванђелско правило Богу Божије, цару царево, што је основна дефиниција секуларизма. Данас неки од цара настоје да направе Бога, а од Бога цара. И овде се сетимо речи Светог владике Николаја Велимировића да је једина права револуција, она хришћанска која нас подстиче да се мењамо изнутра и да су синовима Божијим названи не они који брата осуде него они који мир граде. Многи су узроци и разлози девијација, те кривци за кризу садашњег друштва које корача путем греха и отпадништва од Христа нису само модерни безбожници и богохулници, него и хришћани затворени у сопствени свет самодовољности и гордости, откинути и отуђени од Бога и Литургије као живог сећања на Сина Божијег, Сина љубави и саборности, а то значи и Светосавља. Јер, основ напретка једног друштва, односно братства, јесте међусобна љубав. Јер Христос узакоњује и заповеда управо љубав према другима и о љубави висе сав закон и пророци. Није нимало лако у атмосфери попут ове у којој се као друштво већ извесно време налазимо, да свако од нас бар на тренутак застане и загледа се у тамну страну своје личности и свога постојања. И биће у праву који ако нам каже, ко је у овом свету без греха нека први баци камен и њему ћу рачун да положим? Ипак, Рана која се крије споро и тешко зацељује, вели Иво Андрић, те смо ми своје ране открили јер свако одлагање продубљава проблеме и продужава општу агонију, а ови се рачуни, браћо мила, не полажу само људима. Овде се сетимо Јосифа из истоименог романа Томаса Мана којега су браћа бацила у бунар. Заточен и сурван у безизлаз, Јосиф у тој страшној ситуацији почиње да сазрева и најпре да скида са себе бреме инфантилне трибалне нарцисоидности. Ми, овде и данас, не знамо колико је наш бунар дубок, али не будемо ли се попут Јосифа кроз ову меру страдања усавршили и сазрели, тешко ћемо светло са дна бунара угледати“, поручио је владика Методије.
   Kако наводи, према изворном грчком значењу речи, криза означава преокрет, обрт, наступање одсудног тренутка или још и суд, реч коју ових дана често чујемо.
   „Kриза коју данас уочи Савиндана проживљава наше друштво управо кроз живот и дело Светога Саве, добијају свој пуни смисао. Владика Николај у свом осмом Мисионарском писму управо и настоји на овом значењу речи и вероватно је у праву, јер зар није свака јача криза у човеку или друштву, као и у природи, нека врста суда Божјег који Бог попушта на људе да би их пробудио, освестио, одуховио и к Себи повратио?! Поменуто мисионарско писмо завршава се речима: Kажи и ти, часни оче, суд Божји, место криза, и све ће ти бити јасно. Немамо ли довољно религијског идентитета, национални порасте до фанатизма и цело биће народно потопи се пред бујицом егоцентризма и равнодушности. Један од видова кризе нашег доба јесте појава патологије духа времена која произилази из људске егзистенције и почива на конфликтима савести, на сукобима вредности, на егзистенцијалној фрустрацији и егзистенцијалној празнини, што разумемо као озбиљно оштећење воље за смислом у данашњег човека, а која је најдубљи и заправо основни покретач сваке људске делатности“, истакао је владика.
   Зато се поставља питање, наставља даље, како да тај човек и то друштво, тешко погођено и рањено, опет поврати вољу за смислом.
  „Свака је криза и сваки Јосифов бунар у који је бачен или је пао, у ствари шанса за преображај, за исповест и покајање. Све је то прилика за коренито преиспитивање које тражи од нас дорастање, узрастање, прогрес и Христу уподобљавање. Преиспитивање сваке појединачне личности и друштва у целини, преиспитивање духовности и саборности, преиспитивање историје и просвете, преиспитивање власти црквене и државне, преиспитивање нас и садашњости наше. Не сумњам и знам да је човеков пут испуњен кризама, мањим и већим, да је најчешће трновит, каткад без оријентације и клонутог духа када не видимо ни смисла и ни решења, па ипак, ако смо испуњени вером, надом и љубављу, ако смо по упуту нашег оца Светог Саве свепричасници у свељубави, Економ који управља нашим животима просијаће смислом грејући и милујући вечног просака на путу измећу два живота.
   Уверен сам и као хришћанин и као свештеник да ниједна криза, психичка или физичка, појединачна или друштвена, ниједна крупна несрећа која нас снађе није дошла изненада. О овој истини још је отац медицине, славни грчки лекар Хипократ написао: Болест не долази одједном, из ведрог неба, него је последица дугог низа малих незнатних грешака које се надовезују једна на другу и расту као ваљајућа грудва снега, док се једног дана не свале на главу грешника. Kриза је онај нагао преокрет, на боље или на горе, који одлучује о даљој судбини болесника. Али, ако је за утеху и нама данас, Kриза је благотворна , док се стабилизатори кризе морају потражити у дуготрајној човековој историји и то би се питање ваљало теолошки формулисати. Наш одговор иде управо у том правцу и обратићемо се, попут Светог Саве, речима ап. Павла – Kоји хоће да се сви људи спасу и дођу у познање истине и Не доцни Господ с обећањем, као што неки мисле да доцни; него нас трпи, јер неће да ко погине, него сви да дођу у покајање“, нагласио је владика Методије.
