Манастир Жича, септембар, 2011.
извор:Mitropolija zagrebačka
Драги оци и браћо,
ХРИСТОС ВОСКРЕСЕ!
Наравно, знате да ће у недељу, на Педесетницу, почети такозвани «Свети и Велики Сабор» који ће трајати десетак дана.
Овај сабор ће бити свеправославни: другим речима, у њему ће учествовати делегације свих Православних аутокефалних Цркава, које ће представљати архијереји на челу с патријарсима и архиепископима. Неки сматарају да овај скуп има карактер Васељенског Сабора, премда сами због нечега избегавају да га тако називају.
Можда је овај Сабор једини сабор таквих размера у другом миленијуму и можда је једини после отпадања Рима од јединства осталих Цркава, односно, од тела Једне Свете Саборне и Апостолске Цркве, као што се каже у Символу вере.
Зато је свима јасно колико се озбиљне наде и очекивања полажу у овај сабор. И сматрам својом највећом пастирском дужношћу да вам се обратим како бих вам рекао нешто о његовој вредности и значају, јер народ у нашој црквеној традицији не само да посматра оно што се дешава, већ учествује молитвом, речју или здравим реакцијама на живот Цркве.
Овакав Сабор се сазива у име нашег Тријединог Бога. Његов циљ је пре свега духовни, усмерен је на уједињење верника, на пружање подршке, на указивање истинитог пута, на исцељење од заблуда, а истовремено представља сведочанство савременом свету у оквиру своје мисије, односно, открива јединствену Божију истину «свим народима» по Господњој заповести (Мт. 28: 29).
Сабор то треба да учини ослањајући се на правилно тумачење Светог Јеванђеља, на Свето Предање претходних Сабора, на учење светих отаца, и природно, имајући у виду проблеме данашњице.
Због тога, као што свима треба да буде јасно, полазне тачке и формулације оваквог Сабора треба да буду јасне, снажне, пророчке и богонадахнуте. Очекујемо да ћемо чути глас Божији први пут за хиљаду година саборног ћутања, посебно у наше «зло и покварено» доба (5 Мојс. 32: 5) препуно заблуда, компромиса, ћорсокака, превара, јереси, негирања, атеистичке злобе, измене вечних моралних принципа, вишеструког мешања у људску природу, у време нестабилности света, технолошке свемоћи, дигиталне самоизолације, координираног вређања Бога, масовног уништавања древних култура, насилног пресељавања народа из места њиховог историјског боравка, [у време] апокалиптичких прогона хришћана.
Глас Цркве треба да буде глас «над водом великом» (Пс. 29: 3), «глас слапова» (Пс. 42: 7), он треба да узбуркава свет и да васкрсава умируће животе.
Уколико нисмо спремни за нешто слично, боље је да причекамо, боље је – чак и у последњем часу – да одложимо Сабор за друго време. Просто фотографисање на Криту четристо епископа с дежурним осмесима после «пресипања из шупљег у празно», после потписивања текстова без зрна истине и без капи живе воде, без духовне речи, с нејасним богословским формулацијама које се због нечега специјално уводе, с намером да се замаскирају истина и уређење стварности – све то неће понизити суштину Сабора, али ће у одговарајућем тренутку једном и заувек нанети непоправљиву штету православном сведочанству.
Сабор треба да буде одржан уколико је у стању да каже и покаже нешто толико важно, што ће васкрснути наду свих нас, што ће просветити нашу таму, што ће расејати сумње у то да под параваном црквених интереса бранимо политичке или себичне интересе наше епохе.
Цела васељена жуди за истином, надом, светлошћу, силом, животом и истинитошћу. Све то толико недостаје данас. Препуни смо лажи, повлађивања, просечности, сумњичавости, мртвих религија, троме вере, верских сувишака без садржаја, ситног и глупог привида и лицемерних загрљаја.
Сити смо секуларизма, синкретизма, вишезначности, двосмислености, богословља ради озлоглашеног пиара, одступања Цркве од тајне спознаје истинитог Бога и пројављивања Његове воље и њеног претварања у верски «производ» световног усмерења.
Надамо се и молимо се за то да Сабор не буде само пример јединства, што наравно, само по себи већ није мало, већ да постане у одређеној мери и пророчански. Заиста, чињеница да ће се срести све Православне Цркве показаће да без обзира на разноврсност језика и култура, без обзира на људске мане и пороке, без обзира на неспоразуме и противречности међу њима, без обзира на могуће несугласице и сукобе, имамо заједничку веру у Тријединог Бога и Господа Богочовека Исуса Христа, веру у тајне Цркве и човека, и да ову заједничку веру објављујемо и признајемо за велику и свету, што Сабор чини Великим и Светим.
Али и његова реч треба да буде богонадахнута. Он, као и претходни Сабори, треба да анализира историју и да дâ оцену нашег времена, које се разликује од других епоха, да постане незаборавни печат у животу Цркве. Да постане глас Божији данас! Иначе га не треба одржавати. Довољно нам је Његово ћутање.
