Дугогодишњи професор византијске историје на Београдском универзитету и оснивач Византолошког иститута САНУ, једно је од највећих имена византологије у XX веку. У многобројним делима проучавао је све видове живота Византије, а његова „Историја Византије” преведена је на више светских језика. Велики број руских емиграната је управо у Београду и Југославији стекао међународну научну репутацију. Били су оснивачи, професори, па чак и декани многих факултета. Мала Србија и нешто већа Југославија, у једном тренутку су постале стециште потомака великих људи из највеће земље у свету. Тако су у Србију избјегли и потомци славног Лава Николајевича Толстоја. Унуци Илија и Владимир емигрирали су у Србију после Октобарске револуције, и ту живели све до 1945. године. Осим Толстојевих потомака, са „белима“ су у Србију дошли и потомци Пушкина и Љермонтова, затим рођени брат писца Михаила Булгакова, унук познатог сликара Ајвазовског… У Сомбору живи потомак славног генерала Сењавина, који је предводио руску флоту у борбама против Наполеона у Јадранском и Јонском мору. Руских потомака има и у Београду. Велики број избеглих Руса је управо у Београду и Југославији овенчан славом. Георгије Александрович Острогорски, можда пре свих. Један од највећих византолога XX века рођен је у Петрограду. У родном граду је завршио класичну гимназију, а због револуционарних превирања студије је наставио у Хајделбергу, где је 1925. године докторирао са темом „Византијска пореска општина у X веку“. Уследили су боравак и усавршавање у Паризу.
Предавања из историје Источног римског царства држао је у Бреслау, данашњем Вроцлаву, а на позив Београдског универзитета 1933. године долази у Југославију и постаје предавач на Фиолозофском факултету. Ту се задржао све до пензионисања, 1973. године, а једно време био је и декан. Заслугом Острогорског, у Београду је 1948. године основан Византолошки институт САНУ, којим је он руководио све до смрти, 1976. године. Руски стручњак је пресудно допринио да Београд постане један од значајнијих центара за проучавање Византије у свету. Покренуо је часопис, глобално препознатљив, и омогућио широком кругу наших стручњака критички увид у изворе византијског порекла. Значајан је његов менторски рад са младим истраживачима. Острогорски је био творац тзв. Београдске византолошке школе, из које су потекли многобројни еминентни експерти. Ауторитет који је у византологији уживао Георгије Острогорски почива на изузетно обимном и тематски разноликом научном опусу. Могло би се рећи да не постоји период у миленијумском трајању царства а да му није посветио пажњу. Најпознатије дело, „Историју Византије“, објавио је оригинално на немачком, 1940. године. Према многим мишљењима, то дело је и данас најбоља синтеза настанка, развоја и пропасти Византије (Ромејског царства). Острогорски се сматра научником који је упознао Запад са високим достигнућима руске византологије. За дописног члана САНУ изабран је 1946. године, а за редовног 1948. године.
Приредио: Миомир Ђуришић
извор: mitropolija.com
Нема коментара:
Постави коментар