Прошле вечери 18. маја 2016. г. престало је да куца племенито срце нашег највећег историчара цивилизације и философа богословља, професора Жарка Видовића.
Жарко Видовић је рођен 1921. године у Босни у Тешњу код Добоја. У обе Југославије (оне пре 1941. и оне после 1945. године) живео је и школовао се у четири града : Сарајеву, Новом Саду, Загребу и Београду. Од 1939. до 1941. године студирао је у Сарајеву, Новом Саду, Загребу и Београду. Од 1939. до априлског рата 1941. г. студирао је у Загребу: прва три семестра - медицину, а у четвртом семестру прешао је на философију.
По распаду Краљевине Југославије и формирање НДХ био је ухапшен у Сарајеву 6. октобра 1941. године. Из Сарајевског затвора у једном од транспорта налазио се и Свети великомученик Вукашин Мандрака, кога је Жарко познавао и изузетно волео. Пруга уског колосека из Сарајева одвезла их је до Славонског Брода, па онда у усташки конц-логор Јасеновац (од 8. до 17. маја 1942. године), одакле су га специјалне СС дивизије нацистичке Немачке пребациле најпре у логор у Немачкој, а потом и у радни логор у Осену, Норвешка. У тој стравичној цивилизацији логора, гледајући честа самоубиства логораша који су скакали на електричну ограду не видевши смисао живота, Жарко је нашао смисао живота у осећају Бога у свом срцу, а о том преображају је ретко говорио.
Из логора у Норвешкој побегао је 1943. године у Шведску, где су бегунци из Норвешке, Финске и Немачке били примани с великом бригом шведске државе. Ту је добио статус стипендисте Краљевине и краља Шведске, што му је омогућило да до 1945. године студира на Универзитету у Упсали.
По повратку у Отаџбину, 1945. године, осумњичен као ратни стипендиста шведског краља, био је ухапшен од стране комунистичких власти. У неколиким затворима био је заточен до децембра 1947. године, када је пуштен на слободу пошто му није утврђена никаква кривица.
Више пута прекидане студије - због рата, заточеништва у нацистичким логорима и комунистичким затворима - наставио је на Београдском универзитету 1948, а завршио их је 1952. године. Студирао најпре философију (група за историју философије), а онда и историју уметности.
По завршетку студија дипломирао је на Катедри за философију и на Катедри за историју уметности под руководстом професора Светозара Радојчића (Светозар Радојчић је успео, по речима Жарка Видовића, да организује велику изложбу средњовековног српског сликарства коју је отворио лично Шарл Де Гол и која је задивила Албера Камија и Мерлоа Понтија; та изложба је учинила више од целокупне дипломатске активности свих политичара до дана данашњег). Као историчар цивилизације увидео је да су политичари најштетнији елемент модерне историје.
По завршетку студија (дипломирао је на Катедри за философију и на Катедри за историју уметности) запослио се у Сарајеву, где је од фебруара 1953. године радио као универзитетски асистент - предавач при Катедри за историју уметности и цивилизације.
Докторску тезу Мештровић и савремени сукоб скулптура са архитектом предао је у Београду маја 1955. године, а одбранио је на Философском факултету Београдског универзитета 1958. године. До 1961. године предавао је на Сарајевском универзитету као доцент и ванредни професор.
Због политичких притисака, 1961. године био је принуђен да напусти Сарајевски универзитет и да се пресели у Загреб, где је на Свеучилишту као редовни професор предавао историју цивилизације.
Због јавно израженог отпора агресивном наступању хрватског национализама и ширењу србофобије, године 1967. отпуштен је са Свеучилишта и прогнан из Загреба. Још у Загребу написао је текст за Књижевне новине да је Централни комитет седиште разбијања Југославије, и то је објавио тадашњи уредник Момо Капор. Јосип Броз је за то сазнао и рекао да се не реагује на ту изјаву, па је Жарко тврдио да је тек тад схватио колико је та идеја о разбијању Југославије, коју је делио са својим пријатељем Бранком Ћопићем, уствари, опасна. Преселио се у Београд 1969. године и писао различите књижевне критике и импресије о сликарству, посебно о сликарству Јована Бјелића. Запослио се касније у Институту за књижевност и уметност, где је радио до 1986. године.
