Шапат Јована Дамаскина

Опрости, мајко света, опрости

Што скрушено се обраћам у бдењу,

Што утук свеукупној мојој злости

У продуженом тражим магновењу

Те једне ноћи која светлост зрачи

Из моје сенке, из најгушћег мрака -

Јер све што хоће мрак да обезначи

Постане светлост у знаку твог знака;

Опрости, мајко, што приземну беду
Доводим грешно у присмотру твоју;
Знам да сам овде тек један у следу
И да ми глас је зуј пчела у роју,
Ал зато слутим да смисао роја
Зависи и од заблуделе пчеле -
Целине што се бесконачно деле
Да суштост ћине недељивог броја.

Опрости ми то шаптање у тмини,
У созерцању таштине, што иште
Насушно чудо које светлост чини
Кад усред мрака ствара уточиште;
Опрости, али боли ова шака
У зглобу пререзана, ови прсти
Којима дробим хлеб, којима се крстим;
Опрости ми што крварим из мрака.

Опрости ми, и учини да срасте
Са својом кошћу кост, са стаблом грана;
У сребро ћу да скујем своје красте,
Да слава твоја буде моја рана;
Опрости преступ моје пролазности
Која се чуду као правди нада,
Опрости мојој кости, мојој злости,
Али учини чудо. Овде. Сада.

   Иван В. Лалић (1931-1996), српски песник, есејиста и преводилац, један од најистакнутијих песника неосимболистичке струје у савременој српској поезији. Рођен је у Београду 1931. године, где је радио неко време као новинар; био је уредник у "Просвети" и "Нолиту".
   Својом поезијом преко артизма, уравнотежених слика и духовне сабраности обновио је линију симболистичког песништва. Трагајући за класичном мером песме и налазећи песничко надахнуће у литератури, Лалић се у својој поезији окретао Византији и античком свету. Такође је био изврстан преводилац, есејиста и критичар. Дела: Аргонаути и друге песме (1961); Време, ватре, вртови (Змајева награда,1961), Сметње на везама (1975), Страсна мера (1984), Византија (1987), Изабране и нове песме (1969), Ветровито пролеће (1956), Чини (1963), Круг (1968), Велика врата мора (1958), Песме (1987), Писмо (1992), Четири канона (1996).

   СВЕТИГОРА, бр. 255, Васкрс, 2016.