Сличице из живота хришћанке : Небо

   Мој отац је занатлија. Док смо били ђеца, „трошио“ је наше вријеме тако што нам је дијелио радне задатке. Тако смо знали да из пуне фиоке раздвајамо по величини разне шарафе и матице. „Мали са малима, а велики са великима; тако ће бити лакше употребљени“, говорио је отац, „а за рад машине потребно је употребити и једне и друге и самим тим су једнако битни“…

   Али, недјеља је била наш велики нерадни дан! Ишли смо у трговину, заједно са оцем, и куповали што нам је срцу било драго. Није нам куповао сликовнице и бајке. Љутио се на Маркса због његовог „учити, учити и само учити“. Па, кад радити?! Могло је, барем прво, или треће, бити: „радити“!
   Мени је, ипак, недостајала та повезаност духа са „неким чудом“. Чинила ми се необично мала „понуда“ свијета у том материјалном смислу. Замишљала сам себе да могу да летим као птица, да прескачем брда и планине, да се борим са тигровима…
   Оно што ми је тада, као ђетету, било доступно од свег мог маштања било је – небо! Тај необјашњив небески свод, чудесне боје и облаци на њему… Вољела сам да посматрам то небо са облацима који су се кретали, добијали облике које сам жељела, давала им имена и „улоге“, и од тога стварала необичне приче и ликове. То је била моја сликовница, и нико ми је није могао одузети, поцијепати, и никоме нисам причала о њој…

   ***
   Данас, када сам порасла, не ћутим о небу. Понеко парче неба нађете на земљи, и онда као највећу срећу доживите када га подијелите са неким. Ма, са свима!
То парче неба на необјашњив начин утиче на наше животе. Чини нам се, понекад, да је завршена нека животна, стварна „серија“ у којој сте управо ви имали споредну, или чак главну улогу, или просто осјетите да сте били проводник, мали шараф, који се уградио у судбину некога на његову духовну корист!

   ***
   Догодило се, тако, да сам упознала своју пријатељицу са мојим духовним Оцем. То је за њу био нови свијет.
   Почео је пост… Постила је, са лакоћом. А онда, једне вечери, јавили су да је њен отац доживио тешку саобраћајну несрећу! Преминуо је на путу за Подгорицу. Имао је само њу.
Прва помисао јо је била: зашто да се то догоди баш сада, када је први пут постила, била на литургији…
   Али, ништа није случајно!
   Моја другарица је свог оца хвалила као човјекољупца и великог човјека. Међутим, у посљедње вријеме он је почео да комуницира са неким секташима, да их обилази. А био је Србин, православац, коме су преци мученички страдали.
   Благодарећи свом „сусрету“ са Црквом, схватила је да је Бог по Својој безмјерној Љубави, по Свом савршеном Домостроју, избавио њеног оца од даљег страдања. Сахранио га је православни свештеник.

   ***
   Након толико година, окренух очи ка небу. Нијесам могла да на њему препознам облике као некада. Очи моје душе сада не виде оно што су видјеле очи моје дјечје душе.
   Очи моје дјечје душе су на небу видјеле Бога, а да за њега нијесам ни знала. Сада знам за Бога и имам жељу да на небу испишем:
   Бог постоји, Христос васкрсе, нема љепше вјере од вјере православне!

   Зорица Дабановић
   Фото:poembook.ru
   извор:www.mitropolija.com