Од значајнијих дела поменућемо само нека: Мештровић и савремени сукоб са архитектом, Сарајево 1960; Огледи о духовном искуству, Сфаирос, Београд 1989; Његош и Косовски завјет у новом вјеку, Филип Вишњић, Београд 1989; Србију у Југославији и Европи, Светосавска књижевна заједница, Београд 1944; Трагедија и Литургија, Есеј о духовној судбини Европе, Византијско огледало, Ниш 1948; Литургијска тајна Светог Писма, Гутенбергова галаксија, Београд 2002; И вера је уметност, Завод за унапређење образовања и васпитања, Београд 2008; Историја и Вера, приредио и диван есеј написао православни публициста Матеј Арсенијевић (Завод за унапређење образовања и васпитања, Београд 2008).
Многе радове је штампао у научним зборницима, тематским издањима групâ аутора, антологијским изборима, националним хрестоматијама.
Жарко Видовић је грчку трагедију сматрао највећим остварењем људског духа, и као и Блез Паскал откривење је презпостављао прометејским напорима људског духа да открију смисао људске егзистенције. Та веза је исто толико чврста и очигледна, колико и неиспитана. У Његошевој ,,Лучи микрокозма ” поетске визије се могу тумачити само терминима платонске духовности и платонски мислећег хришћанства. Без таквог приступа сви досадашњи покушаји приказа и тумачења Његошеве ,,Луче микрокозма” представљају не само промашај, већ и нека груба изопачења Његошеве духовности. Али онда настаје и питање: Откуд Његошу платонизам; откуд ако ни највише, унирезитетско образовање не отвара човеку ни дан-данас приступ и видике према платонизму?
Професор Жарко Видовић је у самом почетку био предавач на Богословском факултету Светог Василија Остропшког у Фочи, Такође, проф. Жарко је предавао истоприју уметности на Академији СПЦВ умиетности и консревацију.
Угасио се са последњим погледом над нашом стварношћу живот нашег највећег историчара цивилизације, професора Жарка Видовића. Овог носиоца ордена Светог Саве за животно дело о нашем највећем српском барду, Његошу, краси, пре свега, једноставност, отвореност, хришћанска спонтаност и искреност по коме су га сви пријатељи познавали. Увек је имао носталгију за Богом који га је својим чудесним промислом и водио кроз овај свет, и за својима, супругом Олгом и сином кога је трагично изгубио. Нека га помене Господ у Царству Своме и нека му подари венац славе који Он дарује богоподобнима!
Са Жарком Видовићем изгубили смо једног великог човека дијалога истине са нашом флуидном стварношћу у којој је он успешно налазио језик симбола који нас је преко Литургије водио ка Царству небеском преображавајући твар у Ново Небо и Нову Земљу.
Опело ће служити Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије 2. маја 2016. године у цркви Светог Николе на Новом гробљу у Београду са почетком у 12 часова.
Горан Раденковић,
проф. Богословије Светога Саве
извор:www.spc.rs
По распаду Краљевине Југославије и формирање НДХ био је ухапшен у Сарајеву 6. октобра 1941. године. Из Сарајевског затвора у једном од транспорта налазио се и Свети великомученик Вукашин Мандрака, кога је Жарко познавао и изузетно волео. Пруга уског колосека из Сарајева одвезла их је до Славонског Брода, па онда у усташки конц-логор Јасеновац (од 8. до 17. маја 1942. године), одакле су га специјалне СС дивизије нацистичке Немачке пребациле најпре у логор у Немачкој, а потом и у радни логор у Осену, Норвешка. У тој стравичној цивилизацији логора, гледајући честа самоубиства логораша који су скакали на електричну ограду не видевши смисао живота, Жарко је нашао смисао живота у осећају Бога у свом срцу, а о том преображају је ретко говорио.
Из логора у Норвешкој побегао је 1943. године у Шведску, где су бегунци из Норвешке, Финске и Немачке били примани с великом бригом шведске државе. Ту је добио статус стипендисте Краљевине и краља Шведске, што му је омогућило да до 1945. године студира на Универзитету у Упсали.
По повратку у Отаџбину, 1945. године, осумњичен као ратни стипендиста шведског краља, био је ухапшен од стране комунистичких власти. У неколиким затворима био је заточен до децембра 1947. године, када је пуштен на слободу пошто му није утврђена никаква кривица.
Више пута прекидане студије - због рата, заточеништва у нацистичким логорима и комунистичким затворима - наставио је на Београдском универзитету 1948, а завршио их је 1952. године. Студирао најпре философију (група за историју философије), а онда и историју уметности.
По завршетку студија дипломирао је на Катедри за философију и на Катедри за историју уметности под руководстом професора Светозара Радојчића (Светозар Радојчић је успео, по речима Жарка Видовића, да организује велику изложбу средњовековног српског сликарства коју је отворио лично Шарл Де Гол и која је задивила Албера Камија и Мерлоа Понтија; та изложба је учинила више од целокупне дипломатске активности свих политичара до дана данашњег). Као историчар цивилизације увидео је да су политичари најштетнији елемент модерне историје.
