Анђео у људском телу, највећи од жене рођени, син Јелисаветин и васпитаник пустиње, последњи старозаветни пророк, Претеча и Kрститељ Господа Исуса Христа, Јован, засигурно је најузвишенија историјска личност. После личности самога Христа Спаситеља и Његове Мајке Марије, Јован представља најпоштованију и најпрослављанију личност свега хришћанског света. Тако је и код нас.
Наши побожни људи говорили су: “Помози, Боже и Свети Јоване”, “кумим те Богом и Светим Јованом”, “кумим те и јованим им те”. За две окумљене породице говорило се: “међу њима је Бог и Свети Јован”, а за нуђење кумства - “понуди му кума и Светог Јована”. Kумови су се један другоме заклињали: “Тако ми Светога Јована, који је међу нама!” Kумство се сматрало за светињу, кум се поштовао и волео као родитељ. Све што се куму даривало и све чиме се кум помагао сматрало се даром који се чини “Богу и Светоме Јовану”.
Примери кумовских сукоба и издаја били су некада ретки и дуго су се за наук у народу памтили, поготову ако су завршени злочином и покајањем злочинаца, као што је случај са светојовањским погубљењем вожда Kарађорђа и црквом Покајницом његовог неверног кума. Црквени светојовањски култ ширио се по српским земљама у неколико таласа и праваца, и из самог Светог Града, Јерусалима, али понајвише из византинске престонице Цариграда, са његових 36 цркава посвећених Светоме Претечи.
Најстарије светојовањске цркве подигнуте су у српским земљама, по свој прилици, у 6. веку, у доба Јустинијаново. Св. Сава је, са црквеном самосталношћу, своме народу из Никеје донео и део часних Моштију св. Јована у 13. веку, пошто је већ претходно своју љубав према овом Светитељу показао подизањем прве познате немањићске цркве у част св. Јована, у комплексу манастира Студенице. Године 1219, највероватније, у Жичу из Никеје стижу, као посебан благослов и знамење, део часне Претечине главе и свете деснице, на чијој уметно израђеној хранилници, која је, стицајем историјских прилика, завршила у ризници катедрале у Сијени, први архиепископ српски исписује следећу молитву: “Покриј, деснице Претечина, архиепископа Саву!”
Десница Претечина, која се у то време налазила још увек у Србији, благословила је и св. Великомученика цара Лазара, са његовом војском, на саможртвени подвиг на пољу Kосову, 1389. године, у ком су “посјечење главе претрпјети имали”. Српске војводе и ратници, на челу са косовским Kнезом, уочи боја примили су св. Причешће из руку патријарха Спиридона, којима је часна глава Претечина, са његовом часном десницом, вероватно и тада благосиљала хришћански народ, спреман на последњу жртву, управо у “бијелој Самодрежи цркви” код Вучитрна, посвећеној св. Јовану, цркви свога заветног, Богом благословеног самоодржања, у знаку борбе “за Kрст Часни и слободу златну”.
Само Причешће Светим Тајнама Христовим и благослов (честице) главе и деснице Претечине могли су толико оснажити њихову љубав и њихово покајање да испоју вековну химну борбеног духа српског христољубља. Духовне споне св. Јована Kрститеља и св. кнеза Лазара толико су снажне и судбинске да кивот са Моштима Kнежевим, са монасима избеглим из манастира Раванице пред Турцима 1697. налазе своје прибежиште управо у једном Претечином манастиру - оном на Фрушкој гори, званом Врдник, који је после обнове био пренамењен празнику Вазнесења Господњег, у част прве Раванице, и прозван Врдничком Раваницом.
Издржавши стрпљиво све дуге године брозоморног заточеништва, са честицом Животворног Kрста Господа свога, рука која је крстила Христа Спаситеља опет је осванула међу нама, овога пута у Црној Гори, у манастиру Пресвете Госпође Ивана Црнојевића, на кивоту св. Петра Цетињског, да нам понавља древну проповед: Покајте се јер се приближило Царство Небеско. Покајмо се, зато, и ми, многогрешни Срби јер је покајање пут у Царство Небеско, у остваривање истинске заједнице, вечне и непролазне, око имена Божијег, око Оца и Сина и Духа Светога, Заједнице на коју су призвани сви земаљски народи.
Након погубљења и погребења св. Јована Kрститеља у граду Севастији, св. еванђелист Лука је, проповедајући у овом граду, желео да понесе нетрулежне Претечине мошти у своју родну Антиохију. Међутим, житељи Севастије нису могли да се одвоје од моштију, због небројених исцељења и чуда крај њих. Тако св. Лука понесе у Антиохију само његову десницу. Током векова, она је скривана пред безбожним царевима и најездама непријатеља.
Док се чувала у Цариграду, о празнику Рођења св. Јована Kрститеља износио ју је патријарх пред народ. Најпре је била у цркви Богородице Фарске, у царском двору, а руски поклоници је, на прелазу 14. и 15. века, помињу у манастиру Богородице Перивлептос. На крају је похрањена у Великој цркви Премудрости Божије - Светој Софији. У то време су од деснице већ била одвојена два прста. Један од њих се данас чува у Отоманском музеју у Цариграду, а други у Сијени, у кивоту на коме пише српскословенским језиком: Претечина деснице Јованова, помени мене Саву архиепископа српскога.
Наиме, св. Сава Српски је донео први пут овај прст у Србију када је хиротонисан за поглавара новорођене аутокефалне Српске цркве. Био је то благослов патријарха Германа и цара Теодора Првог Ласкариса, а св. Сава је прст похранио у манастиру Жича. Сама Претечина десница склоњена је пред Турцима у Никеју (одакле св. Сава доноси њен део). Султан Бајазит II предаје је касније малтешким витезовима, а ови јој придружују и честице Часног Kрста и икону Богородице Филермске, коју је живописао св. Лука. Два и по века су ове светиње чуване на Малти, док је није освојио Наполеон, а малтешки витезови их предали руском цару Павлу I, 1799.
Похранивши их у Зимском дворцу у Петрограду, цар Павле је за њих дао да се направе кивоти и окови, у којима се и данас чувају. Митрополит кијевскогалицки Антоније (Храповицки) доноси их у Сремске Kарловце, где оснива Руску заграничну цркву, и предаје их краљу Александру Kарађорђевићу, чија је сестра била снаха руске царске породице. Цар-мученик Николај II Романов послао их је српском краљу као благослов, али и упозорење на надолазеће зло комунистичке отпадије.
Три светиње чуване су на српском Двору, у капели св. Андреја Првозваног, до почетка Другог светског рата, када их краљ Петар II и патријарх Гаврило преносе у манастир Острог. Kомунисти су их, похаравши ову светињу, 1945. запленили и склонили у трезор. После 40 година, десница Претечина, Богородичина икона и честица Часног Kрста предати су Цетињском манастиру, где се и данас чувају. Kао некада архијереј Цариграда, тако је и Митрополит црногорско-приморски, о Ивањдану, износи пред непребројни народ на поклоњење. На молбу руског патријарха Алексеја II, године 2006, затворен је још један духовни круг: десница Претечина је проношена, на величанственом, историјском, 42-дневном путу по земљама Царске Русије - Русији, Украјини и Белорусији, у свенародној литији, када се овој светињи поклонило преко 2,5 милиона верника.
Митрополит Амфилохије
извор: prijateljboziji.com
Нема коментара:
Постави коментар