   Сматра и да су веома упрошћене тврдње по којима је млади Растко Немањић, син великог рашког жупана Стефана Немање, својеглаво донио одлуку да оде у Свету Гору, Богородичин врт, и да се зарад монашког живота одрекне дворског сјаја и лакомисленог и многометежног световног живота.
   „Ту романсираност и упрошћеност у тумачењу Житија Светог Саве донио нам је XIX вијек, који је сву српску духовну обнову заснивао на романтици. Писци првих житија говоре да је Растка водила Божја воља за коју сви знамо да је далекосежна, неприкосновена и свеобухватна. Познавањем животописа Растка Немањића, Светога Саве, управо бисмо термине попут наведених: преокрет, обрт, одсудни тренутак, могли употребити описијући силовиту и сложену промену коју је овај свети човек посијао и оставио у наследство своме роду. Ни олује, ни громова, не бива без атмосферских услова, исто тако не бива ни великих догађаја, пресудних преокрета и ниједна промена није дошла сама од себе. Она је дошла јер је све било спремно за њу и за Њега. Све ће се, дакле, догодити у тренућу ока. И сада нама када певамо и причамо деци о Светом Сави звучи бајковито прича о светоме принцу који је прошао пут од дворског сјаја до монашке аскезе, али не заборавимо, овако грандиозна дела морала су бити плод великог преумљења, велике потребе, великог повода, великог праска духа и на крају велике кризе. Kрштење једног целог народа исто је као и крштење Господа на Јордану и овакав догађај преумљења целог једног народа исто је као Преображење Господа на Тавору, и овај долазак једног принца у манастир исто је као рођење Сина Божијег у пећини. И зато, није све то ни тада, а ни сада, нити онда у Христово време, бивало без велике кризе која је најприје изнедрила и родила Сина Божијег и дванаест векова касније један крштени народ на земљи засијаној свецима“, рекао је владика Методије.
   Првобитна Црква, истиче, није била никакво “добровољно удружење”, већ “Ново друштво” и “Ново човечанство”.
   „Први хришћани су на своју припадност Цркви гледали екстериторијално и ванвременски, али је каснијим признавањем хришћанства за слободну религију, овакво становиште “разводњено” и потиснуто од стране земаљског царства. По мишљењу Св. Јована Златоустог побједом хришћанства нису се само створили услови за ширење јеванђељске истине, него је опала и будност хришћана који се удомљују и почињу да мисле на овоземаљске ствари, заборављајући да су на свијет дошли да би се изборили за вјечност, а не да би уживали у ситним задовољствима. Једине оазе чистог јеванђеоског живота постали су манастири, као вантериторијалне државе у овом свијету таштине.
   Монах Сава, најчувенији монах Свете Горе, због свога порекла и одрицања, због своје посвећености Господу, због највишег познавања светих књига и знања многих језика, изашао је на чувење и глас о њему ширио се са Свете Горе. Тај глас је звечао и великодушним обдарницама које је монах Сава чинио светогорским манастирима, почев од Русика и Ватопеда, па све пут и до Јерусалима. Kуд се ђеде цар-Немање благо вели песма о силном и небројеном благу великог господара ришћанског Немање које је Сава делио манастирима нештедице. Цареви земаљски даривали су Цркву Божију знајући да смо без Бога и без утемељења у Богу, како личног тако и свенародног, налик на гордошћу надуване мешине које се пробуше и издувају чим налете на прво трње овоземаљских искушења. Основ напретка једног друштва, односно братства, јесте међусобна љубав и за то Свети Сава наводи речи Светог апостола Павла да се држе један за другог као златном веригом и да се сауде у једно тело и под једну главу, неимарством Духа. Kад су људи браћа, онда им је све заједничко. И наводи следеће ријечи, које су по свему судећи парафраза Светог Максима Исповедника, да је почетак греха; моје и твоје; И нека се не унесе ова зла и проклета реч и твоје веће и мање. То никада да не буде међу вама, никада. И ми смо дужни да следујемо том житију.
   Драга браћо и сестре, завршимо и речима Светога Саве, нашег оца и учитеља, нашег молитвеника и жртвеника пред Господом, речима које је изговорио у својој беседи: О правој вери на сабору у Жичи на дан Светог Цара Kонстантина и Царице Јелене, 21. маја 1221. године: Спасава вера која кроз љубав дела, или старосрпски превод: Вера је она која спасава кад кроз љубав ради, јер само тако може да буде савршен човек Божији„, казао је Преосвећени Епископ диоклијски г. Методије.

   извор: mitropolija.com

Нема коментара:

Постави коментар