По завршетку студија (дипломирао је на Катедри за философију и на Катедри за историју уметности) запослио се у Сарајеву, где је од фебруара 1953. године радио као универзитетски асистент - предавач при Катедри за историју уметности и цивилизације.
Докторску тезу Мештровић и савремени сукоб скулптура са архитектом предао је у Београду маја 1955. године, а одбранио је на Философском факултету Београдског универзитета 1958. године. До 1961. године предавао је на Сарајевском универзитету као доцент и ванредни професор.
Због политичких притисака, 1961. године био је принуђен да напусти Сарајевски универзитет и да се пресели у Загреб, где је на Свеучилишту као редовни професор предавао историју цивилизације.
Због јавно израженог отпора агресивном наступању хрватског национализама и ширењу србофобије, године 1967. отпуштен је са Свеучилишта и прогнан из Загреба. Још у Загребу написао је текст за Књижевне новине да је Централни комитет седиште разбијања Југославије, и то је објавио тадашњи уредник Момо Капор. Јосип Броз је за то сазнао и рекао да се не реагује на ту изјаву, па је Жарко тврдио да је тек тад схватио колико је та идеја о разбијању Југославије, коју је делио са својим пријатељем Бранком Ћопићем, уствари, опасна. Преселио се у Београд 1969. године и писао различите књижевне критике и импресије о сликарству, посебно о сликарству Јована Бјелића. Запослио се касније у Институту за књижевност и уметност, где је радио до 1986. године.
Од значајнијих дела поменућемо само нека: Мештровић и савремени сукоб са архитектом, Сарајево 1960; Огледи о духовном искуству, Сфаирос, Београд 1989; Његош и Косовски завјет у новом вјеку, Филип Вишњић, Београд 1989; Србију у Југославији и Европи, Светосавска књижевна заједница, Београд 1944; Трагедија и Литургија, Есеј о духовној судбини Европе, Византијско огледало, Ниш 1948; Литургијска тајна Светог Писма, Гутенбергова галаксија, Београд 2002; И вера је уметност, Завод за унапређење образовања и васпитања, Београд 2008; Историја и Вера, приредио и диван есеј написао православни публициста Матеј Арсенијевић (Завод за унапређење образовања и васпитања, Београд 2008).
Многе радове је штампао у научним зборницима, тематским издањима групâ аутора, антологијским изборима, националним хрестоматијама.
Жарко Видовић је грчку трагедију сматрао највећим остварењем људског духа, и као и Блез Паскал откривење је презпостављао прометејским напорима људског духа да открију смисао људске егзистенције. Та веза је исто толико чврста и очигледна, колико и неиспитана. У Његошевој ,,Лучи микрокозма ” поетске визије се могу тумачити само терминима платонске духовности и платонски мислећег хришћанства. Без таквог приступа сви досадашњи покушаји приказа и тумачења Његошеве ,,Луче микрокозма” представљају не само промашај, већ и нека груба изопачења Његошеве духовности. Али онда настаје и питање: Откуд Његошу платонизам; откуд ако ни највише, унирезитетско образовање не отвара човеку ни дан-данас приступ и видике према платонизму?
Професор Жарко Видовић је у самом почетку био предавач на Богословском факултету Светог Василија Остропшког у Фочи, Такође, проф. Жарко је предавао истоприју уметности на Академији СПЦВ умиетности и консревацију.
Угасио се са последњим погледом над нашом стварношћу живот нашег највећег историчара цивилизације, професора Жарка Видовића. Овог носиоца ордена Светог Саве за животно дело о нашем највећем српском барду, Његошу, краси, пре свега, једноставност, отвореност, хришћанска спонтаност и искреност по коме су га сви пријатељи познавали. Увек је имао носталгију за Богом који га је својим чудесним промислом и водио кроз овај свет, и за својима, супругом Олгом и сином кога је трагично изгубио. Нека га помене Господ у Царству Своме и нека му подари венац славе који Он дарује богоподобнима!
Са Жарком Видовићем изгубили смо једног великог човека дијалога истине са нашом флуидном стварношћу у којој је он успешно налазио језик симбола који нас је преко Литургије водио ка Царству небеском преображавајући твар у Ново Небо и Нову Земљу.
Опело ће служити Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије 2. маја 2016. године у цркви Светог Николе на Новом гробљу у Београду са почетком у 12 часова.
Горан Раденковић,
проф. Богословије Светога Саве
извор:www.spc.rs
Нема коментара:
Постави коментар