Не желимо да слушамо људске речи данашњих епископа, не желимо да знамо шта мисле ни најпаметнији и најобразованији међу њима.
Желимо да чујемо глас Господа из уста наших епископа, и не само то – чезнемо за вапајем нашег Сабора. Ако ми, данашњи хришћани, не добијемо утеху и подршку, ако не будемо освећени, ако се потоње епохе не буду обраћале овом Сабору као извору истине, који је смисао његовог окупљања? Реч, изречена од стране Цркве, у суштини не може бити ни тривијална, ни половична, ни мала.
А Сабор треба да каже много тога.
Читав миленијум надахнут богословском мудрошћу светаца као што су Григорије Палама, искуством сталне и непрекидне молитве (која је чак подвргнута анализи од стране богослова и светаца као што су Николај Кавасила и Симеон Солунски), животом пуним исповедања и крви мученика, [миленијум] напојен знојем великих аскета као што су преподобни Серафим Саровски и савремени свети старац Пајсије, [миленијум] који је све до данашњих дана обележен знацима и чудима светаца као што су светитељ Нектарије и свети Кримски архиепископ Лука, светаца Руске, Грчке и балканских Цркава и целог света у целини; [цео миленијум] је био пут морем благодати Божије у црквеном јединству – и све то, наравно, мора бити формулисано «новом речју» коју ће Велики Сабор изрећи у својој послници. Како данас, кад се човек претворио у биолошку машину или социјалну јединицу, или кад се изродио у ефемерно биће и уређај са контролисаним мишљењем, православно сведочанство о заједничком животу с Богом, које се изражава и опитно доживљава у нашим храмовима и манастирима, и у тајнама наших живота може да не одјекне као заглушујући свеправославни вапај данашњице?
Немогуће је замислити да у време покварених и немилосрдних прогона Цркве, духовне загушљивости без преседана, заблуда и «муке и невоље народа» (Лк. 21: 25), у време напетог очекивања краја, о овом Великом и јединственом Сабору православаца, буду направљени прес-рилизи, саопштења и фотографије – а да притом све буде лишено смисла, да буде сувопарно по свом садржају.
Овај Сабор је једини после шизме. Отпадање Запада од тела Цркве није могло да не доведе до заблуде, до двојаког учења и јеретичког веровања, за које можда не треба кривити данашње западне хришћане, као што то често бива.
Међутим, обавеза је Сабора да нас заштити од сваке сличне опасности, али да притом не разобличава строго и неумољиво оне који су наследили заблуде, већ да их упућује с болом, љубављу и богословском тачношћу. И значај ове обавезе је огроман.
Као што је неизмерна и одговорност позвати – пре свега – све православце на покајање, како бисмо ми, који имамо велику милост од Бога, стално живели у Његовој истини и преносили је свуда на нашем путу.
Да би се други вратили прво ми сами треба да се покајемо Ако не живимо тако, пати Православље које исповедамо. И ако нам Сабор то не каже, он може бити Велик, али неће постати Православан.
Дакле, да ли је екуменизам јерес? Да ли би у одређеним условима могао постати благословена иницијатива? И да ли је антиекуменизам увек побожно исповедање?
Зар Црква може бити Једна, а да притом не буде Саборна и Света? Односно, можемо ли да ставимо акценат на православно исповедање вере, а не на одговарајуће апостолско сведочанство? Зар она може бити Саборна, а да притом не буде Једна? Односно, да ли у својој тежњи да уједини хришћане може жртвовати своју уникалност, другим речима – своју свест о томе да је – Једна, Света, Саборна и Апостолска Црква?
Чекамо да нам Сабор убедљиво каже нешто о уникалности, светости, саборности и апостолском достојанству Цркве језиком истинске науке, покајања и делатне светости у односу на православце, поштовања и љубави према припадницима других вера, а не с надменим тријумфализмом или слатким речима празних светских компромиса.
Потребно нам је да схватимо шта је «светоотачка благочестивост» за коју су наши преци у Константинопољу били спремни да умру хиљаду пута: «Никад те нећемо напустити, вољено Православље, и нећемо одступити од тебе, Свето Предање, у теби смо рођени, у теби живимо, и у теби ћемо починути, а ако наступи тренутак – хиљаду пута ћемо умрети за тебе» (Јосиф Вријениј).
Ако су нашем васељенском својству туђи мисија и пророчанства, оно не може бити ни православно, ни црквено.
Драга моја браћо, позивам вас на смирену будност, ватрену молитву, марљив труд и покајање, како би Господ овом Сабору даровао власт да изрази Његов глас, како би реч Сабора била заиста богонадахнута, и како би тако у нашим срцима васкрсао увереност у то да је «жив Господ» и данас.
То је потребно свима нама и целом свету! Само ће тако Сабор постати Свет у дословном, а не у преносном смислу.
Ако Сабор није Свет, неће бити ни Велик, а ако није Велик, остаје отворено питање његовог сазивања.
Месогејски и Лавреотијски митрополит Николај
Romfea.gr
Са руског Марина Тодић
извор:www.pravoslavie.ru, 22.5.2016.
Нема коментара:
Постави коментар